УСПЕСИ У НАЦИОНАЛНОМ КУПУ!

НАЦИОНАЛНИ КУП

Подсећање на пет освојених трофеја купа!

Некада БСК, а данас ОФК Београд је у својој историји, која траје већ више од једног столећа, имао великих успеха у националном купу. До сада смо пет пута били у прилици да оптрчимо победнички почасни круг око терена са подигнутим пехаром у рукама!

Први трофеј смо освојили 1934. године када се по први пут одржало ово такмичење. Тада се куп звао „Такмичење за пехар купа Лига Купа“, или краће, „Југо – Куп“! Те године се није одржао главни део државног првенства, иако су се одиграле све квалификационе утакмице. Није дошло до договора око формата и система такмичења, а такође је и у самој земљи владало посебно расположење после атентата над краљем Александром. У то време је БСК био заиста неприкосновен, а сезону пре и две након те 1934. године освојили смо првенство Краљевине Југославије. Први пехар купа смо подигли након утакмица против БАСК-а (3-3), ХАШК-а (3-1), Хајдука (прекид због туче играча у 40. минуту при резултату 0-0), Грађанског (2-0) и у последњој од њих против загребачких Зелених, Конкордије (2-1).

Боје БСК-а те године су бранили играчи попут Моше Марјановића, Микице Арсенијевића, Ђокице Вујадиновића, Фрање Глазера, Пегија Радовановића, Свете Глишовића, Иве Стевовића, Божића, Тирнанића, Шурдоње, Божовића, Ламбике Лехнера, Бивеца, Чебинца, Ђорђевића, а екипу је са клупе водио чувени Антал Немеш! Тим јак као гром!

Након ратних страхота и дешавања по доласку нове власти, враћамо своје име 1950, а нови трофеј купа освајамо 1953. године! Такмичење је формирано 1947. године под називом „Куп Маршала Тита“ и тако се звао све до 1991. године.  Нашу екипу је као тренер те 1953. године водио можда и највећа легенда нашег клуба и сигурно једно од највећих имена домаћег фудбала, Благоје Моша Марјановић!

Такође је занимљиво да се каже да смо током педесетих година у куп такмичењу имали два тима! БСК II је најдаље догурао 1951. године када је елиминисан од сплитског Хајдука у 1/8 финала.

Полуфинале које је одржано те 1953. године је сигурно „најчудније“ и најспецифичније у историји нашег фудбала! Наиме, након што смо елиминисали шидски Срем (9-0), Раднички КГ (3-2), Сутјеску (5-1), те после преокрета и Спартак (3-2), жреб је одлучио да се у полуфиналу састанемо са загребачким Динамом. По правилу је требало да се одигра једна утакмица, али се она „намножила“ на чак три!

Прва утакмица се одиграла 02. новембра 1953. године у Загребу. Након деведесет минута је било 1-1, али се мора рећи да нас је судија грубо оштетио очигледно не познајући правила фудбалске игре. Након што је Калоперовић извео једанаестерац, а голман одбио лопту која погађа стативу, лопта му поново долази право на ноге и кад је кренуо да рутински затресе мрежу, судија је свирао офсајд позицију! Било како било, по завршетку регуларног дела, приступило се извођењу једанаестераца. Оно што треба напоменути је то да је тада било правило да првих пет удараца са беле тачке изведе прво једна екипа, па затим и друга, а победник је наравно она која постигне више голова. У првој серији, оба тима постижу по четири гола. У тим тренуцима се појавио велики проблем јер се утакмица одужила, а кренуо је да пада мрак и видљивост је била драстично смањена. Спикер је молио навијаче да угасе папирне бакље да се не би запалиле дрвене трибине! Поново на сцену ступа судија и консултује се са колегама да ли по правилу треба изводити по један пенал па ко промаши тај испада, или да се опет и шутира по пет једанаестераца. Ипак се одлучују за ово друго, али ни у другој серији није било бољег пошто су оба тима дала по четири гола! Мрак је постајао све приметнији! Настала је права пометња на терену, делегат се напрасно изгубио, нико није знао стриктна правила, а судија се поново одлучио за нову серију пенала! После неколико удараца са беле тачке у којима је резултат био изједначен, нису се више ни силуете људи виделе и арбитар је морао да прекине меч!

Сутрадан су кренуле разне приче и тимачења правилника. На крају је фудбалски савез окривио судију Марковића јер је после прве серије од пет пенала сваке екипе, требао да приступи извођењу по једног једанаестерца. Марковић је суспендован, а 13. новембра су заказани пенали, „један за један“. Бсковци су у Загреб послали осморицу играча.  На нешу несрећу, Калоперовић је промашио, а Мантула је извео укупно 28. пенал у том двобоју и затресао мрежу. Динамо је финалиста!

Ипак, неколико дана касније, савез одлучује да се одигра нова утакмица највише због тога што је судија у првој утакмици онемогућио Калоперовића да постигне гол када му је свирао офсајд, а са том одлуком се чак сложио и Динамо који се претходно жалио и ту навео и грешку судије који је оштетио БСК! Коначно, трећа едиција овог меча се одиграла 21. новембра и наш Калоперовић је са два поготка одвео београдске Плаве у финале купа!

У финалу, на стадиону ЈНА, на месту где је БСК играо своје мечеве пре рата, окупило се свих 50 000 гледалаца! Хајдук је био апсолутни фаворит, али су Београђани све изненадили и у игри за памћење победили са 2-0! Голове смо дали на самом почетку утакмице, а стрелци су били Антић и Панић. Славни Моша се нашао на рукама својих изабраника и заједно са њима оптрчао почасни круг са подигнутим сребрним пехаром!

Две године касније, поново смо били најбољи у купу. На путу до финала смо савладали Вардар (4-0), београдски Раднички (2-1), а у полуфиналу смо нанели прави дебакл Црвеној Звезди пошто смо је савладали са чак 4-0! Тада се прославио наш центарфор, Поп Марковић, популарни Шифоњер, који је голману Беари забио три гола, а четврти је постигао Буша Јосић!

У финалу нас је поново чекао сплитски Хајдук. Оно што је давало драж овој утакмици је било то што су се састали званични шампион и вицешампион државе! Ипак, на стадиону се окупило тек 20 000 гледалаца који, на жалост, нису видели баш нешто посебно допадљиву игру. Много се тактизирало, али је наш Моша надмудрио тренера „Ајдука“, Бенчића па је БСК освојио нови трофеј и то истоветним резултатом као у претходном финалу, 2-0! Стрелци су били  Марковић и Антић, а голови су постигнути поново на самом почетку утакмице! Капитен Сава Антић је одржао почасни говор након чега смо уз овације са трибина оптрчали још један поносни, почасни круг!

Године 1957. променили смо име у данашњи ОФК Београд, а пет година касније наше витрине украсио је још један трофеј победника националног купа. Офковци су пре финалне утакмице пребродили Рудар из Какња (3-0), Будућност (1-0), Вележ (1-0), те загребачки Динамо (2-1). За разлику од претходна два финала, које смо одиграли педесетих година, на Дан Републике 29. новембра, овај финални сусрет је био одигран 04. јуна. Противник је био суботички Спартак! Резултат којим смо освојили четврти куп је био доста убедљив, 4-1, али је општи утисак да нас је Спартак итекако намучио. Било како било, са клупе вођени диригентском палицом тренера Ћирића, Офковци су славили са 10 000 присутних навијача, који су заиста уживали у приказаном фудбалу. Новине су објавиле да је на утакмици упућено чак 41 ударац на голове! Стрелци за Београд су били Антић у два наврата, Чебинац и Самарџић. Најбољи на терену и најзаслужнији за нови трофеј био је најстарији међу нашим играчима, капитен Сава Антић!

Наш последњи освојени трофеј до сада изборили смо у можда најлепшем финалу у историји домаћег купа. Пре Динама бољи смо били од Сутјеске (3-3, пен. 5-7), Срема (2-1) и Слободе (2-0). Тренер Милић је два дана пре финала одвео екипу у карантин на Авалу у одмаралиште „Чарапићев брест“.

На утакмици против загребачког Динама тог 26. маја 1966. године славили смо над популарним „Пургерима“ са чак 6-2! Пред 35 000 гледалаца на стадиону ЈНА, по јакој киши, приказали смо тако полетну и прелепу игру да се о тој утакмици пручало у суперлативима дуги низ година. Наш тим, предвођен чувеним „Три С“, који су чинили Скоблар, Самарџић и Сантрач, па играчима таквог кова као што су били Бановић, Гуглета и Дакић, те организованом дефанзивом коју су чинили Кривокућа, Вукашиновић, Миловановић, Грујић и голман Ђорђевић, приказао је те београдске вечери маестралну игру за коју Динамо, предвођен Ламзом и Замбатом, једноставно није имао решења! По два поготка је постигао „Трио С“, мада је Скоблар након утакмице тврдио да је један од голова њему грешком приписан, а да је прави стрелац био Бановић! Колико смо били надмоћни, а противник инфериоран, довољно говори и изјава Динамовца, Замбате: – „Нисмо били у стању да зауставимо навалу ОФК Београда. Личили смо на спори воз у оносу на експрес. Није лако преживети овакав дебакл!“

29. новембар 1953.године

БСК – ХАЈДУК 2:0

Стрелци: Антић (5. минут) и Панић (17. минут)

Стадион ЈНА, гледалаца: 50.000

Судија: Т. Ивановски (Скопље)

БСК: Раденковић, Јуричко, Радовић, Тасић, Видић, Давидовић, Панић, Антић, Марковић, Калоперовић, Прљинчевић. Тренер: Благоје Марјановић

ХАЈДУК: Беара, Делић, Д. Грчић, Брокета, Л. Грчић, Луштица, Араповић, Сенчар, Вукас, Ф. Матошић, Видошевић. Тренер: Ј. Матошић

29. новембар 1955.године

БСК – ХАЈДУК 2:0

Стрелци: Марковић (3. минут), Антић (15. минут)

Стадион ЈНА, гледалаца: 20.000

Судија: Т. Ивановски (Скопље)

БСК: Цветковић, Стојановић, Шијаковић, Крањчић, З. Јуричко, П. Ђорђевић, Јосић, Антић, Марковић, Јелисавчић, Шенауер. Тренер: Б. Марјановић

ХАЈДУК: Вулић, Кокеза, Бркљача, Луштица, Д. Грчић, Радовић, Ребац, Жанетић, Вукас, Ј. Видошевић, Максан. Тренер: Љ. Бенчић

04. јул 1962. године

ОФК БЕОГРАД – СПАРТАК 4:1

Стрелци: С. Антић (5. и 15. минут), С.Чебинац (56. минут), Самарџић (82. минут) за ОФК Београд, а Ђукановић (49. минут) за Спартак

Стадион ЈНА, гледалаца: 10.000

Судија: В. Капуста (Загреб)

ОФК БЕОГРАД: С. Кривокућа, Миловановић, Гаврић, Попов, Шијаковић, Дакић, Самарџић, С. Чебинац, С. Антић, Бановић, Скоблар. Тренер: М. Ћирић

СПАРТАК: Таушан, Блескањ, Цопић, Јенован, Ушумовић, Агоштон, Такач, Борбељ, Хиршман, Ђукановић, Милодановић. Тренер: Л. Јаковетић

26. мај 1966. године

ОФК БЕОГРАД – ДИНАМО 6:2

Стрелци: Скоблар (4. и 43.минут), Сантрач (17. и 36. минут) и Самарџић (63. и 85. минут)

Стадион ЈНА, гледалаца: 35.000

Судија: А. Шестић (Мостар)

ОФК БЕОГРАД: Ђорђевић, Миловановић, Грујић, Вукашиновић, Б. Кривокућа, Гуглета, Самарџић, Дакић, Сантрач, Скоблар, Бановић. Тренер: Д. Милић

ДИНАМО: Шкорић, Цвек, Лончарић, Грачанин, Рамљак, Пуљчан, Паић, Гуцмиртл, Замбата, Ламза, Киш. Тренер: И. Јазбиншек

Поред пет освојених трофеја, једино финале смо изгубили 2006. у мечу против Црвене Звезде, тек после продужетака, 2-4 (после деведесет минута је било 2-2), а уз то смо шест пута били полуфиналисти и то у сезонама 1985/86 када је од нас био бољи Вележ (3-0), па Црвена Звезда 1990/91 (0-3;3-3), 2007/08 ФК Земун (1-1; после пенала 4-5), 2009/10 Црвена Звезда (0-1), 2012/13 када смо испали од Војводине (0-1;1-1) и 2013/14 на двомечу против Јагодине (1-2;0-2).