ПЛАВИ АСОВИ

Од самог свог оснивања, БСК је стекао највише симпатије у граду, јер се народ окренуо „дисидентима“ из Српског мача, а екипи су се придружили и поједини играчи Сокола (Милета Недић и чика Дача Стојановић), па службеници Прашке банке, те маса школараца који су играли за екипе попут Славије, Невесиња, Косова (…), ђаци Богословије, као и ученици гимназије – „реалке“. Убрзо је направљено игралиште на некадашњем Тркалишту па је народ почео да гледа нови клуб и да открива нове фудбалске мајсторе.

Утакмице до Првог светског рата биле су доста ретке, одиграване су тек за празнике, али је фудбал био итекако популаран. Наши најбољи играчи са почетка нашег фудбалског битисања били су Милета Недић, Андра Којић, Душан Милошевић, Божа Тодоровић Буџа, Станковић… На жалост наша прва генерација фудбалера није имала превише простора за доказивање јер је после само три године од формирања екипе отпочео Први велики рат који је потрајао наредне четири године, а и пре тога, Србија је проживела два Балканска рата.

Клуб није функционисао све до пролећа 1919. године, када се после опоравка игралишта, великим залагањем бивших играча, махом некадашњих омладинаца као што су Михајло Андрејевић – Андрејка, Бора Васиљевић – Икиш, Николица Симић – Поп, Кичи, па неких старијих играча као што су Божа Тодоровић, Андрица Којић, Бошко Симоновић, па функционера као што су Андра Јовић и Јездимир Ђокић – клуб је опет враћен на фудбалску мапу.

До 1923. године није било званичног шампионата нове државе, већ су се првенства играла само на територијама подсавеза, а играле су се и пријатељске утакмице. Тих година истицали су се Бора Васиљевић Икиш, Николица Симић Поп, Брана Поробић, Андрица Којић, Кика Поповић…

У периоду између 1923-1927 године, нисмо имали резултатских успеха, али су у то време у клуб дошли младићи који ће у каснијем периоду исписати најлепше странице наше предратне историје. Имена Благоја и Николе Марјановића, Александра Тирнанића, Милорада Арсенијевића, Саве Маринковића, Милорада Митровића и других дуго година касније пуниће стубце својим фудбалским чаролијама. На жалост, дубљи траг у БСК-у нису оставили Ивица Бек и Кузман Сотировић, изданци наше омладинске школе јер су отишли у Француску, а репрезентативци из Монтевидеа Драгослав Михајловић и Драгутин Најдановић су због повреда прерано завршили каријере, али и они су убрзо добили квалитетне замене у Вујадиновићу, Вирићу, Глишовићу… Из тог периода издвајају се две велике трагедије које су задесиле наше играче када је на утакмици против Аустрије после једног дуела кобну повреду задобио голман Тушко од које је касније преминуо, а млади Крчевинац, тек што је уписао студије је преминуо после утакмице у Сарајеву. И Тушко и Крчевинац су били велики миљеници фудбалског Београда, па је тужна поворка испунила улице на путу до гробља.

Тридесете године су избациле наш клуб на водећу позицију у Краљевини Југославији, а велике успехе смо направили и тадашњој Лиги шампиона – Митропа купу. Освојено је пет наслова државног првака, те куп Краљевине, а два пута смо били полуфиналисти Митропа купа. Тих година издвојила су се наша два тима за које су тадашњи савременици водили дуге дебате који је од њих био успешнији.

У првом делу четврте декаде двадесетог века најчешћи тим је изгледао овако: Глазер, Митровић (Тошић), Радовановић, Арсенијевић, Стевовић, Ђорђевић, Тирнанић, Шурдоња, Моша Марјановић, Вујадиновић, Глишовић. У другој половини, све до пред рат тим је обележили су ови момци: Мркушић, Стоиљковић (Драгићевић), Дубац, Лехнер, Стевовић (Манола), Кнежевић, Глишовић, Моша Марјановић (Вујадиновић), Божовић, Ваљаревић, Николић (Подхрадски).

За време рата играло се првенство Београда, или незванично првенство Србије, а клуб су напустили Лехнер, Дубац, касније Манола и још неколицина искуснијих, али су на сцену ступили нови младићи као што су Рајко Митић, Бранко Станковић, Коста Томашевић, Минда Јовановић, Боба Михајловић, Ђура Хорватиновић (…) који су уз помоћ староседеоца – Мркушића, Драгићевића, Попца Николића и Шкобу Божовића опет били тим за респект и у том периоду од четири одиграна првенства освојили њих три!

Након доласка нове власти и укидања БСК-а, скоро сви играчи су били „подељени“ по новооснованим фаворизованим клубовима, а у новоформираном Металцу од играча је за кратко остао само Минда Јовановић, а једни од оснивача су били Сава Маринковић и Милорад Арсенијевић.

Металац је учесник новоформиране лиге од самог њеног почетка сезоне 1946/47, а први играчи који су се издвајали били су Божидар Сандић, Љубиша Филиповић, Љуба Спајић, Јован Цокић… После пет година враћено је име БСК и наш тим поново осваја трофеје – овог пута најбољи смо у националном купу. Педесетих година је оформљен сјајан тим и у сезони 1954/55 освајамо вицешампионску титулу, а 1953 и 1955. освајамо тадашњи куп Маршала Тита.

Од свих се некако највише издваја Сава Антић. У нашем клубу играо је једанаест година, био репрезентативац, учествовао у освајању три национална купа, а касније био тренер ОФК Београда и управник стадиона. Поред Антића са великим успехом наше клупске боје бранили су Петар Раденковић, Здравко Јуричко, Предраг Марковић, Станоје Јоцић, Василије Шијаковић, Томислав Калоперовић, Душан Цветковић, Буша Јосић, Лазар Тасић, Александар Панић, Зоран Прљинчевић, Србољуб Кривокућа, Драгољуб Марић, Геза Шенауер…

Шездесете су најславнији период ОФК Београда. Освојена су још два национална купа, још једном су Плави били на корак од освајања првенства, а у Купу победника купова догурало се до полуфинала. Тада је ОФК Београд био веома популаран у целој земљи, а због допадљивог фудбала добијен је и надимак Романтичари.

Из тог периода чувен је нападачки трио – „три С“ који су чинили Јосип Скоблар, Спасоје Самарџић и Слободан Сантрач. Поред њих навијаче су одушевљавали Бановић, Гуглета, Чебинац, Видинић, Б. Кривокућа, Гаврић, Миловановић, Грујић, Попов, Милошев, па играчи који су играли и у овој декади, али и наредној као што су Вукашиновић, Степановић, Мешановић, Петковић… Тих година права атракција је била поновна играчка активација Милоша Милутиновића коме се придружио Драгослав Шекуларац. Неретко је тих година било по преко 30 хиљада људи на нашем стадиону!

Седамдесете су такође биле успешне за Београђане када је у два наврата освојено треће место на табели, а у купу УЕФА клуб учествује у четвртини финала. Тада су тим предводили Илија Петковић, Драгослав Степановић, Петар Борота, Крстивоје Митровић, Слободан Сантрач, Дане Стојановић, Сава Стоиљковић, Слободан Мешановић, Нинослав Зец, Душан Лукић, Небојша Ђорђевић, Душан Башић, Сергије Крешић, Богдан Турудија, Здравко Јокић, а у другом делу ове епохе и на почетку следеће играли су Божидар Миленковић, Љубомир Марић, Драгослав Средојевић, Здравко Букарица, Слободан Бартичевић…

Осамдесете нису биле тако успешне као претходне деценије, али је и тада наш тим имао свој препознатљив шарм. Ипак и тада је два пута изборено полуфинале купа, а омладинци су постали вицешампиони државе. Боје плавих су тада, између осталих, бранили Ђорђе Серпак, Митар Мркела, Небојша Вучићевић, Саша Недељковић, Милан Мајсторовић, Бојан Кркић, Милан Ивановић, Зоран Лончар, Драган Шиља Марковић, Влада Старчевић, Маринко Стојаковић, Гордан Петрић, Горан Зеленовић, Драган Стевовић, Зоран Стојадиновић, Миодраг Маринковић, Слободан Крчмаревић, Мирсад Кахровић, Мишко Мирковић, Миленко Шпољарић, Драган Ђукановић,  Звездан Терзић, Стевица Кузманоски…

Деведесете нису биле најсрећније ни по ОФК Београд, али ни по остатак земље. Куп УЕФА који је изборен у сезони 1991/92 анулиран је ванспортским дешавањима, па тако због санкција Београду није дозвољен поновни излазак у Европу.

И у том тешком времену Офковци су имали одличне играче. Плаво – беле боје су са успехом бранили Звездан Терзић, Бранко Миловановић, Дејан Ђурђевић, Зоран Машић, Зоран Лончар, Ненад Јестровић, Симо Крунић, Михајло Пјановић, Вања Грубач, Душан Петковић, Миодраг Анђелковић, Милорад Пековић, Душко Ђуришић, Дејан Рађеновић, Саша Ћурчић, Петар Пуача, Дражен Подунавац, Срђан Обрадовић, Светислав Николичић, Раде Ивљанин, Жарко Тодоровић, Никола Дамјанац, Бранко Бањац, Слађан Милојевић…

Прва деценија двадесет првог века поново је вратила осмехе на Карабурми. Ту се пре свега мисли на њену прву половину. Београд се вратио у врх табеле, а скоро сваке године је учесник неког од европских купова. Такође, из редова плавих доста играча је бранило боје неке од репрезентативних селекција.

Да је ОФК Београд право место за промовисање великих играча довољно говоре имена Бранислава Ивановића, Александра Коларова, Марка Баше, Ђорђа Јокића, Душка Тошића, Драгана Станчића, Александра Игњоског, Ђорђа Ракића, Слободана Рајковића, Огњена Коромана, Петра Дивића, Немање Вучићевића, Миљана Мрдаковића, Весељка Тривуновића, Бојана Шаранова и многих других играча су данас махом у најпрестижнијим европским клубовима.

У току је избор за проглашење играча који ће ући у кућу славних клуба, а резултати ће се објавити на клупској свечаности посвећеној стогодишњици београдских плавих!

август 2011. године