Za sam početak našeg razgovora, da li nam možes reći, dočarati i opisati kako je počela, sada već višedecenijska ljubav i privrženost prema plavo-beloj boji?
Privrženost prema plavo-beloj boji, je krenula veoma rano, ako mogu, i ako smem da pomenem, a nadam se, da se neće niko naljutiti od Romantičara. Nakon mog rođenja u rodnom Čačku, tačnije, nakon svega mesec dana od mog rođenja, otac me je učlanio, i platio je članarinu za narednih godinu dana u košarkaškom klubu Železničar iz Čačka, ustvari, populani ,,Žele,, . Tako da je od mog rođenja počela ljubav i privrženost prema plavo-beloj boji, pošto i Žele ima iste boje, kao i naš OKK Beograd. To je ta plavo-bela boja, i to me očigledno hoće i želi. Moja ljubav prema OKK Beogradu je krenula, pa ima već sada više o decenije, kada sam video da je to jedan lep, veliki, tradicionalni i porodični klub. Koji se prema svim svojim članovima, bilo to igrači, navijači, treneri, ljudi zaposleni u klubu ili van njega, gde ih on tretira i gde se prema svima odnosi kao ravnopravnim članovima, bez ikakvog podištavanja i klasiranja, i koji Vam pruža neopisivu ljubav prema njemu.
Zašto i kada si odlučio baš da postaneš fizioterapeut?
Odlučio sam da postanem fizioterapeut, pa negde pri završetku srednje škole. Uvek sam znao, da će biti nešto vezano za medicinu, e sad, glupo je reći, da su prve ljubavi bile vezane za računare, ali se lopta nekako vrtela, i onda, u nedostatku nekog talenta, i možda, čak i sportske požrtvovanosti, morao sam da nađem kako da budem u sportu. I onda je definitivno donesena konačna odluka da postanem fizioterapeut. I još, što je još bolje, našao sam da postanem sportski. I to je to, nema tu neke velike filozofije.
Kakav je tvoj osećaj kada znaš da si deceniju rada posvetio OKK Beogradu?
Kakav osećaj može da bude, samo dobar i nikakav drugačiji. Kroz mnogo stvari smo prošli zajedno i mnogo je teško bilo i svega. Potpunjujući je osećaj mislim, u nadi da će sledeća decenija biti još bolja , još kada uzmemo u obzir da je bilo mnogo teško, i da je sada sve lakše i lakše, i bolje i bolje, i da klub polako, ali sigurno zauzima mesto koje mu odavno pripada, koje zaslužuje i koje mu sleduje. A sada, što se tiče poistovećivanja, šta drugo da kažem, osim uspeo sam, da na mala vrata postanem neki deo sinonima OKK Beograda. Što je i lepo, jer je možda i zaslužno, ali, možda i još više ne zaslužno, jer sam se još više prišljamčio uz velikane, koji su napravili košarku takvom kakva jeste danas, i koji su ostavili neizbrisiv trag, i koji su postavili temelje i stvorili naš OKK Beograd. I ja se samo nadam, da će me pominjati kroz šapat.
Nekada mi je i dovoljno saznanje kako gazim po zemlji gde su hodali jedan Bora Stanković, jedan Žućko… To je prava veličina našeg kluba.
Koju utakmicu bi mogao posebno da izdvojiš iz prošlosti i zašto je ona specifična?
Svaka utakmica nosi sa sobom neke specifičnosti ali mogu da spomenem jednu utakmicu iz skorije prošlosti koja me je onako više potresla. To je utakmica protiv Beovuka, gde je naš bivši igrač pokušao da zakuca i u tom poduhvatu pao na rame i glavu. Pritrčao sam mu i video sam nešto što liči i zvuči da mu je krv krenula iz ušiju i to je jedna od retkih situacija gde sam osetio da me je nešto preseklo po stomaku. Uz brzu reakciju sa tadašnjim kolegom Goranom Babovićem ispostavili smo da je igrač dobro i da mu je samo pukla usna školjka.
Kod svih generacija Klonfera, kao i kod velike većine Romantičara vlada mišljenje da je prosto nemoguće zamisliti stručni štab bez tebe, kao i da si glavni za odličnu atmosferu u svlačionici. Da li ti to imponuje i da li bi imao svima njima nešto da poručiš?
Naravno da imponuje, to je jedna velika psihološka igra sa igračima i njihovim osećanjima. Što se tiče moje poruke Romantičarima i navijačima kluba poručio bih da bez vas ništa od ovoga nije moguće, jer naš klub čine ljudi, oni u klubu i oni oko njega. Mi smo veliki klub kao što vi to jako dobro znate.
Slaviš svoj jubilej rada, dugo si u klubu. Kako vidiš sebe u budućnosti, možemo li očekivati Oskara još dugo na klupi plavo belih?
Uz malo sreće, podrške i rada zaista mogu da zamislim sebe kako ovde radim do kraja svoje profesionalne karijere, ma koliko ona trajala. Želeo bih da pomenem i čuvenog Rakija, nekadašnjeg fizioterapeuta OFK Beograda, koji je i bio jedan od mojih učitelja gde sam izučio čari terapeutskog zanata. On je pokazao da sve to tako može i bila bi mi čast da poklonim sebe ovom klubu.
Za kraj zanima nas da li postoji ikakva mogućnost da ostaneš bez svog zaštitnog znaka na licu?
Svašta može da se dogodi, da se čovek oklizne i padne na žilet ali što se mene ovako tiče, odgovor je NE!
Zahvaljujemo se još jednom Oskaru na izdvojenom vremenu i čestitamo jubilarnih 10 godina rada u klubu.
Beograd, Februar 2019
Intervju radio: Luka Krpić
www.ofkbeograd.net