МИЛАН РАКИ АРАНЂЕЛОВИЋ

Istinski duh starog OFK Beograda

Stogodišnja istorija popularnog Beogradskog kluba, OFK Beograda, protkana je gomilom legendi, koje su proslavile plavo-beli dres „romantičara“ sa Karaburme. Bilo je u tom periodu dosta slavnih igrača i trenera, koji uživaju taj status, ali je u današnjem fudbalu, ipak, pravi raritet da jedan od sinonima za klub bude fizioterapeut. OFK Beograd se, ipak, može pohvaliti i tim podatkom, a lik i delo Milana-Rakija Aranđelovića, ostaće večito upamćeni u srcima navijača našeg kluba.

Raki je bio na više od 2.200 klupskih i 350 reprezentacijskih utakmica kao fizioterapeut, učestvovao na četiri evropska i četiri svetska prvenstva sa našim nacionalnim timom, a na svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. bio je, sa svojih 77 godina, njegov najstariji učesnik!

Sama Rakijeva pojava izazivala je divljenje svih ljubitelja OFK Beograda. Došao je u klub na mala vrata, nečujno, a zadržao se u njemu pune tri decenije. Za to vreme proputovao je svet, video sve i svašta i stekao privilegiju, da posle toliko godina, priča o svemu. O BSK-u, Metalcu, Čika Moši Marjanoviću, Petku, OFK Beogradu, i o još mnogo čemu, Raki je odlučio da progovori baš za naš sajt – www.ofkbeograd.net , sa željom da i mlađe generacije steknu uvid u bar parčence jednog ogromnog duha i zajedništva, koje je vladalo unutar starog BSK-a i OFK Beograda.

Kako ste stigli u OFK Beograd?

- Ja sam u klub stigao 1955. godine, a samo godinu dana ranije, počeo sam da radim na VMA kao fizioterapeut, odnosno viši medicinski tehničar. Spletom okolnosti tu se zadesio i Aca Ivoš, koji je došao na operaciju meniskusa, povrede koja je u ono vreme bila „tabu“ tema, odnosno vrlo malo lekara je znalo kako se ona leči. Posle operacije, ja sam mu pomagao u rehabilitaciji nekih dvadesetak dana, koristeći masažu, koja u ono vreme nije trebala da se radi. Jednog dana naišao je pukovnik Vesko Milatović, član Upravnog odbora BSK-a, koji mi je rekao: „Ti to spretno radiš, ne bi bilo loše da dođeš u naš klub“. Prošlo je neko vreme, ali sam se na kraju, obreo u OFK Beogradu. Zanimljivo, tada je u klubu radio doktor Milutinović, inače veliki prijatelj Popa Markovića, koga tadašnje rukovodstvo nije volelo, najviše zbog čudnog karaktera, pa sam ja dušao u klub upravo umesto njega.

Kakvi su bili vaši prvi utisci o klubu?

- Tadašnji stadion BSK-a bio je na starom Zvezdinom igralištu (igralište nekadašnje SK Jugoslavije koje je kasnije koristila CZ, prim. aut.). Kako je to igralište imalo šljakastu podlogu, bile su vrlo česte povrede igrača, pa sam uvek imao dosta posla. U klubu me je prvog dana dočekao nekadašnji igrač BSK-a i Metalca, Petar – Ćane Đorđević, koji je bio čelnik našeg kluba. Inače, ta svlačionica, na starom Zvezdinom stadionu, gde su se igrači BSK-a skidali, bila je prava „memla“. Imala je samo jednu malu vešernicu u kojoj je radila jedna žena, jadnica koja je svakoga dana prala dresove igračima. Moj sto u toj svlačionici je bio istrulio i ja sam se plašio da ekser ne ubode ili povredi igrača. Onda je tu počeo da se gradi novi stadion, a mi smo kasnije prešli na naš Omladinski stadion, koji i danas pripada OFK Beogradu.

Šta je za vas predstavljao OFK Beograd?

- To je bio klub koji je imao dušu, koji je imao srce. I sada, posle svega toga, kako da ih napustim? Ako čovek nema obraza i karaktera onda nema ništa! Jer ništa ne znači neki dinar više, neki manje. Ima nešto što je više od toga, a to je prijateljstvo, iskrenost i ljubav. Zato sam voleo taj klub i meni nije bilo teško da odem bilo gde da pomognem, čak i u pola noći kada me pozovu.

Drugi klubovi su vas zvali da odete sa Karaburme?

- Bili smo BSK kada sam došao u klub posle osvojenog drugog kupa i tu sam ostao pune tri decenije. Zavoleo sam prvo momke, pa posle sve ostale ljude u i oko kluba. Posle par godina rada u BSK-u zvali su me da pređem, najpre, u Partizan, pa potom i u Zvezdu, ali ja to nikada nisam prihvatio, jer mi je ovamo bilo lepo. Posle osvajanja trećeg kupa 1962. godine, predsednik kluba Miša Pavićević, koji je, inače, i dao ime našem klubu OFK Beograd, pomogao mi je da dobijem stan, jer je znao da živim sa roditeljima i da nas ima čak šestoro u jednoj sobici. Meni je to bila važna satisfakcija za sve što sam učinio za klub.

Koja su vaša sećanja na naše osvojene kupove?

- Za vreme koje sam proveo u klubu osvojili smo dva kupa. Ja se, najradije, sećam našeg trećeg trofeja, 1962. godine, kada sam dobio stan na Karaburmi, zahvaljujući upravo tom uspehu. Supruga je posle meča organizovala veliku proslavu, na kojoj su se svi pojavili, i uprava i igrači, pa je nastalo veliko slavlje. Bili su tu svi iz kluba, od ekonoma pa do predsednika. Srba Savić, Miša Pavićević, čak i prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Milivoje Živanović, koji je bio veliki OFK-ovac. Svi su došli su da čestitaju i da nam požele sve najbolje.

Kako je u ono vreme izgledao vaš posao?

- Naš posao je sve i svašta. Mi smo bili domaćini ekipe. Sećam se kada smo jednog dana krenuli na put u Kragujevac, tada me je pozvao Josip Skoblar i rekao mi: „Poruči ručak“. Ja sam mu odgovorio da sam već ručao, na šta mi je on rekao: „Ma ne za tebe, za ekipu“. E tu sam shvatio da je posao fizioterapeuta znatno ozbiljniji nego što to mnogi misle. Ja sam taj posao zavoleo, a i ponašanje ljudi u klubu je bilo sjajno. To su bili sjajni odnosi pre svega između igrača, jer su to sve bili vrhunski momci.

Pomagali ste tada mnogima, bez obzira što je bilo teško vreme?

- Buša Josić, koji je bio malo bolestan, pozvao me je da dođem kod njega u Obrenovac da ga pregledam. Onda sam pozvao Veska Milatovića da vidimo kako ćemo otići tamo do njega, pošto su tada putevi pored reke Save bili loši. Kada smo stigli, Josić mi kaže: „Meni je bolje, Raki“, a ja mu odgovorim: „Pa, to si mogao da mi kažeš i telefonom, a ne da se maltretiramo ovoliko, da dolazimo kod tebe“. Ipak, nije mi bilo žao i nije mi nikada bilo teško u ono vreme da pomognem ljudima.

Dosta ste proputovali sa klubom u prošlosti?

- Putovanja sa klubom i igračima, i to ne samo po našoj zemlji, već i po inostranstvu, bila su nešto posebno. Ljudi možda ne znaju, ali OFK Beograd je klub koji je najviše putovao po svetu i igrao utakmice. Više čak i od Zvezde i Partizana. Sećam se da smo 1961. godine išli na turneju u Englesku, gde smo igrali sa čak pet rivala. Odmerili smo snage sa Mančester Junajtedom, Eksiter Sitijem, Norvičom, Portsmutom i Londonom. Nema gde nismo putovali i to je bila neka nagrada za sve dobro što smo radili, iako su dnevnice tada bile simbolične. Nama su ta putovanja predstavljala veliko zadovoljstvo u ono vreme besparice i krize.

Sarađivali ste sa velikim brojem trenera i igrača?

- Igrali smo 1963. u Kupu pobednika kupova Evrope, u polufinalu, a šef stručnog štaba je tada bio Kika Popović, dok je prvi trener je bio Milovan Ćirić. Kada sam došao u klub, imao sam sreću da na čelu stručnog štaba bude jedna velika legenda BSK-a, Blagoje Moša Marjanović, a prvi trener Vojin Božović. Inače, u BSK-u je u onim posleratnim godinama igrao veliki broj proslavljenih igrača: Toma Kaloperović, Davidović, Pop Marković, Perica Radenković…

Kojih se još naših međunarodnih utakmica sećate?

- Osim dvomeča sa Totenhemom u polufinalu KPK, dobro se sećam i duela sa Juventusom u Kupu Sajamskih gradova u sezoni 1963/64. Igrali smo dva meča sa „starom damom“ po 2:1, prvo za njih, pa za nas, a onda smo izgubili 1:0 u majstorici u Trstu gde smo pristali da igramo, takoreći na njihovom terenu, najverovatnije zbog novca. Takođe, nikada neću zaboraviti ni revanš sa turskim Gaztepeom u sezoni 1968/69, kada nas je podmićeni sudija pokrao tamo u revanšu, koji smo izgubili 2:0, a kako je u prvom meču bilo 3:1 za nas, Turci nezasluženo odoše dalje…

Da li ste imali nekog posebnog ljubimca?

- Zaista je tokom mog celokupnog boravka u klubu bilo mnogo dobrih igrača i ja nikog ne mogu da izdvojim. Trebalo bi mi dosta vremena samo da pobrojim sve one koji su mi prirasli za srce, a to ne mogu, jer ne želim nekoga da izostavim. Ipak, voleo sam nekako najviše Iliju Petkovića, jer je on i tada bio, ali i sada ostao, vrlo pošten čovek.

Da ste velika legenda našeg kluba, potvrdili su i pisci monografije o OSD Beograd, u periodu 1945-1995, gde ste svrstani među najznačajnije simbole fudbalskog kluba i celog OSD-a. Možete li nas malo bliže upoznati sa tim periodom?

- OFK Beograd je oduvek uživao velike simpatije poznatih ljudi, koji su postajali članovi kluba sa različitim zaduženjima. Interesantan je spisak tih ljudi, vrhunskih umetnika, poput Milivoja Živanovića, Milana Ajvaza, Miodraga Petrovića-Čkalje, Vlade Bulatovića-Viba, Dušana Mihajlovića-Mihiza, Dobrice Ćosića, Vladimira Dedijera, Vojislava-Vokija Kostića, Radivoja-Lole Đukića, Miće Popovića, Voje Nanovića, Dragutina Dobričanina, Dušana Jakšića, Ljubiše Samradžića, Mikija Jevremovića…

Kakva su vaša sećanja na predsednike BSK-a i OFK Beograda?

- Prvi predsednik Sportskog društva Metalac bio je Dušan Ćorković. On je na tu funkciju došao 1945. godine, a i kada je ime promenjeno u Beogradski Sportski Klub, zadržao je funkciju. Od 1957. godine kada je usvojeno novo (današnje) ime – Omladinsko Sportsko Društvo Beograd , predsedničku funkciju je preuzeo Srdan Andrejević, zatim Boža Tomić, Sveta Popović, Živko Mučalov, Miodrag Višnjić, pa drugi put Mučalov.

Da li možete nekoga posebno da izdvojite od njih?

- Ovaj čovek (pokazuje na sliku Živka Mučalova) je živeo za fudbal. Osnovao je jednu od naših najvećih firmi koja je radila u inostranstvu – Energoprojekt, a OFK Beograd mu je bio druga kuća. Kada je dolazio sa dalekog puta, recimo iz Perua, on je odmah trčao na stadion da gleda naše utakmice. Išao je čak i na gostovanja sa nama, iako nije imao nikakve velike koristi od toga. Mnogo nas je voleo, a ljubav ne poznaje granice. Uvek nam je pomagao, i to ne samo on, svi su u ono vreme hteli da nam pomognu.

Pričalo se da je čelnik OFK Beograda Gvozden Predojević svojevremeno bio glavni Udbaš u klubu?

- To nema veze sa vezom! Gvozden Predojević je bio dobar čovek, voleo je klub. On je bio produžena ruka Srbe Savića koji je bio „sve i svja“ u klubu. Gvozden Predojević je dosta znao u ono vreme, ali je bio izuzetan gospodin i nikada nikome nije učinio zlo. Gvozden i Srba su bili vrlo bliski. Mnogi su se čak i odricali Srbe Savića, ali ja sam ih obojicu voleo.

Pamtite li po nečemu period predsednikovanja Srdana Andrejevića?

- Ja sam odlazio iz kluba, posle 30 godina rada, da zaradim neki dinar, a taj čovek (Srdan Andrejević) nije se udostojio da mi organizuje ni oproštajnu večeru. Ni da mi pruži ruku, ni da mi pokloni upaljač sa posvetom, a kamoli sat! Nikada nisam tražio ništa na poklon od mog OFK Beograda, ali mi je smetalo što su u klubu uvek između sebe delili priznanja, a mene zaobilazili.

Ko je kreirao grb OFK Beograda?

- Što se tiče grba OFK Beograda, ustanovila ga je ekipa ljudi na čelu sa Gvozdenom Predojevićem. Znam pouzdano da je naš grb kreiran po ugledu na značku nekog italijanskog kluba. Gvozden je bio tehnički referent u klubu, a tu se našao jednom prilikom i Franja Vicković, koji je radio u zlatari „Majdanpek“. E on je, sa svojim pomoćnikom, napravio grb, po ugledu na amblem nekog italijanskog kluba.

Znate li ko je osmislio stari grb BSK-a?

- Ne znam ko je kreirao stari grb, ali znam da je grb Metalca sadržao točak u sebi kao osnovnu figuru.

Da li se sećate promene imena kluba?

- Onog dana kada je predratni BSK rasturen, Metalac je igrao prvenstvenu utakmicu. Metalac se posle fuzionisao sa Električnom centralom, pa postao BSK. Potom smo trebali da budemo beogradski klub Šumadija, ali tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Ranković, nije to dozvolio, jer bi to bilo suviše nacionalistički. I onda je Miša Pavićević na upravnom odboru rekao – neka se zove OFK Beograd što nam je dobro došlo, jer smo dobili Omladinski stadion. Inače, mi smo oterani kao mangupi sa onog starog stadiona Crvene Zvezde, kada su počeli da buše i da ga grade…

Slažete li se da je OFK Beograd legitimni naslednik predratnog BSK-a?

- Ja sam bio veliki zaljubljenik u taj stari BSK. Za vreme okupacije, nije bilo utakmice, a da je ja nisam gledao. Iako nema pravnog dokumenta, vrlo je moguće da je OFK Beograd jedini legitimni naslednik predratnog BSK-a. Veza između dva kluba mogao bi da bude grb, koji je imao isti oblik, iste boje, samo što je posle rata, jedno vreme imao petokraku.

Kako je ugašen predratni BSK?

- Stari BSK osnovan je 1911. godine, a sedište mu je bilo u Čika Ljubinoj ulici, na prvom spratu. Dobro se sećam i da su Koja Paljić i prvi sekretar Crvene zvezde, Sekulić, došli na prvu posleratnu izbornu skupštinu BSK-a, da saopšte da taj klub više ne postoji, da je ugašen! Taj Sekulić je ispred UO omladine Beograda rekao tadašnjim članovima skupštine, koji su bili predratni bogataši, aristokratija, da BSK više ne postoji. Ovi ljudi, BSK-ovci nisu znali šta ih je snašlo, klub je na silu ukinut…

Kako se deo uprave Partizana koji je izgubio tamo „tihi rat“ obreo na kraju u našem klubu?

- Generali i civilna policija, sukobili su se unutar Partizana. Naravno, generali su odneli pobedu, jer su bili mnogo jači, imali su uporište u vlasti, dok su ovi drugi morali da odu iz kluba. Ipak, ti kadrovi iz policije nisu želeli da odustanu od fudbala, pa su hteli da naprave jedan klub koji će da parira Partizanu. Onda su našli Šumadiju i nekadašnje Beogradsko Jedinstvo, koje je imalo stadion tamo gde je današnja Luka Beograd. Hteli su da zadrže ime Šumadija, ali su uvideli da ne mogu tako brzo da se sele iz ranga u rang, pa su došli na ideju da prodaju Savskom keju to parče zemlje, na kome se nalazio stadion Jedinstva, i da sa novcem dođu u BSK, otplate dugove, kako bi klub nastavio da živi jer je bio pred bankrotom.

Koliki je bio uticaj igrača predratnog BSK-a na posleratni period?

- Moša Marjanović, Vojin Božović i Đorđe Vujadinović. To su igrači koji su došli da rade u klubu, ali nisu imali uticaja na spajanje istorije.

Koja je bila razlika između tadašnjeg OFK Beograda i ostalih Beogradskih klubova?

- Mi smo se hranili kod „Složne braće“, kafane čiji je vlasnik bio Radojko Tanasijević, otac od Den Tane. Nismo imali para da plaćamo kada nam je taj divni stari čovek tražio novac, pa je uvek na kraju govorio: „Ma ajde jedite!“. Zvezdini igrači su se, na primer, uvek hranili u restoranu „Mali Pariz“, svi klubovi su imali svoju menzu, samo smo mi bili sirotinja. To su te posleratne godine (1946-1960).

Pamtite li iz tog perioda neko gostovanje OFK Beograda?

- Sećam se, kada smo putovali kolima na utakmicu u Zagreb. Kola su nam se pokvarila, potom su se svi smestili u drugi auto, ali za mene nije bilo mesta. Vođa puta, Duško Petrović, dade mi tada 2.000 dinara i reče: “Evo ti, pa se snađi da stigneš u Zagreb sutra na utakmicu!“ I naiđe neki kamion, hladnjača sa kokoškama, ja zamolih čoveka da me preveze i on pristade. Prvo me je vozio u prikolici, a posle pola sata, kada sam se smrz’o, zamolih ga da me pusti u kabinu. Čovek me zabezeknuto pogleda i reče mi: “Pa prijatelju, što ne reče odmah, ja mislio da insistiraš da se voziš nazad!?” Tako ja stigoh u Zagreb na utakmicu, a on me zamoli da mu dam kartu za utakmicu. Ma ne jednu, daću ti deset…

Ima li još nešto čega se posebno sećate?

- Bila je utakmica Spartak – BSK. Ko izgubi ispada iz lige, a ako je nerešeno sve je u redu. Igralo se zadnjih tri, četiri minuta, Bata Ognjanov prođe po levoj strani, zavrne loptu, i ona uđe u gol. I sada, mi treba da izjednačimo, oni se svi vratili nazad, Bata Ognjanov nam namešta da damo gol i jedva ga dadosmo. Rezultat 1:1, a sutra u novinama, Todor Bulja, koji je bio i član naše uprave, napiše da je to sramota, jer će neko pomisliti da je utakmica dogovorena!?

Znači toga je bilo i u ono vreme?

- Pa bilo je par trenutaka kada sam zarad kluba, koji neizmerno volim, radio svakakve stvari. Sećam se, kada smo se borili za opstanak jedne sezone, a ja zamolim mog druga iz reprezentacije, Slavena Zambatu, inače igrača zagrebačkog Dinama, da ne zapinje protiv nas. Odmah čim je počela utakmica, Zambi se uhvati za mišić i izađe iz igre zbog povrede…

To je i period kada je i nastao nadimak „romantičari“ sa Karaburme?

- Bili smo tada pravi romantičari… Inače, taj nadimak nam je dao novinar Sporta, Vujović, koji je mnogo voleo OFK Beograd, a posebno Petka. Kada smo igrali jedan meč protiv zagrebačkog Dinama, njihov trener je izjavio za neke Slovenačke novine da će oni lako izaći na kraj sa „Liliputancima“ sa Karaburme. Ja sam onda isekao taj tekst iz novina, okačio ga u svlačionici pred utakmicu i time motivisao naše igrače. Znate kakav je to motiv, kada vas neko potceni pred meč. Elem, zgazili smo tada Dinamo, pobedili 2:0, a igrači su me na rukama izneli sa terena…

Kakav odnos imate sa današnjim rukovodstvom OFK Beograda?

- I dalje mi nije jasno zašto sam nepoželjan u klubu? Evo, na primer, u knjizi o OSD Beograd ušao sam u galeriju velikana zajedno sa Radivojem Koraćem, ali opet ne mogu da uđem u fudbalski klub, kome sam poklonio dobar deo svog života. Postao sam član skupštine OFK Beograda, ali to niko u sadašnjoj upravi ne spominje. Verovatno im ne treba čovek, koji će uvek govoriti istinu o ovom velikom klubu, o velikoj plavo-beloj porodici.

Da li ste kivni na njih? Da li im nešto zamerate?

- Pogodilo me je što prošle godine niko iz kluba nije želeo da dođe na promociju knjige o meni i mom višedecenijskom radu, a sakupio se sam krem fudbalskih ljudi! Ja nikada nisam ništa tražio od mog kluba, ali osećam da je OFK Beograd moja druga porodica. Klub treba da je institucija, kuća, dom svih nas. A ja sam doživeo da niko iz rukovodstva mog kluba više ne ceni sve što sam uradio za OFK Beograd. Samo mi je Zvezdan Terzić uručio zlatnu plaketu FSS za posao koji sam uradio za reprezentaciju, dok ova današnja garnitura vodećih ljudi OFK Beograda, nema više nikakvog obzira prema legendama kluba.

Kako zainteresovati veterane da se vrate u klub i da li treba osnovati sekciju prijatelja kluba od poznatih ličnosti, kao što ju je imao stari BSK?

- Kako da se veterani vrate u klub kada ih ovi iz sadašnje uprave teraju napolje? Ovi iz sadašnje garniture kluba ništa od toga ne bi dozvolili! Pa oni bi nas odmah upitali ko organizuje to? Zašto? To je apsurdno…

Moša Marjanović je, nesumnjivo, jedan od najvećih Srpskih fudbalera svih vremena. Kakva su vaša sećanja vezana za njega?

- Moša je doživeo težak moždani udar od koga je umro. Sećam se dobro da smo se svake nedelje, pre podne, okupljali kod „Manježa“, a čika Moša je dolazio i uveče tu, da se vidimo, da se dogovorimo oko utakmice, da vidimo ko sudi i tako… On je uvek, i kada je otišao iz kluba, bio vezan za OFK Beograd, makar i na taj način, kroz druženje.

Bili ste vrlo bliski sa Savom Antićem?

- Sava Antić je bio vezni igrač, poznat po volej udarcima. On je moj školski drug, jer smo nas dvojica četiri godine bili zajedno u internatu. Sećam se dobro kada smo se vraćali avionom posle utakmice sa Totenhemom u Londonu, bila je jedna eksplozija u avionu. U stvari, nisu bila zatvorena vrata od prtljažnika, a Sava Antić i ja smo sedeli jedan do drugog, iako smo obojica bili kukavice. Rekoh mu, onako uplašen: „ Gotovo, Savo!“. Inače, utakmica je bila divna, četiri gola…

Pomenuli ste da ste nekako najviše voleli Iliju Petkovića. Zašto?

- Ilija Petković je bio posebna priča. On potiče iz siromašne porodice sa Dinare, a sećam se da se njegov otac Boža, koji je bio krupan čovek, uvek šalio na Petkov račun. Kaže: „Vidi ga Raki onaj moj isprdak!“ Inače, iako je bio siromašan, njegov otac nas je uvek čašćavao kada smo igrali sa Dinamom ili Hajdukom, nije dozvoljavao da mi plaćamo hranu. Ne znam da li znate, Petko mi umalo nije umro kada smo se vratili iz Brazila sa oproštaja Pelea. Dobio je napad čira, dva meseca nije igrao, a pošto je sam živeo, a oporavak je zahtevao specijalnu ishranu, njemu je majka došla iz Knina, da ga čuva i da se stara o njemu.

Stvorili ste u karijeri nekoliko posebnih prijateljstava?

- Naš nekadašnji igrač, Veroslav – Vecko Mladenović, koji trenutno živi u Australiji, povredio je meniskus kada smo ispadali iz lige 1957. godine, a ja sam brinuo o njemu kao o svom najrođenijem detetu. On je bio odličan igrač, pa sam želeo iskreno da mu pomognem kroz rehabilitaciju, i kada god dođe u Srbiju on prvo mene poseti, pa tek posle sve ostale. Stekao sam, kroz putovanja sa OFK Beogradom i reprezentacijom, veliki broj prijatelja širom sveta. Pa Luis Felipe Skolari, sa kojim sam radio dve godine u Kuvajtu je od mene naučio da psuje. Kada me god vidi viče mi: „Gde si Raki, u p…u materinu!“

Tokom tri decenije na Karaburmi radili ste sa dosta trenera?

- Kada bi ih sve pobrojao trebali bi mi sati. Moša Marjanović, Vojin Božović, Gaša Nedeljković, Boba Mihajlović, Pavle Jovićević, Đorđe Vujadinović, Kika Popović, Ostoja Simić, Mile Kos, Sava Antić, Dunja Milić, Milovan Ćirić, Sava Petrović, Miloš Milutinović, Žarko Mihajlović, Gojko Zec, Božidar Drenovac…

Dajte nam još neku interesantnu priču iz prošlosti?

- Sećam se da nam je jednom u poslednjem kolu pretilo ispadanje iz lige, a tadašnji naš kontroverzni sudija je došao na stadion da sudi meč. Sreta Begovac i ja ga zamolimo da ne ispadnemo. On nam čevek učini uslugu, a nameštao je u ono vreme sve živo, čak i internacionalne utakmice. E sada došlo vreme da mu se zahvalimo, a nemamo dinara u džepu. Nađosmo neki poslužavnik, neku šolju, poklonismo mu je, a on čovek uze i ne zameri nam ništa…

Da li je tačno da nam1963/64. nisu dali da budemo prvi?

- Tačno je. Nisu nam te sezone dali da budemo prvaci, Drago Horvat je sudio jednu utakmicu i izmislio penal protiv nas. Mi odigramo nerešeno i na kraju smo bili drugi iza Zvezde.

Zašto je OFK Beograd nisko pao u 80-im godinama prošlog veka?

- Čim nemate novca, nemate ljude, odmah sve pada u vodu. A niste ništa pripremili iz svog rođenog pogona i to je to. Nema dalje…

Da li je OFK Beograd imao navijače na mečevima koje je igrao na strani?

- Na utakmice koje smo igrali u Zagrebu, dolazio je čovek čak iz Nemačke. Neki Fišer, koji je baš voleo naš klub, to je bilo čudo jedno. Sećam se on dođe tamo i kaže: „Ej, burazeru, daj kartu, da je čuvam za uspomenu!“ Naravno, da sam mu dao, kako a ga odbijem? Njega je taj put koštao, a tražio je samo nešto malo za uspomenu.

Sa kojim smo klubom najbolje/najgore prolazili u istoriji?

- Redovno smo pobeđivali Hajduk iz Splita i zagrebačkih Dinamo, dok je za nas uvek neugodan bio Radnički iz Niša. Sa njima nikada nismo dobro prolazili.

Za kraj, možete li nam reći vaš idealni tim OFK Beograda?

- Radenković, Šijaković, Stepanović, Marić, Krivokuća, Gugleta, Samardžić, Antić, Santrač, Skoblar, Petković. Da je takva hemija bila moguća, naša istorija bi verovatno bila obeležena mnoštvom šampionskih titula, još većim bojem kupova i ostalih trofeja!

Imao bi Milan-Raki Aranđelović još dosta toga da kaže o sjajnoj istoriji jednog velikog Beogradskog kluba, OFK Beograda, u koji je uložio ogroman deo života zbog koga je toliko bio odvojen od porodice da su njegove kćerke govorile: “Mama, eno ga onaj čika koji ponekad svrati kod nas!“ E takav Raki je živeo i radio za naš klub i zaslužio da ga svi pamte, bar po njegovoj omiljenoj uzrečici koju zna svaki fudbaler koga je Raki „propustio kroz šake“ svih ovih godina – Sto mu gromova…

U Beogradu, decembra 2009.