ДРЖАВНА ПРВЕНСТВА

Наш клуб је од првог одиграног првенства 1923. године, па све до данас, освојио пет титула првака државе и то у периоду до другог светског рата, а 6 пута смо били најбољи у првенству Београдског лоптачког потсавеза. Такође, ту треба додати и три наслова првака незваничног првенства Србије, за време Другог св. рата. Вицешампиони смо били у сезонама ‘27, ‘29, ‘37/38, ‘39/40, ‘54/55 и ‘63/64, а седам пута смо завршили као трећепласирани на табели.

СИСТЕМ ТАКМИЧЕНЈА ДО ПОЧЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

По оснивању БСК-а, није било званичних државних првенстава Краљевине Србије. Утакмице су, због малог броја клубова, биле реткост, те су се одржавале тек њих неколико за годину дана, по правилу за неки велики празник, као што су Васкрс или Духови. Када је 1914. године избио први велики рат, фудбал је у Србији убрзо замро, а обновљен је 1919. године.

Краљевина СХС формирана је 1. децембра 1918. године. Држава је тај назив задржала до 3. октобра 1929. године. Завршно са 1923. годином, Краљевина СХС фудбалски је била подељена на шест подсавеза са седиштима: Београд, Загреб, Суботица, Сарајево, Сплит, Љубљана. Од 1924. године постојао је још један подсавез, а његово седиште било је у Осијеку.

Државно првенство није играно до 1923. године. Тада су по једноструком куп-систему завршницу одиграли прваци подсавеза (шест клубова), тако је такмичење организовано и са седам клубова у наредне три године. Лига је први пут играна 1927. и то по једноструком систему са шест клубова, тако је било и 1928, а 1929. лига је играна са једним клубом мање, али двокружно.

Ванредна скупштина ЈНС (касније ФСЈ) одржана је 16. марта 1930. године у Загребу. Тада је одлучено да седиште више не буде у Загребу него у Београду, а уместо седам подсавеза, формирано је 14. Центри: Нови Сад, Суботица, Велики Бечкерек (Петровград, па Зрењанин), Београд, Ниш, Крагујевац, Скопље, Цетиње, Сарајево, Бањалука, Сплит, Загреб, Осијек (тада Осек), Љубљана.

Сезона 1930. окончана је по старом систему с тим што је Државно првенство имало завшницу са шест клубова у два круга, од 7. септембра до 9. новембра 1930. године. Сезона 1930/31. имала је завршницу на нивоу Краљевине Југославије са шест клубова (два круга) у јесен 1931, а 1931/32. до првака се дошло кроз-куп систем осам најуспешнијих клубова. Сезона 1932/33. имала је своју завршницу од 5. марта до 10. децембра 1933. године, у лиги од 11 клубова који су играли по двоструком бод-систему. Првенство 1933/34 није играно у државном оквиру пошто представници клубова, после завршених такмичењима по потсавезима, у више наврата нису могли да се споразумеју о систему. Лига са 10 клубова играна је 1934/35, 1935/36. Завршница је организована по куп-систему са 14 првака подсавеза. Лига је имала 10 клубова 1936/37. и 1937/38, а 12 – 1938/39 године. Првенство 1939/40 играно је у две фазе: Српска лига и Хрватско-словеначка лига са по 10 клубова, а завршница са шест најуспешнијих. У сезони1940/41 игране су Српска лига (пролаз за прва четири клуба), Хрватска лига (три) и Словеначка лига (један), а завршница са осам најуспешнијих из две групе, због рата,  није ни почела.

Шампион Краљевине СХС и Југославије који се тражио кроз куп-систем 1923, 1924, 1925, 1926, 1931/32 и 1935/36. У завршницама су учествовали: Хајдук (Сплит) 6 пута, Југославија (Београд), Грађански (Загреб) по 5, САШК (Сарајево), Бачка (Суботица), Илирија (Љубљана), Славија (Осијек) по 4, БСК (Београд – 1931/32 и 1935/36), Конкордија (Загреб) по 2, Сомборски СК, Војводина (Нови Сад), Викторија (Загреб), БАСК (Београд) Славија (Сарајево), Грађански (Скопље), НАК (Нови Сад), Љубљана, Крајишник (Бањалука), Црногорац (Цетиње), Грађански (Ниш), ЖАК (Кикинда), ЖАК (Суботица), Раднички (Крагујевац) по 1.

 Лигашки систем био је у завршници сезона 1927, 1928, 1929, 1930, 1930/31, 1932/33, 1934/35, 1936/37, 1937/38, 1938/39, 1939/40. Учесници: БСК (Београд), Хајдук (Сплит) свих 11 пута, Југославија (Београд), Грађански, ХАШК (Загреб) по 9, Славија (Сарајево) 7, Конкордија (Загреб) 6, БАСК (Београд) 5, Славија (Осијек) 4, САШК (Сарајево), Љубљана по 3, Приморје (Љубљана), Јединство (Београд) по 2, Илирија (Љубљана) САНД (Суботица), Мачва (Шабац), Војводина (Нови Сад), Грађански (Скопље), Спарта (Земун), Славија (Вараждин) по 1.

ШАМПИОНИ

Титуле првака Краљевине СХС и Краљевине Југославије освајали су: БСК (Београд)  и Грађански (Загреб) по 5 пута, Југославија (Београд), Хајдук (Сплит) и Конкордија (Загреб) по 2 и ХАШК (Загреб) 1.
 
Збирна табела шампионата 1923-1940

1 БСК (Београд) 13 154 100 24 30 429:193 224
2 ХШК Конкордија (Зг) 14 142 81 21 40 314:187 183
3 Хајдук (Сплит) 17 160 71 35 54 345:260 177
4 Југославија (Бгд) 14 144 69 27 48 288:211 165
5 ХАШК (Загреб) 9 124 52 22 50 226:232 126
6 Славија (Сарајево) 8 124 47 20 57 208:241 114

Најбољи стрелци првенстава 1923-1940:

Благоје Марјановић БСК 95 голова
Ђорђе Вујадиновић БСК 88
Лео Лемешић Хајдук 70

ТАКМИЧЕЊЕ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Ни за време окупације фудбалска лопта није престајала да се котрља, а навијачи да пуне трибине београдских стадиона. Дербије између БСК-а и Југославије (тада преименоване у СК 1913) гледало је по петнаестак  хиљада људи. БСК Београд је у периоду између 1941 и 1944 три пута био најбољи у незваничном првенству Србије. Тада су лигу чинили београдски клубови, који су неупоредиво били квалитетнији од остатка Србије, где се због ратних дејстава није констнтно могло путовати. Лигу су чинили БСК, СК 1913, БАСК (бивши Соко), Јединство, клубови који су били чланови предратне лиге Краљевине Југославије. Шампионат, који је 1941. узео име “Српски куп” (6 тимова), да би касније носио назив првенства Београда (БЛП-а) у ком се такмичило 10 клубова, поред поменутих великих екипа тога времена, био је састављен и од тимова који су пре рата играли у нижим разредима, попут Чукаричког , Обилића, Балкана, Митића, Пак-а, Витеза и Слоге.

Играње за време окупације је касније био главни разлог, који је представљен јавности, зашто су комунисти укинули највеће клубове тог времена, по њиховом доласку у Београд 1944. године. Нова власт је хтела да раскрсти са старим вредностима, а да оснује клубове по угледу на оне из СССР-а, назване по крилатицама НОБ-а, у којима би у управи били представници војске, полиције и партијских првака.
У свакој окупираној земљи у Европи, фудбал се играо за народ, који је масовно хрлио на стадионе и тако покушавао да настави нормалан живот у мери у којој је то могао и тако сам себи дизао морал у том тешком времену. Клубови су тада у доста случајева приходе од утакмица додељивали ратом и немаштином погођено становништво и слали помоћ у заробљеништво својим члановима.

Шампионат за време рата свакако треба да добије легитимитет, јер је сигурно био састављен од најквалитетнијих играча и клубова које је Србија у то време имала, а по доласку нове власти, скоро сви тадашњи играчи пребачени су у новоформиране клубове, који су касније ударили велики печат у нашем фудбалу.

СИСТЕМ ТАКМИЧЕНЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1945-1962.

Сезона 1945/46. била је квалификациона за Прву савезну лигу. Такмичења су организована унутар шест република. У сезони 1946/47. стартовала је Прва лига са 14 клубова, а 1947/48. у елити је било 10 екипа. Затим се прешло на систем пролеће-јесен и Прва лига је 1950. имала 10 клубова, а 1951. – 12. Пролећа 1952. одиграна је једна сезона најпре у две групе са по шест клубова, па финални део са три групе по четири. Од 1952/53. враћен је календар јесен-пролеће, поново је стартовало 12 клубова. Од лета 1953. до 1958. поново је било 14. Од 1955, а од 1958. до 1962. – 12.

Друга лига била је у почетку јединствена. Одиграна је први пут 1947/48 и имала је 11 клубова. У следећој сезони 10, 1950. поново 11, а те године једини пут у историји егзистирала је Трећа лига и бројала је 12 чланова. Друга лига је одиграна 1951. године са 16 клубова. Није постојала 1952, 1952/53, а тада су клубови у другом степену играли у оквирима република, па кроз бројне квалификације тражили пролаз у елиту. Друга лига имала је 1953/54. и 1954/55. по 10 тимова. У другом рангу налазиле су четири зоне од 1955. до 1958. године.
Прва зона – Словенија, Хрватска без Славоније и јужне Далмације. Друга зона – А група БиХ, Б група – јужна Далмација, Црна Гора. Трећа зона – Војводина, Славонија, Београд, Смедерево, Ваљево, Аранђеловац. Четврта зона – остатак Србије, Македонија. Прваци четири зоне, играли су у две прве сезоне мини лиге по двокружном систему, за два места у Првој лиги, а у последњој, у две групе са 11. и 12. из Прве лиге, по три екипе трокружно, за два места.

Од 1958. до 1962. године Друга лига играна је у две групе са по 12 клубова. У Источној групи налазили су се клубови Србије, Црне Горе и Македоније, а у Западној из Словеније, Хрватске и БиХ.
 
СИСТЕМ ТАКМИЧЕЊА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1960.-1973.

Прва лига играна је од 1962. до 1964. године са 14 клубова. Због земљотреса у Скопљу, Вардар је остао 15. члан у сезони 1964/65, а од 1965. до 1968. године у најјачој конкуренцији налазило се 16 екипа. Лета 1968. године, Прва лига Југославије повећана је са 16 на 18 клубова и са тим бројем држала је континуитет.

Друголигаши су играли у две групе са по 16 клубова од 1962. до 1965, а потом у три сезоне са по 18.

Од 1968. до 1973. године Друга лига играна је у четири групе. У прве три сезоне учествовало је по 16 клубова, а у последње две по 18. Осам најуспешнијих играли су Квалификације за Прву лигу по куп-систему за два места у елити.                                                                

СИСТЕМ ТАКМИЧЕЊА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1973. – 1992.

Редован број учесника Прве лиге био је 18.  Прва лига играна је са 18 клубова до лета 1990. Тада је, за једну сезону, повећана на 19 чланова. Прекинута утакмица 30. кола Сарајево – Динамо, код резултата 1:0 у полувремену, регистрована је 0:3, па је донета одлука о новом мечу, али он је игран тек 31. јула. Сарајево је победом 1:0 сачувало статус, а ФСЈ је одлучио да Вележ не буде оштећен и да остане 19. члан Прве лиге.

Друга лига је играна у Две групе, Исток и Запад, са територијалном корекцијом у односу на стару поделу – Војвођански клубови припали су Западној групи. У две групе било је по 18 клубова од 1973. до 1978, по 16 од 1978. до 1982. и потом поново по 18.

 Формирање Јединствене Друге лиге са 20 клубова помињано је још почетком 1973, а тада су од четири групе Друге лиге формиране две. Нова иницијатива почела је 1976. Фудбалски центри са традицијом и великим стадионима тражили су јединствено такмичење, концентрацију квалитета у јакој лиги, а слабијој половини друголигапша из две групе нуђено је рационалније такмичење у четири групе Међурепубличких лига. Проблем је био консензус у одлучивању републичких и покрајинских савеза и до Јединствене лиге, након низа покушаја, дошло се теку лето 1988. године. Три наредне сезоне показале су да је то пун погодак. Трибине су биле пуне, подигнут је квалитет, нови прволигаши редовно постајали стабилни у елити, а у куп-утакмицама екипа из два елитна ранга ретко је могло да се осети ко је из којег степена.

Из Друге лиге две најуспешније екипе ишле су у Прву лигу. Испадала се четири последња, а њихова места попуњавали у прваци четири Међурепубличке лиге (територијална подела као за Другу лигу од 1968. до 1973. године).

Одлучено је да се изводе једанаестерци за бод у случају нерешеног резултата и то у свим ранговима. Друголигаши су по први пут морали да почињу утакмице са најмање два играча до 21 године, а уведене су и двојне регистрације.

За места која одлучују о статусу и у Првој лиги о одласку у европска такмичења, у случају истог броја бодова, уведено је правило да предност има клуб који је остварио бољи биланс у међусобним сусретима. Од 1991. године то правило је допуњено и давањем предности екипи која је постигла више голова као гост у међусобним сусретима.
Дана 26. јуна 1991. године у београдском Хотелу Југославија обављен је жреб за ново првенство Прве савезне лиге.

На дан жреба југословенска криза претворила се у – рат. Почео је у Словенији, трајао је месец дана, а одмах се наставио – у Хрватској. Мир је у већем делу Хрватске успостављен 3. јануара 1992. године, а она и Словенија добиле су међународно признање 15. јануара. Македонија је лако ишла својим путем, а за БИХ међународно признање планирано је 6. априла. Дан раније и на тој територији кренули су прави ратни сукоби.

У Првој лиги није више било четири учесника из Хрватске као ни љубљанске Олимпије, а ни Загреба који је уз скопски Вардар стекао статус. Лига је враћена на број 18, одлучено је да нико не испада, а да се три упражњена места попуне по републичком кључу. Редослед у Другој лиги био је: трећи ОФК Београд, па Сутјеска, ОФК Кикинда, Пелистер, крушевачки Напредак… Тако су прошли ОФК Београд, Сутјеска и Пелистер.

Сезону 1991/92 завршили су клубови из Македоније, али не и из БиХ (сем бањалучког Борца), који су морали да прекину такмичење 5. и 12. априла.

Ванредно попуњавање Прве лиге било је и у лето 1992. године због одласка клубова из Македоније и БиХ. Унапређено је према пласману седам клубова из Друге лиге: Бечеј, Хајдук (Кула), Раднички (Београд), Могрен (Будва), ОФК Кикинда, Приштина и Напредак (Крушевац). Накнадно је као 19. члан укључен бањалучки Борац, који се регистровао у Београду, а организовао као домаћин утакмице широм Србије.
 
САЛДО – СФР ЈУГОСЛАВИЈА    

У првенствима СФР Југославије, државе са шест република, од 1946. до 1991. године, учествовало је 45 клубова. Бодови и сезоне у Првој лиги: Црвена звезда (Београд) 1720 (45), Партизан (Београд) 1618 (45), Динамо (Загреб) 1564 (45), Хајдук (Сплит) 1516 (45), Војводина 1214 (41), Сарајево 1203 (42), Вележ (Мостар) 1145 (37), Жељезничар (Сарајево) 1048 (33), ОФК Београд 992 (36), Вардар (Скопље) 899 (34), Раднички (Ниш) 878 (28), Ријека 857 (29), Слобода (Тузла) 751 (24), Будућност (Титоград) 675 (25), Олимпија (Љубљана) 648 (22), Челик (Зеница) 484 (17), Загреб 452 (19), Осијек 448 (16), Борац (Бањалука) 379 (13), Спартак (Суботица) 309 (15), Сутјеска (Никшић) 222 (8), Раднички (Београд) 195 (9), Локомотива (Загреб) 179 (10), Бор 171 (6), Приштина 153 (5), Динамо (Винковци) 151 (5), Напредак (Крушевац) 151 (6), Пролетер (Зрењанин) 144 (5), Марибор 137 (5), Рад (Београд) 133 (4), Раднички (Крагујевац) 132 (5), Нови Сад 64 (3), Трешњевка (Загреб) 57 (3), Земун 50 (2), Понцијана (Трст) 46 (3), Сплит 41 (2), Наша крила (Земун) 30 (2), Искра (Бугојно) 27 (1), Трепча (Косовска Митровица) 24 (1), Мачва (Шабац) 24 (2), Црвенка 23 (1), Тетекс (Тетово) 23 (1), Работнички (Скопље) 21 (2), Четрнаести октобар (Ниш) 13 (1), Нафта (Доња Лендава) 6 (1).

Првенства СФР Југославије освајали су: Црвена звезда 18, Партизан 11, Хајдук 7, Динамо 4, Сарајево и Војводина по 2, Жељезничар 1.

СИСТЕМ ТАКМИЧЕЊА У СРЈ, СиЦГ и РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Период после распада друге заједничке државе је протекао у разном експериментасању, а све у циљу, да неупоредиво мања држава, погођена ратовима и санкцијама међународне заједнице, те масовним одласцима играча у иностране клубове, колико толико задржи на квалитету. Константна мењања система такмичења нису баш уродила плодом, а број клубова у најелитнијем рангу се кретао од 10, па све до 21, у сезони након бомбардовања 1999. године. Покушавало се са Првом А и Првом Б лигом, где су клубови улазили или испадали из ранга у ранг и на полусезонама, или са сличном формом која је названа плаy оф и плеј аут. У последњим  годинама, усталила се лига са 16 клубова.