КОЛУМНА МИШЕ КРСТИЋА

Priče iz prošlosti…

Miloš Krstić – Miša, profesionalni dzez muzičar i edukator, zaljubljenik u plavo – bele i Beograd, podeliće sa nama svoja sećanja i dokumentovane važne stvari i dogadjaje iz naše istorije. Miša poseduje zavidnu arhivu, njegov rođak Boža Todorović “Budza” je bio jedan od osnivača BSK-a, a prati naš klub od ’50-ih godina.
Uživajte…

 

Legendarni kapiten, trener i direktor stadiona – Sava Antić i autor kolumne – Miloš Miša Krstić

Sadržaj:

Radi preglednosti i hronološkog reda, kolumnu ćemo podeliti po epohama naše istorije.

Period od pre 1945. godine:

–         Iz knjige: Čika Dačine Uspomene 1903 – 1953.
–         Mesto osnivanja BSK-a i boje kluba
–         O našoj prvoj utakmici i de[avanju nakon nje
–         O Boži Todoroviću “Budzi”
–         Iz knjige „ Večiti Rivali“ Ljubomira Vukadinovića  1943.
–         O našim predratnim stadionima
–         Iz novina…
–         O predratnim treninzima
–         Đorđe Vujadinović – Leteći fudbaler
–         Sistem igre i statistika
–         Stanje u svetskom fudbalu i učešće BSK-a u Srednje-evropskom (Mitropa) kupu pre II sv. rata
–         Reprezentativci BSK-a do 1941.
–         Fudbal u Srbiji za vreme II svetskog rata i dešavanja po dolasku komunista na vlast
–         O Miloradu Nikoliću – Popcu

Period posle drugog svetskog rata:

–         O bezbednosnim službama u upravama klubova…
–         Miša o nastanku OFK Beograda i promeni imena BSK
–         Vicešampionske titule osvojene posle drugog svetskog rata
–         BSK Beograd II
–         “a la Braziljeros”
–         Reprezentativci Metalca i BSK-a 1945-1958.
–         Statistika za period 1945-73.
–         Zanimljivosti sa međunarodnih utakmica OFK-a
–         Zanimljivosti
–         Rafinirani humor sa Mošom
–         Reprezentativci OFK-a
–         Sava Antić – gospodin u kopačkama
–         O Skoblaru, Samardziću,…
–         Mišin fudbalski idol
–         Miloš Milutinović
–         Milutinović i Šekularac – praznik za oči…
–         Srboljub Krivokuća – Petar Radenković…
–         Plavi i Amerika

Istorijski zaključak:

–          Mišin idealni tim
–          Naši legendarni golmani
–          O našim legendarnim bekovima…
–          Legendarni halfovi
–          Legendarna krila
–          Polutke i centarforovi
–          Mišin predlog prvih 20 za BSK Hall of Fame
–          Legende
–          Igrač koji je obelezio nas prvi vek po Miši
–          Miša o grbu…

Pre 1945. godine:

Iz knjige: Čika Dačine Uspomene 1903 – 1953.

Kafana Braća Šumenković, koja se nalazila preko puta nekadašnjeg Trkališta, u zgradi koja i danas postoji na uglu Bulevara Revolucije i ulice Braće Nedića, jednog sunčanog letnjeg dana, 1911 godine, bila je prepuna ljudi… U njoj su toga dana mnogi istaknuti sportski radnici rešavali značajnu stvar – osnovali su novi klub, koji je imao da odigra tako veliku ulogu u istoriji našeg sporta, a naročito našeg futbala…
    Ovu svečanu osnivačku skupštinu otvorio je bio jednim prigodnim govorom Jevrem – Ješa – Pantelić, publicista. Pošto su bile obavljene potrebne prethodne radnje, izabrana je bila i prva uprava kluba: za pretsednika – Andra Jović, za potpredsednika – ja, za sekretara – Dušan Milošević, za blagajnika – Ekert, a za ekonoma – Boško Todorović. Posle izbora ove prve klupske uprave, pošto je izglasala pravila kluba, skupština je donela odluku da klupsko igralište bude podignuto na ustupljenom opštinskom terenu na nekadašnjem Trkalištu, gde se danas nalazi Tehnička visoka škola. Zaduženje za ovaj posao, kao iženjeri, dobili smo bili pretsednik kluba i ja…
    Međutim, potrebno je istaći da su se u onom vremenu futbalske utakmice odigravale samo o većim praznicima u toku godine, a ne kao sada – skoro svake nedelje, i da je 1912 godine izbio Balkansko – turski rat, zbog čega je za izvesno vreme bio zamro sportski život kod nas…

Čika Dača – za koga su govorili da se rodio sa bradom…

Mesto osnivanja BSK-a i boje kluba

Mišina saznanja…

Ko je u pravu Čika Dača ili Mileta Nedić: U spomenici BSK-a  1911-1931 Mileta Nedić piše da je klub osnovan u kafani „Ženeva“ na uglu Beogradske ulice i Bulevara Kralja Aleksandra, a Danilo Stojanović u svojoj knjizi tvrdi da se osnivačka skupština nije održala u kafani «Ženeva», već u obližnjoj «Braća Šumenković», koja se nalazila na uglu ulice Braće Nedića i bulevara Kralja Aleksandra. Pošto je Čika Dačina knjiga izdata tek 1953 godine istoričari su se držali Nedićeve verzije.
Tamno plavo-svetlo plave boje: Usvojene boje kluba na osnivačkoj skupštini su bile one na predlog Milete Nedića – centarfora, jer su to bile boje njegovog koledža Šatlen u Ženevi gde je studirao. Centarhalf i prvi srpski olimpijac Dušan Milošević (sprint 100m) kupio je takve dresove na poklon klubu u Berlinu u ulici Kertner Štrase.

Tim na Trkalištu 1911. Stoje golman Tasa Bizetić i do njega ing. Andra Jović…

O premijernoj utakmici BSK-a

1911 na Malu Gospojinu, odigrana je prva utakmica BSK-a. Protivnik je bila Šumadija koju smo pobedili 8-1. Sastav: Bota Stanković – Pufta; Miša Obućina – Laf, Jisif Papo – Joži; Đoka Popović – Kera, Boža Todorović – Budža, Dušan Milošević – Cucko; Brana Veljković – Ciga, Josif Bener – Jajo, Mileta Nedić, Nikola Stefanović, M.Furjanović – Furka.

Ta utakmica je imala i svoje treće poluvreme. Naime, tada su se utakmice vrlo retko odigravale, te je ovaj poraz koji smo naneli Kragujevčanima, gostima toliko teško pao da su hteli da rasformiraju klub. Danilo Stojanović – Čika Dača, je kao osnivač FK Šumadije na sve načine pokušavao da odgovori svoje bivše saborce da odustanu od tog poteza i obećao im je revanš naredne godine. Pred taj revanš, Čika Dača je poslao pismo u Kragujevac sa vrednim obaveštenjima o postavci i jačini našeg tima, no za taj potez saznali su ostali funkcioneri iz naše uprave, te su zatražili od potpredsednika da podnese ostavku. Čika Dača je to i učinio i ubrzo je osnovao novi klub – Velika Srbija, koja je kasnije preimenovana u SK Jugoslaviju, pa u SK 1913, a taj klub je postao večiti i najveći rival našeg kluba u periodu do kraja II sv. rata!

O Boži Todoroviću “Budzi” dugogodišnjem funkcioneru našeg sportskog društva

Boža Budža bio je sin jedinac, uz 3 sestre, i bio je miljenik majke Katice. Otuda se ona angažovala oko ekonomata BSK-a – čuvanja i pranja dresova. Stanovali su preko puta Trkališta u Bul. Kralja Aleksandra, gde je posle podignuta zgrada sa kafanom “Domovina”, jer je tu imao kuću Božin otac Čiča Živko Magazadžija. Živko je došao u Beograd iz sela Ovčinja kod Užica i obogatio se, verovatno pored trgovine i zelenašenjem. Boža se oženio prilikom boravka u Francuskoj za vreme I rata sa francuskinjom Žanom koja je ostala da živi u Beogradu do svoje smrti dugo vremena nakon Božine.

 

Iz knjige „ Večiti Rivali“ Ljubomira Vukadinovića  1943.

Prva utakmica BSK – “V.Srbija” odigrana je 8. Septembra 1913 pred 500 gledalaca, i sa mrežom na golovima što je bila retkost tada. BSK su u to vreme popularno zvali samo “Sport”. Sudio je Viktorović  bek „Sokola“. Početak je kasnio više od jednog sata dok nije stigao ministar prosvete Ljuba Jovanović koji nije propuštao ni jednu utakmicu. BSK je pobedio sa 2:0, a golmane oba tima Čika Daču (V.Srbija) i Botu Stankovića (BSK) su posle utakmice nosili na rukama preko puta do kafane „Evropa“ gde su se igrači svlačili.

Mada Čika Dača pokušava da nas ubedi da je osnovao „Veliku Srbiju“ (kasnije „Jugoslavija“, pa S.K.1913) iz sentimentalno-patriotskih razloga, uveren sam da je pri tome još nešto igralo značajnu ulogu. Čika Dača je napustio BSK zbog toga što ga nisu više rado gledali, jer je prilikom utakmice BSK-a i „Šumadije“ davao igračima „Šumadije“ korisne savete kako da se postavljaju za vreme igre, na koga igrača najviše da paze, našta najviše da obrate pažnju. Čika Dača je , naime, osnovao „Šumadiju“ i igrao u njenom timu. Ali on je bio i potpredsednik BSK-a i zato mu se zamerilo da odaje klupske tajne.

Novembra 1920. Čika Dača je nabavio jedan pehar i dogovorio se sa BSK-om i Jugoslavijom da se odigraju dve utakmice za osvajanje “pehara Čika Dače“. Pred kraj prvog poluvremena prve utakmice kod rezultata 2:0 za Jugoslaviju sudija g.Kodžić ne priznaje lep gol BSK-a jer nije video da je lopta prošla kroz pocepanu mrežu nego je mislio da je otišla pored gola. Bora Vasiljević „Ikiš“ mu je šapnuo na uvo da je potplaćen. „Napolje !“ – pokazuje sudija Bori. Kapiten Nikolica Simić pita sudiju zašto izbacuje Boru. „I Vi napolje !“ – pokazuje ponovo sudija. Bskovci onda iz protesta napuštaju teren uprkos Dačinom umirivanju. Dača je bio uporan da izgladi stvar pa su se dogovorili da odigraju revanš iduće godine na proleće. Tada je BSK pobedio sa 4:0 i osvojio pehar.

O našim predratnim stadionima

Naš prvi stadion je bio na lokaciji gde je sad univerzitetska biblioteka i arhiv Srbije. Na tom mestu je pre toga bio hipodrom, sve do 1906, kada je izmešten na današnju lokaciju – na Carevu ćupriju, pa se zato stadion zvao Trkaliste. 1925. godine teren je rotiran za 90 stepeni, tako da su golovi bili jedan prema biblioteci, a drugi suprotno.

kapija starog stadiona pre rotiranja terena…

…nase prvo igraliste (nije stadion). U pozadini biblioteka Karnegija i tenhnicki fakultet u izgradnji.

Godine 1929. se selimo zbog gradnje Tehničkog fakulteta, Univerzitetske biblioteke i Arhiva Srbije i 5 i 6. maja otvara se stadion drvene građe sa atletskom stazom i kapacitetom za preko 25 000 gledalaca na Topcideru. Stadion BSK-a na Topčidrskom brdu imao je velelepnu kapiju od drveta na jugu. Na zapadu je bila mala kuća čuvara stadiona. Tu su bile i  2 svlačionice I tuš-kabinevi. Levo je bio mini restoran. Ograda stadiona je bila kamena sa bodljikavom žicom. Teren je bio travnat I dreniran. Drvo za tribine za 3.000 mesta je dobijeno od Ministarstva Šuma. Stadion jer otvoren 5.maja 1929 turnirom 4 ekipe BSK, Jugoslavija, Prostejov (Čehoslovačka) I Slavija (Sofija). 1934 tribine su proširene za 4.500 mesta sa krovom a stajanje je betonirano. Po uglovima stadiona su postavljena 4 stuba za osvetljenje. Prva noćna utakmica je odigrana sa Rapidom 24.jula 1934.  Posle rata igraliste je, kako piše zvanično, bilo upropašćeno bombama. Na tom mestu je sada stadion Partizana.

Na slici su predsednik BSK-a Dr S.Živković, u sredini iza deteta, do njega dr. Andrejevic, sa ostalim članovima uprave ispred novog stadiona. Sasvim desno Vujadinović.

 

Iz novina…

Iz lista “Preporod”

Izveštaj  inž. M.Kodžića sa utakmice S.K.Jugoslavija – B.S.K. 7-2 (2-0) 1922. godine

„Posetioca je bio lep broj. Ali ne možemo razumeti čemu bi imali služiti oni protesti protiv odluka sudije, i to sa strane onog dela publike, koja je po svom futbalskom neznanju najmanje pozvana da svoje mišljenje smatra tačnim i objektivnim. Sa ovakvim terorom može se samo to postići da će ubuduće ovaj deo biti odstranjen“. 

B.S.klub-Jugoslavija 2:2 (1:1) 1922. godine

„Pre samog poslednjeg gola pojavljuju se na terenu dečaci sa krstačama, što je trebalo da predstavi poraz Jugoslavije. Razume se da su te krstače posle drugog gola, koji je postigla Jugoslavija bile polupane. Ovakve pojave na sportskom terenu su neozbiljne i predstavljaju pravo ruglo za sport. Što je još više za žaljenje, primećuje se da neki naši sportski klubovi naročito organizuju svoju kliku i od nje ovakvi ispadi dolaze“.

B.S.K. – Jugoslavija 4:2 (1:0) 1929. godine

„Utakmica, koja je trebala da stvori uživanje našoj sportskoj publici, i da joj kao što je to pruži odličan sport, izvrgnuta je naopakim i totalno neznalačkim suđenjem g.Goranića u sve drugo samo ne u sportsku utakmicu. Grubo i hotimično nasrtanje čoveka na čoveka od početka do kraja, zadržavanje igrača svim nedopuštenim sredstvima, pokušaj napuštanja terena, fizička obračunavanja, dovikivanje i objašnjavanje sa sudijom, i čega tu sve još nije bilo. G.Goranić kao da nije postojao na terenu. Videći da to ostaje nekažnjeno oni su počeli i sa njime da rade šta hoće. Sve što je sudio bilo je retko pravilno. Posle drugog gola koji je dobila Jugoslavija, toliko se izgubio da više ništa nije ni svirao“.

Pravda 18.III.1937

“Nikada B.s..klub nije bio u slabijoj formi no danas. Njegova današnja igra pre liči na igru nekog drugorazrednog tima no državnog prvaka. Prirodno je da se zbog toga postavlja sa svih strana pitanje: šta je uzrok ovome. Pored sve tajanstvenosti mogu se nazreti razlozi slabe igre plavih, njih ima više. Ali, po priznanju upućenih, glavni razlog je neuredan život igrača. Pojedini igrači prvog tima provode noći po kavanama. Da takvih igrača ima u timu jedan ili dva, mogle bi se donekle popuniti rupe, ali njih ima više. “

Politika 1938.

B.S.K.- Slavija  11:0 (5:0)

Plavi su bezdušno pregazili svoje prijatelje iz Sarajeva. Moša je dao samo jedan gol. Jedanaest puta zatresti protivnikovu mrežu, to se već retko dešava i na hazenskoj utakmici.

O predratnim treninzima…

Dopao mi se opis predrtatnih treninga u knjizi ”1000 golova Moše Marjanovića” iz 1936. godine:

Trening se održava dva puta nedeljno. Ako je leto igrači obično dolaze na igralište kada sunce zađe i to pravo sa Save I Dunava. Posle kupanja zamoreno telo ne može da izdrži oštar kondicioni trening i razumljivo je zbog čega igrači brzo napuštaju teren. Kad prođe sezona kupanja onda se obično okupimo svi na terenu. Neko od nas reši da optrči dva ili jedan krug, a zatim zauzme svoje mesto na bekovskoj liniji I šutira sve dotle dok grupa ne postane toliko velika da se možemo podeliti u dva tima. Utakmica traje dok ne padne mrak. Time je trening završen.

Đorđe Vujadinović – Leteći fudbaler

Đokica Vujadinović je dobio nadimak „Leteći futbaler“ jer je bio rekorder u letenju avionom. Naime, kao činovnik Narodne banke leteo neposredno pred utakmicu na gostovanju i vraćao se odmah posle utakmice u Beograd jer nije mogao dobijati odobrenja za često odsustvovanje sa posla.

Đorđe Vujadinović

Sistem igre i statistika

1938. je promenjen sistem W u WM sa centarhalfom nazad, tzv.”policajac”. W je 2-3-2-3, WM je 3-2-2-3. Kasnije je došlo 4-2-4pa 4-3-3pa 4-4-2.
      Što se BSK-a tiče, do 1938 je bio W. 1938 – 1960 WM. Brazil je doneo 4-2-41958. na SP, a 4-3-3 1962. Inter sa Hererom 1964 štopera 1-4 -3 – 2. U OFK-u su 4-2-4 Maric i Antic bili više vezni nego odbrana, posle sa Radoševićem i Krivokućom je bilo jasno 4-3-3.

 

Najubedljivije osvojeno prvenstvo bilo je u sezoni 1938-39 (22  17  3   2   67:14), a potom u sezoni 1932-33 (20  14  3  2  66:21).

Stanje u svetskom fudbalu i učešće BSK-a u Srednje-evropskom (Mitropa) kupu pre II sv. rata

Za objektivnu sliku o vrednosti reprezentacija i klubova u međunarodnim okvirima moramo se poslužiti indirektnim poređenjima.

Englezi nisu učestvovali ni na jednom od tri svetska prvenstva 1930, 1934 i 1938 jer su se između ostalog smatrali superiornim – kao neka vrsta NBA u fudbalu, mada su 1928 izgubili od Škotske sa 5:0 na Vembliju. Te godine su sva četiri fudbalska saveza iz V.Britanije istupila iz FIFA zbog neslaganja sa plaćenjem amatera. Vratili su se u FIFU 1946.

Italija je pre rata bila dva puta prvak sveta ali njeni klubovi u Mitropa (srednjeevropskom) kupu nisu blistali.

Izvan Ostrva u Evropi se smatralo da je najjači kontinentalni fudbal u zemljama bivše Austrougarske (Austrija, Mađarska, Čehoslovačka).

Jugoslavija je sa najboljim zemljama igrala samo prijateljske utakmice, osim jedne na olimpijadi 1920 sa Čehoslovačkom 0:7. Austrija je u Zagrebu tukla Jugoslaviju 1924 godine u jedinoj utakmici sa 4:1. Bilans Jugoslavije sa Čehoslovačkom 1920-1938 je 19  3  4 12 33:70. Bilans sa Italijom 1925-1939 je 3  0 0 3  2:8. Bilans sa Mađarskom 1927-1941 je  6  1 3 2  5 :9. Bilans sa Španijom 1932-1933 je  0  0 1 1  2:3.  Bilans sa Nemačkom 1939-1940 je  4  2 0 2  7:9. Bilans sa Francuskom 1926-1936 je  5  2 0 3  8:10.

Mitropa kup bez učešća italijanskih klubova: 1927. finale Sparta-Rapid 6:2, 1:2, i 1928. finale Ferencvaroš-Rapid 7:1, 3:5

1929. igraju i italijanski klubovi:  Rapid je izbacio Đenovu 5:1, 0:0, a Slavija Juventus 0:1, 3:0. Finale Ujpešt-Slavija 5:1, 2:2.
1930. Rapid izbacio Đenovu, a Ujpešt Ambrozijanu (Musolini preinačio ime Intera). Finale Rapid-Sparta 2:3, 2:0

Za prvo prvenstvo sveta 1930 u Montevideu nije bilo kvalifikacija, i iz Evrope su otišli samo Francuska, Rumunija, Belgija i Jugoslavija (samo igrači iz Beograda) koje nisu bile vodeće u Evropi. Razlozi ostalih su bili naporan put brodom i opravdano nepoverenje u pristrasne južnoameričke sudije. Urugvaj se dokazao kao velesila prethodno kao pobednik na olimpijadi. Urugvaj je pobedio u finalu Argentinu posle čega je izbio rat dve zemlje.

Mitropa kup 1931: Sparta izbacila Juventus, a Slavija Romu. Finale Vijena-Vineršportklub 3:2, 2:1.

1932. Bolonja i Juventus dolaze do finala koje nije odigrano.
1933. Finale Austrija-Ambrozijana 1:2, 3:1
1934. Englezi su porazili Španiju sa 7:1, i 1932. Austriju sa 4:3 u Londonu. 1933. u Rimu Italija-Engleska 1:1.

Na drugo svetsko prvenstvo u Italiji 1934 prethodni svetski prvak i finalista – Urugvaj i Argentina nisu išli. Jugoslavija se nije kvalifikovala jer je izgubila od Rumunije. Italija je prethodno dovodila najbolje argentinske igrače i davala im državljanstvo od kojih su trojica odmah igrala za Italiju. Austrija, kao drugi favorit, je prethodno te godine pobedila Italiju u Torinu sa 2:1. Mađarska i Španija su se smatrali  najjačima iz senke, kao i Čehoslovačka, jer su svi pobedili Englesku sa po 2:1 na turneji Engleza na kontinentu.

Španija je izbacila Brazil sa 3:1 već u prvom kolu. Posle toga je Brazil gostovao u Beogradu i izgubio sa 8:4. U četvrtfinalu Austrija-Mađarska 2:1, Italija-Španija 1:1 i ponovljeno 1:0. U polufinalu Italija-Austrija 1:0 i Čehoslovačka-Nemačka 3:0. Finale posle produžetaka Italija-Čehoslovačka 2:1 a za treće mesto Nemačka-Austrija 3:2.

Posle prvenstva Englezi su u prljavoj igri, pretežno od strane italijana, jedva pobedili Italiju u Londonu sa 3:2, i nisu posle hteli da igraju sa italijanima do 1939.

Mitropa finala

1934: Bolonja-Admira 2:3, 5:1

1935: Sparta-Ferencvaroš 1:2, 3:0

1936: Austrija-Sparta 0:0, 1:0

1937: Ferencvaroš-Lacio 4:2, 5:4

1938: Slavija-Ferencvaroš 2:2, 2:0

Za treće svetsko prvenstvo u Francuskoj 1938 Italija je stvorila još jači tim. Jugoslavija se nije kvalifikovala jer je izgubila od Poljske. Austrija zbog pripajanja Nemačkoj (u čijiem su timu sada igrala četiri austrijanca), i Španija zbog građanskog rata, nisu učestvovale, kao opet ni Urugvaj i Argentina. Engleska je prethodno u Berlinu pobedila Nemačku sa 6:3.  Brazil je stalno učestvovao i izbacio je Čehoslovačku u četvrtfinalu u ponovljenoj utakmici sa 2:1, posle prve 1:1. Polufinale Italija-Brazil 2:1 i Mađarska –Švedska 5:1. Finale Italija-Mađarska 4:2, a za treće mesto Brazil-Švedska 4:2 .

1939. u Milanu Italija-Engleska 2:2.

Mitropa 1939. učestvuju i Rumunija i Jugoslavija: Finale Ujpešt-Ferencvaroš 4:1, 2:2. BSK je ušao u polufinale.

Mitropa je 1940. bez Čehoslovačke koja je bila okupirana, a nije odigrano ni finale pa je posle rata celo takmičenje za tu godinu poništeno.

Učešće BSK-a u Srednje-evropskom (Mitropa) kupu pre II sv. rata:

1927. Jugoslavija je prvi put primljena u SE Kup

Prvo kolo:  BSK–Hungarija 2:4, 0:4

1928.

Prvo kolo:  BSK-Ferencvaros 0:7, 1:6

1929. Jugoslavija je istupila iz SE kupa.
1930. Jugoslavija ponovo u SE kupu

Prvo kolo: BSK-Slavija (Prag) 2.3, 1:2

1939.

Prvo kolo: BSK-Slavija (Prag) 3:0, 1:2

Polufinale: BSK-Ujpešt 4:2, 1:7

1940.

Prvo kolo: BSK-Venus (Rumunija) 3:0, 1:0

Polufinale: BSK-Ferencvaroš 1:0, 0:2

Bilans BSK-a sa 3 najbolja Mađarska kluba računajući i prijateljske utakmice

BSK-Ferencvaroš     9  2 1 6   9:29

BSK-Ujpešt              11 4 3 4 28:32

BSK-Hungarija         8  2 3 3  15:15

Trofej Mitropa kupa

Reprezentativci BSK-a do 1941.

Prvu utakmicu reprezentacija Jugoslavije odigrala je na olimpijadi u Anversu 28.X.1920. protiv Čehoslovačke 0:7. Igralo je 10 igrača iz Zagreba i Jova Rušić iz SK Jugoslavije. U drugoj utakmici na istom takmičenju protiv Egipta 2:4 igrali su bek Porobić, Nikola Simić i u drugom poluvremenu Andrica Kojić. Naših igrača nema sve do 17. utakmice 1926. protiv Čehoslovačke 2:6 kada prvi put igra Moša. Od 1927. standardni reprezentativci postaju Moša i Arsenijević, a povremeni oni iz ostatka tima BSK-a:  Bek, Đorđević, Mitrović, Marinković, Sotirović, Najdanović, Tirnanić i Vujadinović, dakle svi osim golmana.

Na I Svetsko prvenstvo u Montevideu, zbog sukoba oko premeštanja fudbalskog saveza iz Zagreba u Beograd, igrači iz Hrvatske nisu otišli iz protesta. U ekspediciji su se tako našli rez.golman Stojanović, Mihajlović, Arsenijević, Tirnanić, Moša, Vujadinović i Najdanović. Pozvani su kao pojačanja bivši igrači BSK-a koji su igrali u Francuskoj – Bek, centarhalf Stefanović, koji nije ni igrao za I tim dok je bio u Beogradu, a za Miću Mitrovića koji je došao vozom do Marselja odakle je kretao brod za Urugvaj ispostavilo se da nije bilo mesta. BSK je o svom trošku poslao još i bekove Tošića i Petkovića da steknu iskustvo. Selektor je bio bskovac Boško Simonović.

 

 

Kada je Najdanović slomio nogu i okončao karijeru levo krilo Virić je 1931. Zaigrao za reprezentaciju. Na utakmici protiv Španije (za koju je branio Zamora) u Beogradu 1:1 u timu sa našlo 8 bskovaca – Glazer, Tošić, Arsenijević, Lehner, Tirnanič, Moša, Nikola Marjanović, i Vujadinović. Protiv Poljske u Varšavi 3:4 1933 igralo je 9 bskovaca – Tošić, Arsenijević, Stevović (ušao kasnije), Lehner, Tirnanić, Šurdonja, Moša, Vujadinović, Glišović.

Blagoje Moša Marjanović na utakmici Jugoslavija – Češka 1935.

Posle smene generacija i uvođenja WM sistema od 1939-1941 igrali su svi igrači BSK-a, uvek sa još po nekim igračem iz drugog kluba. Taj tim je bio standardan u tom periodu: Mrkušić – Stojiljković, Dubac – Manola, Dragićević, Lehner – Glišović, Valjarević, Božović, Vujadinović, Nikolić.

Pet igrača BSK-a je po broju nastupa zauzelo prvih 5 mesta u zemlji: Moša 57, Arsenijević 52, Tirnanić 50, Lehner i Vujadinović 44. Ukupno je nastupilo 36 igrača BSK-a sa zbirom od 359 utakmica, što je najviše od svih timova. Jedino je Građanski dao 39 igrača za reprezentaciju, ali sa manjim zbirom utakmica. Na listi strelaca reprezentacije prva 2 mesta zauzeli su Moša sa 36 golova i Vujadinović sa 18 golova. Na četvrtom i petom mestu su bili Tirnanić sa 12 golova i Glišović sa 9 golova. Moša je za reprezentaciju zabeležio i 2 het-trika – 1934 protiv Brazila 8:4, i 1936 protiv Poljske 9:3.

BSK je dao 4 selektora: arh. Boška Simonovića koji je birao tim 43 puta, Kiku Popovića 17 puta, Branu Veljkovića 6 puta, i Nikolu Simića 4 puta. 

Fudbal u Srbiji za vreme II svetskog rata i dešavanja po dolasku komunista na vlast

…fudbal za vreme II sv.rata je bio tabu tema u komunizmu. U leto 1941. BSK je osvojio tzv. “Srpski kup” u liga takmičenju sa 6 klubova, u leto 1943. je opet bio prvak BLP-a (Beogradskog loptačkog podsaveza – termin od pre rata) u ligi od 10 timova, i u martu 1944. je osvojio prvenstvo Beograda u ligi od 10 timova. Tako da treba dodati u bilans jos 3 titule na one predratne. Naravno nije se zbog rata putovalo van Beograda, medjutim nije ni bilo doraslih klubova u provinciji.

Rezultati 1941-1943. protiv najvećeg rivala u nedostatku međunarodnih utakmica.

BSK-S.K.1913 (ranije S.K.Jugoslavija) 19 12 5 2 49:24

Za narednu godinu imam samo podatak da su za Božic ’44 igrali 1:1.

U decembru ’44 BSK i SK1913 se ne pominju svojim imenima nego “plavi” i “crveni” i igraju u korist siromasnih porodica. ’45 ne postoje vise ni pod tim nazivom, a 5. Maja ’45 zavanično su ukinuti svi tadašnji klubovi bez pominjanja poimence proglasom Ministarstva prosvete i potpisom Mitre Mitrovic-Djilas.

Kad je Metalac osnovan kao “klub sindikata radnika metalske struke” date su mu prostorije i imovina nizerazrednog predratnog kluba “Jadran”. To što je u komunizmu zvaničan proglas izdat nekog datuma – znaci da je to bio samo post factum, svršen čin, a da je sve do tada vec obavljeno! Komunisti nisu donosili prvo zakon pa onda sprovodili, kako je normalno, nego prvo raščiste stvar nasilno pa onda donesu zakon I onda nema ko da postavi nezgodna pitanja. Posto su trebali novim vlastima fudbaleri koji su igrali za vreme rata i treneri nisu pohapseni kao glumci zato sto su igrali predstave.

Od 20.X.44 vodeci klubovi koji su igrali za vreme rata se vise javno ne pominju, po istom  principu kao sto se brisu sa fotografija komunisticki rukovodioci kada zglajznu da posle novorodjeni narastaj ne sazna da su isti postojali. Ti klubovi su ukinuti na taj nacin de facto, a de jure nije ni trebalo u revolucionarnoj promeni vlasti. Više se ne pominju ni BSK ni SK1913. Pominje se stadion, ali ne kao stadion SK1913, nego kao stadion “Jugoslavije” (ili stadion “crvenih”) kako se klub zvao do početka rata. Mislim da je stadion BSK-a bio oštećen pa se na njemu nije ni igralo. Organizuju se u dobrotvorne svrhe utakmice timova vojske, civila i omladine sve do osnivanja novih sportskih društava.

20. novembra ‘44 osnovan je tim USAOS-a (ujedinjena socijalisticka antifasisticka omladina srbije). Prva utakmica je bila 14. Decembra izmedju (kako pise Politika) tima antifasisticke omladine Beograda i tima I proleterske divizije (kasnije su imenovani kao C.Zvezda I Partizan). Posle se sklapaju timovi za po jednu utakmicu – tim prvog artiljeriskog protivavionskog staba, tim kombinovane cete Beograda, prvi protivavionski tim N.O.V.J., tim I inzenjerske brigade, VI ceta II odeljenja I beogradske brigade K.N.O.J.-a, tim milicije VI rejona, reprezentacija XI rejona. U tim timovima su igrali raniji igraci beogradskih klubova, znaci i BSK-a. A od ranijih klubova prvo su 15. Decembra ponovo formirani oni koji su bili ukinuti za vreme rata – Radnicki, Graficar, Borac, Pekar.

Zašto se posle 20.X.44 ne pominje BSK, a da niko javno nije smeo ništa da pita u vezi sa tim, posledica je zavođenja strahovlade. Za taj zadatak primenom brutalne sile odabrana je VI Lička divizija koja je po mentalitetu i psihi ljudstva bila civilizacijski najudaljenija od urbanih i evropejiziranih stanovnika Beograda. Pošto su u komunističkom vrhu pravilno ocenili da će najveći otpor u učvršćivanju svoje vlasti imati u toj vrsti ljudi, izvršena su bez suđenja streljanja probranih pojedinaca iz svake ulice po nekakvim spiskovima, a beogradski gimnazijalci i studenti oterani su na minska polja na Sremskom Frontu što bi po današnjim merilima moglo biti proglašeno za genocid.

4. marta ’45 tim USAOS-a nazvan je zvanicno Crvena Zvezda. Proglas inicijativnog sportskog odbora federalne Srbije od 20. Marta 1945 kaze: sportske organizacije I forumi predratne Jugoslavije ne pruzaju nikakvu garantiju da mogu ispuniti zadatke koji se postavljaju fiskulturi federalne Srbije. 25.marta osnovan je Metalac.

List “Fiskultura”od 5. Maja pise:  Konstituisana je Antifasisticka skupstina narodnog oslobodjenja Srbije (ASNOS) koje je donela odluku da Inicijativni sportski odbor Srbije preuzima na rukovanje svu imovinu BIVSIH fiskulturnih saveza. Potpisali Petar Stambolic I Sinisa Stankovic. Drugu odluku je donelo Ministarstvo prosvete sa potpisom ministra Mitre Mitrovic-Djilas gde se kaze: DOZVOLJAVA se osnivanje fiskulturnih drustava u okviru sindikalnih saveza, vecih preduzeca I ustanova, omladinskih I drugih MASOVNIH organizacija. (Metalac je osnovan 46 dana pre toga, a 2 meseca pre toga zvanicno imenovana C.Zvezda – “nedozvoljeno”?!) Sportski klubovi I fiskulturna drustva KOJA SU DO SADA POSTOJALA (znaci da sada ne postoje!) ne smeju otudjiti svu imovinu dok ne regulisu pravno svoje postojanje u duhu ove odluke.

 Prvo prvenstvo Jugoslavije posle rata odigrano je po kup sistemu od 3 do 9 septembra 1945. Nisu se pojavili klubovi nego reprezentacije republika, pokrajine Vojvodina i jugoslovenska armija. Tako su igrace BSK-a, kao i ostalih predratnih klubova, razbacali po timovima republika. Mrkusic, Minda Jovanovic, Mitic, Tomasevic I Horvatinovic su igrali za Srbiju, Bozovic za C.Goru, Mihajlovic za Vojvodinu, Stankovic za BiH.

Postoji zapisnik Fiskulturnog sportskog odbora Srbije (FISOS – osnovan marta 1945) od 20. septembra 1945 da se svi sportski rezultati postignuti za vreme okupacije ne priznaju. U oktobru ’45 je tim I Armije preimenovan je u Centralni Dom Jugoslovenske Armije Partizan, po uzoru na moskovski CDKA (kasnije CSKA).

Od predratnih vodecih timova ostavljen je Hajduk posto je bio na Visu sa partizanima, BASK (zbog streljanog Milutinca) ali je bačen u potsavez, i Vojvodina koja je promenila u početku ime u Sloga. Stadion BSK-a je dodeljen Partizanu. Igraci BSK-a Mrkušic, Stanković, Mitić, Tomašević, Horvatinovic su otisli u Zvezdu, Boba Mihajlović i Minda Jovanović u Partizan, Božović u Budućnost, Manola i Nikolic “Popac” su emigrirali. Kao treci beogradski tim osnovan je Metalac (tim sindikata metalskih radnika) koji je zaslugom Vladimira Dedijera (predratnog navijaca BSK-a) 1950-te promenio ime u BSK sa istim bojama i slicnim grbom kao stari BSK. Ako vec nije nasledio imovinu koju je oduzelo ministarstvo sporta klub je duhom i moralom ponovo povezan sa svojim korenima, a Moša Marjanović, Vujadinović i Božović, koji su činili stručni štab, doveli klub u vice šampionsku poziciju i osvojili dva kupa do 1955…

Mnogi na uticajnim mestima danas nemaju svoje kulturne korene u predratnom Beogradu pa prema tome ni odnos prema njemu, a nazalost obicno nemaju ni kapacitet da taj odnos drugih razumeju.

Iz knjige „ Večiti Rivali“ Ljubomira Vukadinovića  1943.

Drugi rat je prohujao kao orkan. Večiti rivali  obnovili su sportski život međusobnom prijateljskom utakmicom. Plavima je nedostajao samo Đorđe Vujadinović, koji se nalazio u zarobljeništvu. Posle rata napustili su Beograd i otputovali u Zagreb , u „Građanski“ bek Dubac i half Lehner.
Novi period počinje od 18. maja 1941 godine, kada je odigrana prva posleratna utakmica između dva rivala.
O Božiću 1941. godine je igrao sa ovim timom protiv SK 1913.
Mrkušić – Stojiljković, Dubac – Manola, Dragićević, Lehner – Glišović, Valjarević, Božović, Vujadinović, Nikolić.

Branko Stanković

Poslednju utakmicu (pre izdanja knjige), aprila 1943 „plavi“ su odigrali sa ovom ekipom: Mrkušić – Stanković, Kašanin – Janjić, Dragićević, Jovanović – Boba Mihajlović, Mitić, Tomašević, Božović, Radić.

  
Miodrag Minda Jovanović i Prvoslav Mihajlović

O Miloradu Nikoliću – Popcu

Moj drug Dejan imao je ujaka u Njujorku. Nikog drugog nego advokata pok. Milorada Nikolica “Popca”. Nikolic je igrao za prvi tim BSK-a svega 3 godine pred II svetski rat i postao reprezentativac, kao i 3 godine za vreme rata. Poceo je kao leva polutka kada je Mosa jos igrao ali je presao na levo krilo, i po savremenicima bio je najbolje krilo Jugoslavije do tada. Pred kraj rata njegov najbolji drug half Pera Manola je vec bio prebegao u Italiju, gde je potom kod njega nekako stigao i Popac u grombi kaputu u ciju je postavu njegova majka usila Napoleone. Iz Italije je brzo presao u mirnu Svajcarsku gde je poceo studije prava, tamo upoznao svoju buducu suprugu amerikanku. Igrao je za “Lozan Sport” jedno vreme posle rata i po zavrsetku studija otisao je sa suprugom u Njujork. Vise nikada nije krocio nogom u Jugoslaviju. Samo do Budimpeste da se vidi sa sestrom i ne dalje. 
Po svrsetku rata partizanska vlast je njegovom ocu Tosi oduzela radnju sa stofovima sto je ovaj tesko podneo. Dolazili su potom ljudi iz Partizana da vrse pritisak na Tosu da pise sinu da se vrati, kako je ovde dobro, te da ce igrati ponovo sa bivsim saigracima Bobom Mihajlovicem i Mindom Jovanovicem. Ali Tosa je bio kivan i poslao po nekome pismo, naravno ne postom koja se cenzurisala, sa porukom “nikako ne dolazi !”

 

Posle drugog svetskog rata:

O bezbednosnim službama u upravama klubova…

…slusao sam price od tadasnjih insajdera kako su u svim upravama sportskih klubova posleratne Jugoslavije (osim u vojnom klubu Partizan) normalno bili ljudi iz UDB-e i policije. Policija se zvala tada “Milicija” jer je institucija policija nenarodna i kapitalisticka, a milicija je toboze narodna. Beogradski Radnicki je bio klub beogradske policije, dok su predsednici C.Zvezde bili visoki funkcioneri iz policije Srbije kao sto je bio Milic Bugarčić, pa je bio i Draza Markovic kasnije nazvan “jagnjece brigade”, pa je opasni po zivot Krcun Penezic sastavljao tim (po recima Sekularca na TV). Tako su Srba Savic i njegov covek Gvozden Predojevic bili Rankovicevi ljudi, kao sto je bio i Ćeća Stefanovic u beogradskom Radnickom. Posle je, “kazu”, ubacen u klub Srdan Andrejevic, koji je takodje bio iz tog “miljea” ali iz druge struje, da rovari protiv Savica. Kada je pao sa vlasti Rankovic, pao je i Srba Savic, a Andrejevic je kao pobednik posle jos dugo vukao konce, a neki sumnjaju da i danas vuce iz senke iako je stariji od Troje. Inace pokojni Savic je u svoje vreme bio u dugoj vezi sa tadasnjom popularnom pevacicom Nadom Knezevic.
Naizgled generali su imali sklonost ka glumicama i balerinama a policajci ka pevacicama.

Miša o nastanku OFK Beograda i promeni imena BSK

…u vreme od sredine 50-tih godina u upravu Partizana usli su i civili tzv. “genexovci” koji su bili navodno iz najveće spoljnotrgovinske firme “genex” na čelu sa Srbom Savićem, visokim funkcionerom db-a iliti policije. Treba znati da su spoljnotrgovinske firme iz kumunistickih zemalja bile i centri špijunaze u inostranstvu. Medjutim došlo je do raskola sa generalima u upravi Partizana i generali su oterali “genexovce” iz kluba. Medju pristalicama “genexovaca” bili su braća Milutinović i Boba Mihajlović, tako da je Miloš Milutinović odmah poslat u vojsku da ne bi otisao iz Partizana. Po tadasnjim propisima “genexovci” nisu mogli direktno preći iz jednog prvoligaškog kluba u drugi nego su otišli u nižerazrednu “Šumadiju-Trgovacki” pa su izdejstvovali fuziju sa BSK-om i promenili ime u OFK Beograd. Pojavila se prvo bojazan Šovinizma u vlasti da ce ako se klub preimenuje u “BSK Šumadija” to privući Zvezdine navijace. Zvezdini navijaci su hteli da veruju da je Zvezda narodni klub za razliku od Partizana, iako je predsednik zvezde uvek bio neko u funkciji republickog ministra policije. Postojale su i Čarsijske price da BSK privlaci reakcionare, da “smrdi” na staro predratno itd. Osim toga bila je odredjena “velika Četvorka’ za osvajanje titula prvaka, a BSK se probio do drugog mesta i osvojio 2 kupa. Igračima BSK-a je kratko saopšteno posle jednog treninga da Beograd treba da ima prvoligaša sa imenom Beograd i niko nije ništa pitao. Prefiks OFK je dodat da bi klub konacno dobio svoj stadion – Omladinski. Do tada je BSK placao kiriju za korišcenje Zvezdinog stadiona pa bi ih Zvezda nekad i tužila za neizmirenje iste. Kada je Zvezdin stadion postao nepodoban za prvu ligu BSK je igrao na Partizanovom. Sa finansijske strane dolazak “genexovaca” se pozitivno odrazio na klub tako da niko od igraca vise nije odlazio u Zvezdu ili Partizan jer u periodu 1950-56 mogao se sastaviti jedan ceo tim Bskovaca koji je tamo presao. Povoljna atmosfera u klubu je narusena dolaskom trenera Milića kada su se počeli stvarati klanovi…
Dresove Bsk-a, sve sa grbom na njima, iz 1957-8 (kada je promenjeno ime u OFK) poklonili su Bulbudercu, kazao mi je Sreta Begovac. Ja sam i licno video kada je igrao Bulbuderac sa BASK-om krajem 60-tih.

Vicešampionske titule osvojene posle drugog svetskog rata

O vice-šampionima i osvajčima kupa 1955.

Ako se pogleda ko su posleratni prvaci Jugoslavije do 1958 godine pada u oči da su to, u vreme kada je sve bilo “po ključu” i diktirano “odozgo”, samo 4 tima proglašena za “veliku četvorku” (Partizan, C.Zvezda, Dinamo i Hajduk), i šta više po godinama naizmenicno tim iz Srbije – tim iz Hrvatske. Teško je bas poverovati u slučajnu regularnost. BSK, koji ionako nije imao reprezentativce i velike zvezde, u prvenstvo 1954-55 ulazi sa krnjim timom. Half Davidović, koji se proslavio kada je u finalu Kupa 1953. “stavio u dzep” Vukasa koji je te godine izabran da igra za tim sveta protiv Engleske, već je bio u vojsci. Kaloperović je otišao u vojsku posle trećeg kola. 7 prvotimaca je bilo kažnjeno sa manje ili više utakmica neigranja zbog pokusaja šverca deviza na putu za Nemačku (odakle je i ona slika iz Frankfurta). Devize se tada nisu mogle legalno nabaviti, a svote zbog kojih su kažnjeni su bile danas smesnih 10 dolara ili 20 maraka po igracu. Devize su se uobicajeno skrivale u sapunu, pasti za zube, KiKi bonbonama, drvenoj vešalici za sako. Prva 4 kola sa rezervama – 4 pobede i gol razlika 13:4.(Lokomotiva, Zagreb, Sarajevo, Zvezda), a onda kod kuce poraz od autsajdera Vardara. Ne vredi posle ni pobeda nad Partizanom od 3:0 ni 0:0 u Splitu (slika sa sajta u dresovima “a la braziljeros”) jer na kraju Hajduk ima 2 boda vise od BSK-a i osvaja prvenstvo. U leto posle završenog prvenstva u BSK dolazi iz Hajduka krilo Geza Senauer i novi golgeter Busa Josic. Na proslavi desetogodisnjice kluba BSK pobedjuje sa 2:0 Vasas – treci klub Madjarske koji je potom osvojio Srednje-evropski kup. Posle osrednjeg starta u novom prvenstvu BSK u novembru kao i 1953. ponovo osvaja Kup protiv Hajduka sa istim rezultatom 2:0. Tradicija 2:0 sa Hajdukom je ponovljena potom i u prvenstvu.

 

Na slici iz Frankfurta pred pocetak prvenstva: stoje s leva na desno – Panić, Marković, Jelisavcić, Radenković, Stojanović, Racić i Zupac. kleče – Kranjčić, Djordjević, Juričko i Antić.

 

Na gornjoj slici na kraju prvenstva: stoje – Marković, Jelisavčić, Stojanović, Radenković, Juričko i Hamović. kleče – Panić, Djordjević,Šijaković, Kranjčić i Zupac.

 

U prolece 1955 godine, nekoliko kola pre kraja prvenstva išao sam prvi put na jednu utakmicu. Igrali su Partizan i Hajduk na stadionu JNA. Bio sam svedok jednog dogadjaja ciji sam razlog tek mnogo kasnije razumeo. U tom prvenstvu BSK je bio drugi, a prvak je postao Hajduk iz tadašnje “velike četvorke”.
Hajduk poveo u prvom poluvremenu sa 1:0 jer je Partizanov golman Stojanović “zakasnio” da se baci za loptom. U drugom poluvremenu kod rezultata 1:0 za Hajduk bio je dosudjen penal za Partizan jer je neko iz Hajduka igrao rukom na gol liniji. Čajkovski koji nikad ranije nije promašivao penale, izvodi penal i jakim šutem pod prečku daje gol Beari. Sudija “neobjašnjivo” poništava gol i traži ponovno izvodjenje. Nastaje neko domundjavanje. Čajkovski ponovo izvodi penal i ovog puta plasira poluvisoku loptu Beari u ruke. Hajduk je pobedio sa 1:0. “Politika” sutradan piše:”Odlučujuća pobeda u derbiju. Hajduk ja sada glavni favorit za osvajanje prvenstva.

O vice-šampionima iz sezone 1963/64.

OFK je osvoji Kup 1962 i 1966, ali najbolji tim je imao u medjuvremenu 1963/64 kada je bio vice-šampion. Po mišljenju Save Antića koji je tada bio i trener, bio je to i najbolji tim u istoriji kluba…

 

stoje s leva: Banović, Skoblar, Krivokuća, Gavrić, Vidinić, S.Čebinac

čuče: Marić, Gugleta, Samardzić, Milošev, Milovanović.

Igrali u A reprezentaciji: Vidinić 8, Gugleta 8, Samardzić 26, S.Čebinac 1, Skoblar 32.

Igrali u B reprezentaciji: Milovanović 1, Gavrić 1, Dakić 2 (bio u vojsci te sezone)

Igrali u mladoj reprezentaciji: Milošev 2, Marić 1

BSK Beograd II

…50-ih godina se igralo lokalno prvenstvo drugih timova, a BSK II je imao i velikih uspeha u nacionalnom kupu gde je 1951. dogurao do četvrtfinala. Te godine je naš prvi tim ispao u prvom kolu.
Podmladak BSK-a sa trenerom Vujadinovićem je bio prvak Jugoslavije 1951. tako da je više od pola drugog tima zapravo bilo iz podmlatka – Marković, Jocić, Kaloperović, Djordjević II, Despotović, A.Stanković, dok je Davidović vec igrao za prvi tim. U kompletnom sastavu podmladak je pobedio podmladak “Minhen 1860” u Minhenu u 2 utakmice – 3:1 i 2:0. Medjutim prvenstvo podmlatka je osvojio tim samo sa 3 igraca iz kompletnog podmlatka – Jocic, Despotovic i Stankovic.

 

“a la Braziljeros”

… dresovi “a la braziljeros”, po uzoru na Vasko de Gamu, koje je nabavio tehniko Mika Matić ocenjeni su u prvi mah kao nepodobni zapadni…

 

Reprezentativci Metalca i BSK-a 1945-1958.

Prvu utakmicu posle II svetskog rata reprezentacija Jugoslavije odigrala je 9. Maja 1946 u Pragu protiv Čehoslovačke. Selerktori su bili Arsenijević i Tirnanić. Tirnanić je ostao u tom tandemu do 1949, a Arsenijević je sam bio selektor do 1952 kada mu se ponovo pridružio Tirnanić koji je tu ostao i posle odlaska Arsenijevića 1954. Igrači BSK-a iz vremena rata su se razišli u C.Zvezdu i Partizan, a reprezentativci su postali Mrkušić, Stanković, Jovanović, Mihajlović, Mitić i Tomašević.

U petoj utakmici reprezentacije 1946 protiv Bugarske 2:1 nastupio je centarfor Božidar Sandić koji je dao oba gola. Tek septembra 1950 zaigrao je drugi naš igrač Toša Živanović koji je dao gol protiv Danske (4:1), a onda odigrao iste godine još 3 utakmice. 1951 godine Ljuba Spajić je odigrao 2 utakmice, koji je sa Živanovićem i Cokićem prešao posle toga u C.Zvezdu. Od igraca BSK-a nastupili su još Jocić 2 puta i dao 2 gola, a Cokić, Tasić i Davidović 1 put. Marković je odigrao drugo poluvreme protiv Turske 1954 i dao gol čim je ušao u igru. 1956 je i Antić odigrao drugo poluvreme protiv Rumunije.

Stanoje Jocić

Na olimpijadu u Melburn 1956 otišla je B reprezentacija gde su igrali Radenković i Antić. Kada je Šijaković prebačen sa krila na beka odmah je pozvan u reprezentaciju 1957. U Švedsku na Svetsko prvenstvo 1958 otišli su Krivokuća, Šijaković i Miloš Milutinović kada je BSK promenio ime u OFK i ispao u II ligu.

Statistika za naš najuspešniji posleratni period 1945-73.

Najefikasnija navala  je bila u vice-šampionskoj sezoni 1954-55 sa postignutih 61 gol u 26 utakmice.
Šijaković 3 (Panić 2), Antić 7, Marković 20, Jelisavčić 10, Župac 10

Na drugom mestu je navala iz sezone 1965-66 sa 58 postignutih golova iz 30 utakmica.
Samardžić 10, Gugleta 6, Santrač 20, Skoblar 8, Banović 5
Odbrana je u toj sezoni primila 50 golova što je druga najlošija odbrana u istoriji kluba.
Miloradović (B.Đorđević) – Milovanović, Vukašinović, Marić, Krivokuća, Dakić

Najlošija odbrana je bila u sezoni 1968-69 koja je primila 52 gola u 34 utakmice.
B.Đorđević (Hodžić, N.Đorđević) – Vukašinović, Stepanović, Sredojević (Mitrović), Mešanović, Jokić.

Najbolja gol razlika +18 ostvarena je u vice-šampionskoj sezoni 1954-55 sa 23 igrača u 26 utakmica (26 15 6 5 61:43), a druga najbolja razlika je +17 u vice-šampionskoj sezoni 1963-64 sa 19 igrača u takođe 26 utakmica (26 11 11 4 49:32).

Zanimljivosti

…na turniru 4 ekipe u Berlinu 1953. igrano je finale BSK – Viena 2:2. Popropozicijama pobednik je morao biti izvučen iz šešira. Zadatak je pripao kapitenu Paniću. Zavukao je ruku izvukao cedulju, trenutno poskocio od radosti i munjevito vratio cedulju u šešir. Tako je BSK proglasen za pobednika. Kada ga je Sava Antić pitao da li je stvarno izvukao cedulju sa imenom BSK, Panić je rekao da u brzini nije ni gledao sta piše…

… u vezi kup utakmice 1955. BSK-Zvezda 4:0 – več. novosti pisu pred utakmicu da Miljan Miljanić cele nedelje vezba izvodjenje penala. Na utakmici je doslo do penala za Zvezdu, a Miljanić je prebacio toliko visoko gol kako se ne pamti da je neko ikad toliko prebacio…

…Stanoje “Cale” Jocić je otisao u Partizan krajem 1952. ili pocetkom ’53. gde je menjao Milutinovića. U BSK-u su ostali trčali za njega da bi on davao golove, kako je pricao Sava Antić, ali je u Partizanu morao da trči pa je pogresio što je otišao jer nije pružao dobre igre iz BSK-a. Završio je karijeru (mislim) u Pirotu. Bio je kuriozitet kao prvi fudbaler koji je obrijao glavu i vozio kabriolet. Milutinovic je oženio njegovu sestru.

Rafinirani humor sa Mošom

U posleratnom BSK-u na čelu sa trenerom Mošom Marjanovićem gajio se rafiniran humor.

Za klub su navijali tada i neki poznati umetnici. Cuveni glumac Milivoje Živanović je pratio i treninge i išao sa timom na gostovanja. Pred utakmicu bi u svlačionici održao kratku motivisucu besedu koja je započainjala sa “Deco moja plava, ….”  Voleo je, kaže, da je koncentracija plavog tolika da bude teget.

Levo krilo Sreta Begovac bio je najbrži igrac tima. “Savetovali su mu” da kada izvede korner trči u kazneni prostor i sačeka loptu. Zbog bolesti je bio prestao da igra i postao sekretar kluba. Po nuždi se nakratko vratio u tim na poziciju beka jer je u to vreme, kaže, “u reprezentaciji skripalo na toj poziciji”

Vlada Odanović je bio prosečan odbrambeni igrač ali jedini čovek u zemlji protiv koga Zebec iz Partizana nikako nije mogao da prodje. Zebec je kao levo krilo igrao za tim sveta protiv Engleske 1953 god. Kada je Zebec bio levo krilo Odanovic bi igrao desnog beka, kada su Zebeca pomerili na mesto centarfora Odanovic je onda igrao centarhalfa. Kada je Zebec prebacen na mesto centarhalfa Odanovicu su “predlagali da igra centarfora”.

Reprezentativci OFK-a

Krivokuća je kao član OFK-a branio 3 puta protiv Mađarske 1958 (0:2), 1959 (0:4), a 1962 (2:4) samo drugo poluvreme, kao i četvrtfinalnu utakmicu protiv Nemačke (0:1) u Svedskoj 58. Skoblar je nastupio prvi put maja 1961 protiv Mađarske u Beogradu (2:4). Odigrao je pod očiglednom tremom samo prvo poluvreme i bio zamenjen. Onda ga nisu pozivali sledećih 10 utakmica, i tek maja 1962 ušao je u drugom poluvremenu protiv Istočne Nemačke (3:1) ponovo na stadionu Partizana. Ovog puta je sam doneo pobedu iz solo prodora što ga je kvalifikovalo definitivno za odlazak na SP u Čile. Na SP je postojao problem reprezentacije zbog nedostatka desnog krila i u svakoj utakmici je neko drugi po nuždi igrao na tom mestu. U polufinalu protiv Čehoslovačke (1:3) na desno krilo je stavljen tadašnji naš centarhalf Šijaković koji još od 1956 nije igrao na krilnoj poziciji.  Zbog nekakvih „kujni“ nii jedan od pravih desnih krila u zemlji nije išao, što Samardžić (koji tada još nije bio zaigrao za reprezentaciju) i danas žali jer je pred SP bio u velikoj formi. On je prvi put igrao tek po završetku SP u Lajpcigu protiv I.Nemačke (2:2). Od tada pa do oktobra 1967 su uglavnom Samardžić i Skoblar bili standardni reprezentativni par krila. U septembru 1965 u Moskvi protiv SSSR (0:0) pridružio im se u reprezentaciji half Gugleta. Po njihovom odlasku u inostranstvo završila se i njihova reprezentativna karijera jer tada nije bio običaj da se pozivaju „stranci“. Igrao jedan put Srđan Čebinac 1964 protiv Bugarske (1:0) .

Skoblar je odigrao za reprezentaciju 32 utakmice i dao 11 golova (2 iz penala), Samardžić je odigrao 26 utakmica i dao 3 gola, a Gugleta je odigrao 8 utakmica i dao 2 gola. Treba dodati da je Šijaković odigrao 11 utakmica, a Sava Antić 5 utakmica uz 2 gola.

Petković je prvi put igrao za reprezentaciju aprila 1968 protiv Francuske (5:1) i postigao u debiju 2 gola. Do 1975 je odigrao 43 utakmice i dao 6 golova. Stepanović je debitovao 1970 protiv Austrije (1:1) i do SP 1974 odigrao je 32 utakmica i dao 1 gol. Na SP nije išao zbog povrede. Iz te generacije, iako je već tada bio najbolji strelac lige svih vremena, Santrač nije bio viđen za reprezentaciju. Ipak morali su zbog javnog mnjenja i njega da pozovu, i do 1975 odigrao je 8 utakmica i dao samo 1 gol.

Zanimljivosti sa međunarodnih utakmica OFK-a

Brza igre:

Kao jesenji prvak istočne grupe Druge lige februara 1959. gostovao je OFK u Beču protiv Vineršportkluba kome je to bila generalna proba za meč u Kupu Šampiona sa Realom. Pobedili smo sa 2:1. Austriska štampa je primetila da iako su igrali bez Miloša Milutinovića jugosloveni su bili upadljivo brži i fizički nadmašili protivnika. Najbolji na terenu bio je graditelj igre half Marić. U srednjoevropskom kupu 1960 u ekipi je bio zapažen Skoblar kao centarfor, a novi  tehniko je postao Kika Popović. U meču sa Banjikom 3:2 na Karaburmi opet se pokazalo da je i ovaj protivnik, iako je igrao istim stilom, bio spor i u trčanju i u idejama.

Afrička novogodišnja turneja 1960:

Na put je pošlo 15 igrača vakcinisanih protiv tropskih bolesti, trener i 3 člana uprave. Skoblar, Samardžić i Popov su prvi put leteli van Jugoslavije. U avionu je bio i književni miljenik režima Oskar Davičo (pošao o državnom trošku na dvomesečnu turneju po Africi – valjda afrikanci vole njegovu poeziju), koji je naglasio da je pre rata igrao u podmlatku BSK-a, da je njegov veliki prijatelj Dobrica Ćosić član uprave OFK-a, ali da sada navija za Partizan. Tim je u Gvineji dočekao lično predsednik Seku Ture. OFK je pobedio reprezentaciju Gvineje sa 4:2 a svaki gol je propratila vojna muzika. Pošto na stadionu nije bilo svlačionica igrači su u poluvremenu kod golova jeli pomorandže.

Rapan Kup za vreme svetskog prvenstva u Čileu 1962:

Utakmica OFK-Bajern Minhen (4:1) afirmisala je Srđana Čebinca kao golgetera, a naročito Banovića koga je novinar nazvao „virtuoz sa loptom“. Na golu se pojavio Vukićević, bivši golman C.Zvezde. Kao ilustracija neobaveštenosti poistovećivanja reči Bajern sa Bajer tog vremena neka bude “duhoviti” komentar da je “Bajern sjajan u proizvodnji aspirina, ali ne i futbala”.

KPK 1963:

Kao domaćin OFK je izabrao stadion JNA za svoje utakmice. U noćnom porazu protiv Tottenham-a (1:2), pred 35.000 gledalaca, prvi put posle 40 godina isključen je jedan igrač Tottenham-a, i to onaj najčuveniji Jimmy Greaves. Utakmica je pokazala veću atletsku spremu i brzinu engleza u direktnim duelima što je i presudilo.
Svoju najbolju igru ikada OFK je pokazao iste godine u prijateljskoj popodnevnoj utakmici na stadionu JNA protiv pariskog Rasinga  (8:2). Bila je to utakmica života Samardžića koji je namestio svih 8 golova, za koga je francuski trener rekao da ako ovako igra svaku utakmicu, onda je on najbolje desno krilo sveta. U timu Rasinga igrao je uvek elegantni Miloš Milutinović (od navijača ranije nazivan ”balerina”) kome je, po mojoj tadašnjoj proceni kao gledaoca sa severne tribune gde je pao gol, namerno omogućeno da postigne poslednji gol na utakmici.

Prijateljske utakmice pod imenom OFK:

1958.
reprezentacija Zapadnog Berlina 3:1

1959.
Vineršportklub 3:1
Frankfurt 4:2

1960.
Rumunija 3:3

1961.
Reprezentacija Istočnog Berlina 3:1

1963.
Izrael 0:2
Bugarska 1:2
Rasing 8:2

Sava Antić – gospodin u kopačkama

Naš legendarni dugogodišnji kapiten Sava Antić bio je jedan od vodećih golgetera iako je bio uglavnom polutka a kasnije i half, dok je samo ponekad igrao centarfora. Imao je odličan odraz i udarac glavom, kao i izrađen šut koristeći ga kod izvođenja slobodnog udarca. Važio je za džentlmena u kopačkama i ne pamti se da je nekada bio opomenut ili kažnjen zbog oštre igre. Van terena je isto tako bio džentlmen što se ogledalu između ostalog u elegantnom odevanju sa obaveznom kravatom. Njegova supruga Nada se smejala njegovom preterivanju kada je stavljao kravatu da bi izašao na ulicu da izbaci smeće is kuće.

 

O Skoblaru, Samardziću,…

…Skoblara je zapazio Perica Radenković (naš legendarni golman) koji je služio vojsku u Zadru. Po dolasku je igrao centarfora. Na levo krilo je prešao kada je došao iz podmlatka Samardzić. Neki stručnjaci su bili mišljenja da je to bio najbolji tandem krila u Evropi. Paja je bio dribler od poteza sa idealnim centaršutom. a Joška je rolao loptu i prolazio silovito na brzinu i sam resavao utakmicu. Obicno bi OFK igrao preko jednog od njih celu utakmicu a drugi bi statirao. Kada su jednom pojačali Zvezdu protiv Barselone sami su rasturili Barsu bez pomoci Zvezdaša. U ono vreme pionirskog profesionalizma Joška je imao manu da nece da trči za loptom ako mu se da jači for za koji treba da se pomuči. Prvu utakmicu za reprezentaciju je odigrao loše pod očiglednom tremom. Iskazao se kada je ušao u drugom poluvremenu protiv Istočne Nemačke na stadionu JNA kada je sam doneo pobedu. To je bilo pred odlazak na SP u Čile. Od tada je bio neprikosnoven reprezentativac. U poslednjoj sezoni u OFK-u je zamenio mesto sa Banovićem i otišao na levu polutku iz nekakvih taktickih razloga. Naime, centarfor Milošev koji je dosao iz Zrenjanina imao je zadatak da odvlači odbranu, a ne da daje golove (reči Paje Samardzića).

Samardziću je konkurent bio Zvezdan Čebinac koji je bio plašljiv i tanan, kao i Takač koji nije bio rafiniran. Medjutim u Čile su otišli bez desnog krila pa je uvek neko drugi po nuzdi igrao na tom mestu. U polufinalu protiv Čehoslovacke je igrao Šijakovic koji je u to vreme bio odličan centarhalf, a pre toga reprezentativni levi bek. Levo i desno krilo je igrao pre toga u Zvezdi i Partizanu, i prvu godinu u BSK-u i to kao rezerva. U poslednjoj sezoni u OFK-u i Samardzić je ušao u sredinu na polutku i nadavao se golova.

  

Mišin fudbalski idol

Moj idol je bio Skoblar. Nažalost on je, po rečima Paje Samardzića, hteo da dodje za trenera u OFK u vreme pocetka nacionalne euforije, ali su “patriote” na celu sa Marićem(takodje naš biši igrač) “pukovnikom” to odbile zato sto je Hrvat…

 

Miloš Milutinović

Kada je OFK ispao iz lige (’58/59.) i posle raskola u Partizanu, braća Milutinović su presla u OFK s tim sto je Miloš prvo poslat u vojsku. Posle vojske mu tuberkuloza (“zaradio” je igrajuci za Partizan) pluća nije dala da igra. Otišao je u Minhen na operaciju posto je Bajern to platio (sam se ponudio). Žalio se Milutinović da ga niko iz FSJ ili klubova nije ni posetio a kamoli ponudio pomoć. Karijeru je završio u Pariskom Rasingu. Rasing je igrao sa OFK – om na stadionu JNA. Bilo je 8:1 za OFK i utakmica karijere Samardzića koji je namestio svih 8 golova. Skoblar je igrao samo jedno poluvreme. pred kraj su Ofkovci pustili Milutinovića da postigne počasni gol za goste. Posle je Milos dosao za “tehnika” u OFK. To je sve bilo pre sezone sa Šekularcem kada su igrali zajedno za plavo bele…

 

Milutinović i Šekularac – praznik za oči…

… prvu utakmicu za OFK su Miloš Milutinović i Šekularac odigrali na Karaburmi protiv Grafičara pred pocetak prvenstva. Stadion je bio pun kao da je u pitanju neki derbi. Bilo je to malo nadmetanje u potezima dodavanja izmedju Milutinovića i Šekularca, a onda u drugom poluvremenu dolazi šlag na tortu. Petković vodi loptu po levom krilu prelazi centar u šalje dijagonalu po zemlji u pravcu penala. Na loptu idu u liniji Šekularac i Milutinović. Šekularac stize do lopte i umesto da je primi on je preskače. Lopta dolazi do Milutinovića koji je šalje po zemlji ne jako ali precizno u sam levi golmanov ugao. Golman se batrga da je stigne ali je brzina lopte proračunata tako da mu fali samo koji santimetar do nje, i ulazi u gol. Za to vreme postizanja gola Šekularac, posto je preskočio loptu, odlazi u svlacionicu otpozdravljajući sa podignutim rukama publiku koja pravi ovacije.

Srboljub Krivokuća, Petar Radenković…

…golman Srboljub Krivokuća je došao u OFK nezadovoljan statusom u Zvezdi. Naime, Zvezda je 1955. dovela iz Hajduka Bearu. Pričalo se da je za to dala autobus. Neki nezadovoljni iz uprave Hajduka su došli da se žale kod drugog čoveka u državi – Kardelja koji je ispoljio nerazumevanje rečima “zasto je to važno gde će taj Beara da igra tenis?” Iako je bio u to vreme u boljoj formi Krivokuća je u Zvezdi sedeo na klupi, a u isto vreme branio u reprezentaciji gde je Beara sedeo na klupi. U OFK-u je tada branio legendarni Perica Radenković koji je vec planirao odlazak u Nemačku. Tako su jednu sezonu Krivokuca i Radenkovic branili naizmenicno za OFK. U to vreme se igralo i lokalno prvenstvo drugih timova i Radenković je u drugom timu OFK-a igrao centarfora!

  

Plavi i Amerika

1. Glišović se jos kao igrac pre rata afirmisao kao novinski fudbalski komentator. Posle rata je kao trener izdejstvovao (verovatno preko Dedijera) da legalno ode iz zemlje kao čovek koji se “ne uklapa” u novo doba. Bio je to jedinstven slučaj u fudbalu. Mozda je Gilšović imao u vidu i halfa BSK-a ing. Ljubišu Djordjevića koga su kao pripadnika četnickog pokreta streljali. Tek, otišao je posle Evrope na kraju u SAD gde je i umro. Glišoviceva supruga je posle njegove smrti našla izdavaca u Beogradu da objavi njegova razmisljanja napisana u Americi o fudbalskoj strategiji i kao secanja. (Mile Kos sigurno ima te knjige).
2. Poznati predratni pevač “šlagera” Raša Radenković, otac Perice Radenkovića, je emigrirao u Ameriku. Zasto Perica nije otisao, ili nije mogao da ode, kod oca nije nikada postavljeno kao pitanje u javnosti.
3. Momčilo Gavrić je osvojio titulu prvaka SAD u fudbalu 1967. kao član OaklandClipers-a. Tim su vodili dr. Aca Obradović i Toplak, a igralo je jos 5 igraca iz Jugoslavije. Ova prva profesionalna liga u SAD je bila kratkog daha i Gavrić se prešaltovao uspesno na profesionalni američki fudbal. Igrao je kao suter za NFL tim San Francisco49ers gde je i završio igracku karijeru…
4. Ninoslav Zec je u periodu od 1978. do 1983. godine igrao u Američkoj profesionalnoj ligi gde je promenio 4 tima…
5. Bogdan Turudija je od 1978-1979. godine igrao u NASL (North American Soccer League) ligi koja se održavala u periodu između 1968. i 1984. godine, a sačinjavali su je klubovi iz SAD i Kanade. Turudija je igrao za Oakland Stompers-e i Edmonton Drillers-e.
6. Pored pomenutih igrača u Americi su igrali i Nebojša Uške Vučićević, Karasi…

Istorijski zakljucak:

Mišin idealni tim

…moj idealan tim koji bi se cak mogao i generacijski uklopiti: Radenković – Krivokuća, Stepanović – Gugleta, Šijaković, Antić – Samardzić, Milutinović (Banović), Santrač, Skoblar, Petković…

Naši legendarni golmani

Najpopularniji golman predratnog BSK-a bio je mađar Lajoš Šenfeld – Tuško. Došao je iz Segeda kao izučeni pekar u Beograd 1922. godine jer je prethodno bio oduševljen BSK-om kada je kao njegov gost igrao na turneji po Dalmaciji i Hercegovini. Bio je za glavu niži od ostalih igrača ali sa dugim rukama do kolena. Bacao se neustrašivo u noge protivničkih napadača, ali bi se isto tako peo na prečku gola i sedeći na njoj pokazivao nadmoć svog tima. Bacanje u noge mu je došlo glave kada je 1924. godine dobio udarac u slabinu od igrača reprezentacije Donje Austrije. Prenet je u bolnicu ali operacija nije uspela. Na njegovu sahranu sjatilo se, bez preterivanja, pola Beograda.

Lajoš Šenfeld – Tuško

Tuška je na golu nasledio šaljivdžija Ilić – Beli koji je došao u Beograd iz Šapca. Prilikom gostovanja BSK-a u Atini dosuđen je penal za Panatenaikos. Grci dugo nisu mogli da se slože ko će da izvede penal. Na kraju je Ilić ušao među grke i izvukao jednog igrača i rekao mu:”‘Ajde ti pucaj!”, a našim igračima je rekao: “Ovaj ima krive noge – promašiće”. I zaista, ovaj je pucao preko gola. Iliću pripisuju i jednu neumesnu studentsku dosetku. Kada bi mu ponestalo novca za bioskop otišao bi na sahranu njemu nepoznate osobe, bacio bi šaku zemlje u raku na kovčeg i rekao: “Neka ti je laka zemlja iako si mi ostao dužan 100 dinara”. Na to bi se tu našao neki rođak i izmirio lažni dug. 
Ilića je nasledio na golu rumun Laki, pa “Švaba” Gligorijević koji je stekao simpatije mnogih gledalaca jer je držao flašu rakije iza stative da bi nazdravio golu BSK-a.

 

Nakon “Švabe” na gol je stao Stojanović “Šecerko” koji je 1930. išao u Urugvaj kao rezerva, potom Otto Gazzari – Italijan došao iz Hajduka, pa Glazer iz Osječke Slavije. Franja Glazer je po nekim savremenicima bio cak bolji i elastičniji od Beare.

 

Glazer je imao nesrecu da je igrajući se sa fudbalerima leti na Adi gurnuo u Savu Stokica (mladjeg) iz “Jugoslavije” jer nije znao da je ovaj neplivac, i ovaj se udavio. Otišao je u sezoni 1937/38 u Gradjanski, a došao je Mrkušic iz Hajduka. On je bio predmet rasprava jer je kao grmalj počeo da intervenise u stilu beka, a ne da čeka šut na gol liniji kako su dotada igrali svi golmani. Nazvali su ga “treći bek”. Ljuba Vukadinović je takvu igru kritikovao u Politici. Degazirao je do samog protivničkog šesnaesterca. Postao je reprezentativac pred rat i nastavio da bude i posle rata u Zvezdi.

 

Posle rata prvi značajan golman BSK-a bio je Dušan Cvetković. Bio je kao reprezentativna rezerva Beari u (navodno) čuvenom olimpijskom timu iz 1952. godine. 1953. je došao Radenković iz Zvezdinog podmlatka, pa su se njih dvojica nekoliko godina smenjivali na golu. Radenković je bio predmet rasprava. Neki su tvrdili da je najtalentovaniji golman u državi, drugi su jako zamerali što nepotrebno pravi parade radi publike i tako ponekad prima golove. Bio je preteča Kolumbijca Igite jer je išao da dribla protivničkog napadača. Bio je golman olimpijske reprezentacije 1956. godine. Kao sin popularnog predratnog pevača šlagera Raše Radenkovića zabavljao je pevajuči šlagere ostale igrače prilikom putovanja. Ostao je u OFK-u sve do odlaska u Nemačku kada je bilo odobreno igračima da idu u inostranstvo. Tamo je postao najpopularniji golman Bundeslige – čuveni Radi iz Minhena 1860. Snimio je kao pevač i jednu zapaženu ploču, a po završetku karijere je postao uspešan biznismen.

Perica Radenković

Srboljub Krivokuća je došao iz Zvezde (preko sezone u Vojvodini) nezadovoljan statusom rezerve Beari u klubu. Nije bio parader nego je, naprotiv, bio cenjen po svom izlasku sa gola u susret napadaču skraćujući ugao i uglavnom tako izlazio kao pobednik. Branio je na Svetskom Prvenstvu 1958.

Po njegovom povratku u Zvezdu bio je kratak vakum na mestu golmana gde se više njih smenjivalo do dolaska Blagoja Vidinića iz Beogradskog Radničkog koji je bio ispao iz lige. Vidinić je već od ranije bio reprezentativni golman. Branio je na prvom prvenstvu Evrope i na olimpijadi 1960. Kao visok i elastičan golman njegove su bile visoke lopte, a mali problem su mu predstavljale lopte po zemlji u ugao. Sa njim na golu OFK je imao verovatno najbolji tim u istoriji kluba kada je bio vice-šampion i učesnik Kupa pobednika kupova.

O našim legendarnim bekovima…

Prvi značajan bek početkom dvadesetih godina je bio Kika Popović, kasnije važan sportski funkcioner. Trčao je bos po šljaci 100 metara za 11 sekundi i bio rekorder. Nisu se merile onda desetinke. Tako je impresionirao gledaoce kada bi prvo propustio protivničko krilo sa loptom pa bi ga onda prestigao i oduzeo loptu. Kiku je nasledio Mića Mitrović kome je kao detetu promrzla noga pa je imao dve nejednake noge kao Garinča. On je igrao u Francuskoj 1929-1934. pa se vratio u BSK. Moj komšija g.Perović je bio sa njim kum i hvalio ga je kao svetskog čoveka. Mića je posle fudbalske karijere živeo i umro u Splitu. Posle Mitrovića najduže su bekovi bili Radovanović, Tošić i Petković – Kepa (stric poznatog poslastičara, pozorišnog režisera i vlasnika muzeja automobila Brace Petkovića). Posle promene sistema igre bekovski par su činili stameni reprezentativac Dubac iz Osijeka i brzi Stoiljković iz Leskovca.

Ernest Dubac

Posle rata kapiten Metalca i BSK-a je bio Gaša Filipović. Igrao je za vreme rata u SK 1913 a posle je kao član partije bio uticajan u klubu. Interesantan je bio nestandardni bek Vlada Odanović, student veterine i honorarni novinar. On je jedini iz cele lige bio u stanju da pročita i zaustavi reprezentativca Zebeca. Kada je Zebec bio levo krilo Odanović je bio desni bek, a kada je Zebec bio centarfor Odanović je bio centarhalf. Predlagali su mu u šali da postane centarfor kada je Zebec postao centarhalf. Dve i po sezone desni bek je bio rezervni bek C.Zvezde (pre i posle BSK-a) Stojanović zvani Mita Ubica koji je kosio protivnička krila. Otišao je u Australiju da živi. Najbolji bek je bio reprezentativac Šijaković koji je prethodno igrao kratko vreme kao krilo i polutka i u Partizanu i u Zvezdi. U prvo vreme u BSK-u je bio desno i levo krilo, a onda je 1956 premešten na beka gde se afirmisao. Igrao je na Svetskom prvenstvu 1958 kao bek. U Čileu 1962. je nastupio po nuždi kao desno krilo mada je u OFK-u bio centarhalf iako nije bio visok. Imao je kondiciju za dve utakmice i bio brz. Umeo je da iznese loptu iz šesnaesterca i prenese u protivničku polovinu. Sam je bio lepog izgleda a oženio se sa mis Makarske.

Vasilije Šijaković

Do pojave Stepanovića solidni bekovi su bili Grujić, Gavrić koji je bio ofanzivni bek sa centaršutevima, i Milovanović. Gavrić je otišao u SAD 1966. gde je posle fudbala prešao na američki fudbal igrajući uspešno kao šuter za San Francisko 49ers. Nažalost, Stepanovića je privlačila Crvena Zvezda pa je kao reprezentativac okrenuo leđa OFK-u za razliku od ostalih iz generacije.
Uloga bekova u to vreme je bila skroz drugačija od današnje taktike… u dubl-ve sistemu (2- 3- 2- 3) bekovi su bili u stvari centralni bekovi ispred gola a centarhalf je bio kao danas zadnji vezni. Halfovi su sa strane držali krila. posle u WM (formacija 3- 2- 2- 3) centarhalf postaje centralni bek a dotadašnji bekovi idu u stranu i čuvaju krila kao danas, a krilni halfovi ulaze unutra i sa polutkama čine četvorougao. Jusufi je ovde bio prvi ofanzivni bek koji prenosi loptu na drugu polovinu.

Legendarni halfovi

Prvi centarhalf BSK-a bio je Dušan Milošević koji je bio i prvi srpski olimpijac. Trčao je 100 metara na olimpijadi 1912. Tvrdio je da je on doneo iz Berlina na poklon klubu prve dresove. Mileta Nedić je tvrdio da je on prethodno izabrao da budu plavo-bele boje dresova jer su to bile boje njegovog koledža Šatlen u Ženevi. Prvi značajni centarhalf izabran za to odgovorno mesto, jer bio najbolji tehničar generacije sa početka dvadesetih godina, bio je Nikola Simić. Toliko je voleo BSK da je imao želju da ga kad umre sahrane na centru igrališta. 
U drugoj polovini dvadesetih čuvena je bila tzv. “inžinjerska half linija” pošto su sva trojica bili inženjeri razlišitih profila – Arsenijević, Marinković, Đorđević. Mikica Arsenijević je bio profesor univerziteta i savezni kapiten (selektor) posle rata, Sava Marinković je prešao u SK Jugoslaviju i bio konstruktor prvih beogradskih reflektora na stadionu, a Ljubiša Đorđević je pred kraj rata otišao u četnike i bio streljan od strane partizana. Za razliku od Đorđevića prethodna dvojica su se lepo uklopila u novo komunističko vreme.

Milkorad Mikica Arsenijević

Marinkovića je nasledio oštri beskrupulozni Iva Stevović koji je umeo da ponižava slabe protivnike. Jednom je izuo za vreme utakmice kopačke i igrao nadalje bosonog jer protivnici “nemaju pojma sa futbalom”. Umesto Đorđevića došao je Gustav Lehner iz Osijeka, po mnogima najbolji half predratne Jugoslavije, koji je po potrebi mogao uspešno da igra i centarhalfa. Kada se promenio W sistem u WM Stevovića je zamenio u novoj ulozi tzv. “policajca” Prvoslav Dragićević. Svi pomenuti su bili dugogodišnji reprezentativci.

Gustav Lehner

Posle rata BSK je dobio iz sopstvenog podmlatka solidne krilne halfove Davidovića, Tasića, Pericu Đorđevića i Kranjčića. Sreten Davidović je dobio nadimak Čik po podsećanju na Čajkovskog. Proslavio se u finalu Kupa 1953 kada je u ulozi “flastera” stavio Vukasa “u džep”. Posle vojske nije povratio staru formu. Karijeru je završio u Karlovcu. Laza Tasić je prešao 1954. u C.Zvezdu kada su mu bile zatrebale pare za ženidbu i tamo je dobio nadimak “Šljivka” zbog svojih vansportskih sklonosti. Ćane Đorđević je ostao veran klubu do kraja karijere, a brzi Kranjčić je otišao u Partizan gde se ugasio. Problem dobrog centarhalfa je rešen kada je sa beka premešten Zdravko Juričko koji je došao 1953. iz Hajduka. Juričko je završio karijeru u Švajcarskoj i posle živeo u Splitu. Na mesto Jurička prebačen je sa mesta beka Šijaković koji je bio i najbolji posleratni centarhalf.

Zdravko Juričko

Nova dobra half linija je formirana u sastavu Marić, Šijaković, Antić. Visoki brkati Dragoljub Marić iz Užica nazvan “Pukovnik” imao je problem sa povredama u zenitu karijere, dok je kapiten i reprezentativac Sava Antić (BSK-ov Rajko Mitić) u poznijim igračkim godinama prebačen nazad iz navale. Kada je Šijaković otišao u Francusku a Antić prestao da igra, nova solidna half linija je izgledala Marić, B.Krivokuća, Gugleta.

Dragan Gugleta

Legendarna krila

Bora Vasiljević – Ikiš bio je desno krilo sa početka dvadesetih godina. Ušao je u istoriju svetskog fudbala kao prvi igrač koji je na jednoj utakmici u svetu postigao direktan gol iz kornera. Pravilo koje je to dopuštalo doneto je dan pre te utakmice tako da ni sam sudija nije bio obavešten jer je imao prvobitnu nameru da poništi taj gol. Do njega je igrao Nikola Simić polutku, mada je on mogao da igra sve pozicije kao najbolji tehničar. Posle Vasiljevića na desno krilo prvo je došao Moša, pa onda Tirnanić, a Moša je prešao na polutku.

Blagoje Moša Marjanović

Činili su najpopularniji fudbalski tandem u istoriji Beograda. Tirke je vodio loptu precizno po samoj aut liniji. Moša je bio lukav kod primanja lopte, mada nije bio jak i brz, i dolazio je lako u poziciju za davanje gola. Umeo je često da postigne gol i iz slobonog udarca. Hrvati su više cenili kao golgetera Hitreca iz HAŠK-a, ali je sigurno da je Moša bio najpopularniji ako ne bolji. Isto važi za levo krilo Gilera iz Gradjanskog u odnosu na Tirketa. Tirke je pred rat otišao iz BSK-a, a posle rata je dugo bio selektor reprezentacije. Moša je takođe napustio BSK posle promene sistema igre, a posle rata je igrao kratko za Dinamo iz Pančeva gde su mu kasnije podigli česmu u čast ispred stadiona.

Aleksandar Tirke Tirnanić

Glišović je nasledio Tirnanića na desnom krilu prebacivši se sa levog krila, ali više nije hteo nikad da se slika sa timom da ga ne bije baksuz. Tako je manjkao igrač na slikama tima. Glišović je bio i talentovan novinar. Iskreno priznavši posleratnim vlastima da ne može da se adaptira na novo vreme pustili su ga da legalno emigrira. Umro je u Americi gde je radio kao trener i napisao nekoliko knjiga o fudbalu.

Svetislav Glišović

Na prelasku iz dvadesetih u tridesete godine na levom krilu istaknti talenat je bio Lala Najdanović koji je igrao u Urugvaju na SP 1930. Karijera mu je rano prekinuta kada je slomio nogu, i na njegovo mesto došao je Glišović.
Posle rata na krilu je igrao i bio kapiten (posle Filipovića) Bata-Aca Panić zvani Parać. Imao je čelične noge. Kada bi neki protivnički igrač išao grubo na nekog BSK-ovca Panić bi zamenio mesto sa ugroženim BSK-ovcem, i onda bi taj protivnički igrač rizikovao povredu pa bi se smirio. Levo krilo igrao je najbrži u timu Sreta Begovac koji je zbog bolesti dugo pauzirao i bio onda funkcioner u klubu. Vratio se na kratko u tim kao bek 1956. Bio je toliko brz da su mu savetovali u šali da kad izvede korner trči po loptu u šesnaesterac. 
Smatrali su neki fudbalski stručnjaci da su Skoblar i Samardžić najbolji tandem krila u Evropi, ako ne i šire. O njima sam već napisao ranije tako da nema potrebe ponavljati.

Spasoje Paja Samardzić 

Njihov ugledni saigrač u navali bio je veliki dribler, ali po potrebi i golgeter, sa srozanim štucnama Sreten Banović. Igrao levu polutku i levo krilo ali je bio poklonik noćnog života pa nije iskoristio maksimalno svoj potencijal. Otišao je u inostranstvo iz razloga pacifizma i to u mirno vreme.

Polutke i centarforovi

Na mestu polutke i centarfora u ranim dvadesetim isticao se Andrica Kojić, ali najveću slavu kroz tridesete godine pa i posle postigli su reprezentativci Đokica Vujadinović i Vojin Božović – Škoba. Vujadinović nikada nije bio profesionalac, ni kada je BSK postao prvi profesionalni klub Jugoslavije, jer je radio u banci. Nastavio je da radi u banci i posle rata kada je bio najpre trener podmlatka BSK-a sa kojim je bio prvak države 1951, a posle član stručnog štaba prvog tima zajedno sa Mošom i Božovićem. Dok je Vujadinović bio zapažen po jakom šutu, Božović je bio dribler prve klase. U driblanju je i preterivao i pravio neke jedinstvene mangupluke. Tako je jednom predriblovao celu odbranu i golmana protivničkog tima, došao do gol linije i šutnuo namerno pored gola. Zamalo da dobije batine od saigrača! Božović je igrao za vreme rata, dok je Vujadinović bio u zarobljeništvu. Posle rata Božović je kratko igrao za Budućnost, a imao je problema u vreme informbiroa kada su ga spasli ljudi iz Partizana da ne zaglavi.

Vojin Božović – Škoba

U senci ove dvojice ostali su nekako njihovi prethodnici Baja Dragićević, Ivica Bek i Kuzman Sotirović. Baja je bio majstor drop-kika ali kada bi lopta padala u baru na terenu on bi se izmakao da ga ne poprska. Bek i Sotirović su otišli u Francusku, a Baja u SK Jugoslaviju. Bek je kao član francuskog kluba “Set” igrao 1930. na SP za Jugoslaviju i bio najbolji strelac tima. Iako poreklom Nemac, Bek je u vreme rata bio istaknuti član francuskog pokreta otpora.

  
Ivica Bek i Kuzman Sotirović

Ne treba ispustiti popularnog tehnički potkovanog Svetislava Valjarevića koji je bio po profesiji oficir jugoslovenske vojske, a došao je u BSK premeštajem iz zagrebačke Konkordije. Ubitačna navala pred rat sa kojom je BSK igrao u SE kupu, tada najjačem klubskom takmičenju na svetu, i dospeo do polufinala bila je Glišović, Valjarević, Božović, Vujadinović, Nikolić.

Svetislav Valjarević

Ratna navala je dobila igrače podmlatka: Boba Mihajlović (kasnije u Partizanu), Rajko Mitić, Kosta Tomašević – Burence (oba u C.Zvezdi), Božović, Nikolić.

Kosta Tomašević

Zbog manje konkurencije usled raspada države u ratno vreme BSK je bio preterano dominantan u Srbiji, a međunarodnih utakmica nije bilo. Bilo je nagađanja da je za vreme rata u Beogradu odigrana utakmica bez prisustva publike iz bezbednosnih razloga BSK – Šalke 04, ali mi je to demantovao tadašnji bek BSK-a Branko Stanković (kasnije igrao u C.Zvezdi).

Brat Moše Marjanovića, Nikola-Grba bio je izraziti tehnicar nekorpulentne građe. Iako je bio često u senci nekog drugog centarfora ostao je u svežijem sećanju navijača zbog dugog staža u BSK-u. Bio je posle rata i zapažen trener mada je radio kao službenik vodovoda.
Posleratni navalni trio je bio vrlo efikasan: Cale Jocić, Predrag Marković – Pop (sin sveštenika voždovačke crkve), Sava Antić. Svi su u različita vremana igrali ponekad za reprezentaciju. Mošina taktika kao trenera je bila da se brzo postigne gol, a onda da se čekaju uspešni kontranapadi. Jocić je bio najbolji strelac prvenstva 1952., a Marković 1954-55. Jocić je 1953. pogrešio kad je otišao u Partizan da zameni bolesnog Milutinovića jer su od njega tamo tražili da trči, a u BSK-u su drugi trčali da bi on dao gol. Jocić se vratio u BSK u sezoni ispadanja iz lige i promene imena, i bio opet najbolji strelac tima. Antić je tada služio vojsku u Zagrebu. Isto tako je pogrešio i Marković prelaskom u C.Zvezdu 1956. posle čega je njegova karijera išla brzo silaznom putanjom do podsaveza. Antić promućurno nije nikako prihvatao ponude ni Partizana dok je bio u vojsci, ni Zvezde odakle je i došao u BSK, pa ni darežljive zagrebačke Lokomotive.
Toma Kaloperović, dete podmlatka BSK-a kao i Jocić i Marković, je menjao mesta u timu – polutka, half, pa po nuždi i levo krilo. Bio je sin imućnog oca i nabavio je bele kopačke da izazove zavist drugara. Božović ga je zvao “bistro seljače sa Umke”. Bio je određen da izvodi penale. On nije odoleo generalima iz Partizana kada je bio u vojsci 1955. mada ga je kasnije bio glas da je veliki partizanovac.

Tomislav Kaloperović

Godine 1955. u BSK je došao već u zrelim godinama Živko-Buša Josić iz Obrenovca. Brzo se istakao kao golgeter, bolji te godine i od Markovića, i postao B reprezentativac. U OFK-u je kasnije po potrebi igrao i povučenije dok su napred bili Vladan Mladenović – Šerpica (moj daljni rođak) i Skoblar.
Solidan je bio Mile Popov kao polutka i half, koji je kao malo sporiji u trčanju driblao “na petparcu” i umeo da proturi loptu i napravi šansu. Srđan Čebinac je došao iz Partizana kao talentovani centarfor reprezentativnog potencijala koji tamo nije našao svoje mesto, ali taj potencijal nije nikad bio iskorišćen. Ipak bio je od malena partizanovac.

Put Miloša Milutinovića, po mnogima naboljeg srpskog fudbalera, bio je neobičan. Duže vreme je bio pri OFK-u a igrao kratko. Kada je hteo da ode iz Partizana i dođe u OFK poslali su ga hitno u vojsku. Došao iz vojske, razboleo se, operisan na plućima u Nemačkoj, igrao u Nemačkoj i Francuskoj, došao za šefa u OFK, otišao, vratio se i zaigrao na kraju karijere za OFK.

Miloš Milutinović

Petković, Santrač i golman Borota su igrači iz poslednje generacije jakog OFK-a šampionskog potencijala. Njih znaju i sadašnje generacije navijača. Svi su bili reprezentativci, doduše Santrač na jedvite jade iako je bio rekorder golgeter prvenstava. Santrač i Borota su otišli u Partizan dok je Petković ostao do danas veran klubu.

  
Ilija Petković i Slobodan Santrač

Borota je kasnije bio uspešan kao golman Čelzija, a i kao slikar. Ovoj generaciji pripadaju Gugleta i Stepanović kao vrhunsku igrači i reprezentativci. Možda i najbolji na svojim pozicijama u klubu. Gugleta je ostao OFK-ovac, a Stepanović koji se afirmisao kao trener u Nemačkoj čini se da naginje Crvenoj Zvezdi.

Mišin predlog prvih 20 za BSK Hall of Fame

1. Tuško, 2. Kika Popović, 3. Moša, 4. Arsenijević, 5. Vujadinović, 6. Tirnanić, 
   7. Božović, 8. Glišović, 9. Glazer, 10. Lehner, 11. Mrkušić, 12. Nikolić, 13. Antić, 
   14. Marković, 15. Radenković, 16. Šijaković, 17. Josić, 18. Skoblar, 19. Samardžić, 20. Petković.

Legende

U legende bih uključio najpopularnijeg golmana starog Beograda – Lajoša Senfelda -Tuška, Boru Vasiljevića koji je dao prvi priznati gol na svetu direktno iz kornera, kapitena Nikolu Simića koji je tražio da ga sahrane na centru igrališta, Mrkušica koji je bio nas prvi moderan golman “treći bek”, Markovića “Pop”-a koji je bio najbolji strelac prvenstva 54-55 , koji je dao Beari 3 gola kada je ovaj debitovao za Zvezdu i koji je na jednoj utakmici u Turskoj dao 7 od 8 golova BSK-a.

Igrač koji je obelezio nas prvi vek po Miši

…igrač koji je obeležio 100 godina kluba je po meni možda Moša, ali mozda i Sava Antić. Moša je bio A reprezentativac u vreme kad je naš fudbal bio lošiji u odnosu na svet, a Sava je bio ili rezerva u A timu, ili je igrao za B reprezentaciju, kada je nas fudbal bio dosta bolji u odnosu na svetski. Sava je isto tako bio trener kada je OFK bio vice-šampion, i posle i direktor stadiona. Ja bih im dao da dele prvo mesto.

  

Miša o grbu…

Jedno estetsko pitanje:

OFK je dizajnirao prvi grb u posleratnoj Jugoslaviji koji nije više imao ideolosko obelezje – crvenu zvezdu petokraku.

Pitam se zasto je neko “ušiljio” kao koplje nakada lepsi oblik grba i zamenio mesta plavoj i beloj boji na grbu kao na negativu filma?