Istorija fudbala u Srbiji
sa sajta FSS

Srbija je fudbal upoznala u proleće 1896. Jevrejin Hugo Buli po povratku sa školovanja u Nemačkoj doneo je u Beograd prvu fudbalsku loptu. Suvenir iz studentskih dana nije smestio među dragocenosti donete iz Berlina, već je loptu odneo prijateljima iz Beogradskog gimnastičkog društva "Soko" i uporan da omladinu zainteresuje za novu igru 12. maja 1896. osnovao je Loptačku sekciju.

Srbija se pokazala kao plodno tle za novu igru i uskoro, već 19. maja, Beograđani su videli prvu fudbalsku utakmicu. Na prostoru kod Nebojšine kule ispod Kalemegdana, članovi Loptačke sekcije Gimnastičkog drupštva "Soko" sugrađanima su pokazali novu igru. O ovom događaju izvestile su i novine, napominjući da je igra korisna za mladiće jer pomaže razvoj mišića.

Datum prve fudbalske utakmice je zapisan i dobro upamćen, međutim, značajni istorijski događaji uslovili su promenu podataka. Taj, za srpski fudbal i sport uopšte, značajan dan zapisan je po julijanskom kalendaru. Vreme danas merimo po gregorijanskom i zbog razlike od 13 dana u odnosu na stariji kalendar proslava se pomera za kraj meseca.

Prva lopta i prva utakmica uslovili su i okupljanja u organizacije i klubove. Na inicijativu Huga Bulija i podršku Andre Nikolića, ministra inostranih poslova Srbije, 1. maja 1899. u "Trgovačkoj kafani" održana je Osnivačka skupština Prvog srpskog društva za igru loptom. Za predsednika je izabran Feti Bej, turski poslanik u Beogradu, a za potpredsednika advokat Mihailo Živadinović. Tog dana postavljen je temelj za izgradnju srpske "kuće fudbala".

U proleće 1899. u "Hajd parku" na Topčiderskom brdu izgrađen je prvi fudbalski , a na njemu je 23. maja iste godine odigrana i prva utakmica između dve ekipe članova društva za igru loptom.
U godinama entuzijazma, do detalja tačna pravila za igru niko nije znao. Problemi su nestali kad je 1905. Anastas Sr. Hristodulo objavio knjižicu "Loptanje nogom", prevod fudbalskih pravila sa nemačkog jezika.

Najveći uticaj na razvoj fudbala u Srbiji imali su igrači koji su posle školovanja u inostranstvu vraćali u otadžbinu. Kući su donosili znanje, ali i sportske navike, pa kako se njihov broj vremenom povećavao, tako se sve više javljala potreba okupljanja u prave fudbalske klubove.
Prvi fudbalski klub osnovan je na početku dvadesetog stoleća, ali nedoumica je kome pripada takva čast. U Subotici je 3. maja 1901. osnovan Sportski atletski klub "Bačka". Više od dve godine kasnije, tačnije 14. septembra 1903. u Kragujevcu je rođena "Šumadija". Očigledno je da je subotički klub stariji, međutim, plahovita istorija je pomrsila konce. U vreme osnivanja "Bačke", Subotica je bila u sastavu Austro-ugarske monarhije. Kragujevac je, međutim, bio na srpskom tlu. Na kraju, preostalo je samo da se posegne za terminološkim driblingom: "Bačka" je najstariji klub u Srbiji, a "Šumadija" najstariji srpski klub.

Uskoro su osnovani i BASK, Srpski mač, Soko, Dušan Silni...
Pojava sve većeg broja klubova omogućila je i igranje većeg broja utakmica, ali vremenom se pojavila i prirodna potreba za odmeravanjem snage preko granice. U ovakvu avanturu prvi su se odvažili članovi "Srpskog mača". Za proleće 1911. zakazali su utakmicu u Zagrebu protiv HAŠK. Uprava nije odobrila ovu utakmicu, ali igrači su svojevoljno otputovali u Zagreb, uz odluku da ne igraju pod imenom kluba već kao "reprezentacija Kraljevine Srbije".

Iako su utakmice bile nezvanične, prijateljskog značaja, prvo su pojavljivanje Srbije na fudbalskom terenu i značajna su tačka na proputovanju kroz istoriju. Prvu utakmicu reprezentacija Srbije odigrala je 19. maja 1911. i od HAŠK izgubila 0:8. Već sledećeg dana, 20. maja, odigrala je i drugi meč protiv istog protivnika i poražena je 0:6.
Zagrebačke novine izveštavale su o ovim utakmicama uz dosta pohvala za trud srpskih fudbalera koji su se odvažili da izađu na megdan mnogo boljem protivniku. Novine u Srbiji pokazale su već tada da srpska javnost poraze ne prihvata lako i kako sastavni deo igre. Još rigoroznija je bila uprava "Srpskog mača". Isključila je neposlušne fudbalere iz kluba.

Buntovnici se nisu odrekli igre i 1. septembra 1911. osnovali su Beogradski sport klub (BSK). U naredne tri decenije, do Drugog svetskog rata, ovaj klub dominirao je srpskom scenom i postao najbolji i najtrofejniji tim Kraljevine Jugoslavije, sa pet titula prvaka države.
Posle Prvog svetskog rata promenjene su granice država na Balkanu. Stvorena je prvo Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, preimenovana 1. decembra 1919. u Kraljevinu Jugoslaviju. Srbija je dobila ukućane od Triglava do Đevđelije i fudbal je dobio novi oblik.

Državi je potrebna fudbalska kuća i 18. aprila 1919. na sastanku u Zagrebu osnovan je Jugoslovenski nogometni savez. Osnivačkoj skupštini u Zagrebu predsedavao je Danilo Stojanović, lekendarni Čika Dača, osnivač "Šumadije", "BSK" i još nekoliko klubova, izdvajajući tako Srbiju kao najsnažniju potporu državnog fudbalskog saveza.

Za prvog predsednika JSN imenovan je Hink Virt, a u upravu su ušli predstavnici glavnih centara. Beograd je predstavljao Boško Simonović, student arhitekture na Zagrebačkom sveučilištu, kasnije i selektor reprezentacije.

Odmah je doneta odluka o regionalnoj podeli. Srbija je okupljena u Beogradski podsavez, koji je obuhvatao je Vojvodinu, užu Srbiju i Kosovo i Metohiju. Tako se 18. april 1919. smatra i početkom rada današnjeg Fudbalskog saveza Srbije.

Okupljanje u veliku organizaciju pospešilo je osnivanje klubova. Već do 1930. u Beogradu je registrovan 51 klub, dok je Beogradski loptački savez ukupno brojao 91 člana.
Povećanje broja klubova i kvaliteta uslovilo je i organizaciju takmičenja, pa je u Beogradu već 1920. odigrano prvo prvenstvo gradskih klubova.

Najboljim klubovima gradska polja postala su tesna i 1923. godine organizovano je prvo prvenstvo države. Igrana su sa povremenim prekidima do 1940, a u tom periodu najbolji srpski klubovi osvojili su sedam naslova državnog prvaka, BSK pet i SK Jugoslavija dva.

Prekidi prvenstva uslovljavani su neslogom među podsavezima, a vrhunac je dosegnut 1929, kad je raspuštena Skupština JNS. Posle tri meseca krize, u februaru 1930. došlo je do pomirenja. Sazvana je vanredna Skuština JNS. Održana je 16. maja u Zagrebu i tom prilikom izglasana je seoba u Beograd i promena imena u Fudbalski savez Jugoslavije. Od tada, pa sve do okončanja raspada federacije, zajednička kuća fudbala nalazila se u srpskom prestonom gradu.

Dok su se funkcioneri svadjali, fudbal je cvetao, a vrhunac je doživeo na Prvom prvenstvu sveta 1930. u Urugvaju. Zbog nepomirljivih svadja, Zagrebački podsavez zabranio je fudbalerima iz Hrvatske da igraju za reprezentaciju, pa je državni tim u Urugvaj otputovao sačinjen samo od igrača iz srpskih klubova. Uskoro su iz daleke zemlje počele da stižu lepe vesti, a poslenja je bila da je tim srpskih fudbalera u konačnom obračunu podelio treće i četvrto mesto.

Uspeh na Mondijalu dao je zamajac srpskom fudbalu i klubovi, predvođeni BSK-om, dominirali su državnom scenom sve do početka Drugog svetskog rata.

Ratni vihor na kratno je zaustavio igru, ali život je probio barijere, pa se fudbal igrao i tokom okupacije. U tom periodu stasali su igrači koji su proslavili jugoslovenski i srpski fudbal u drugoj polovini dvadesetog veka.

Kraj rata označio je početak obnove, a posle pustošenja trebalo je obnoviti i fudbalska igrališta i stadione, sa njima i klubove. U Beogradu je 25. marta 1945. osnovan Metalac, kasnije preimenovan u BSK, pa OFK Beograd, kao naslednik tradicije slavnog predratnog Beogradskog Sport Kluba. Crvena zvezda je zasijala 4. marta 1945, a Partizan 4. oktobara iste godine. Obnovljeni su novosadska Vojvodina, čačanski Borac, užička Sloboda i mnogi drugi...

Povećanje broja klubova ponovo je uslovio stvaranje jedinstvene organizacije i 28. avgusta 1948. ponovo je oformljen Fudbalski savez Srbije. Uskoro, tačnije 8. i 9. septembra 1948. obnovljen je i rad Fudbalskog saveza Jugoslavije.

Za skoro pola veka postojanja SFR Jugoslavije, i kasnije tokom zajednice sa Crnom Gorom, Fudbalski savez Srbije uvek je bio dominirajući činilac. Neprestano se razvijajući, postao je organizacija sa blizu dve hiljade klubova koji se u raznim kategirijama takmiče u 338 liga, u kojima igra blizu 125.000 fudbalera svih uzrasta. Kao takav uvek je bio u mogućnosti da presudno utiče na kvalitet i obim fudbala u državi.

Sve to vreme, FSS je razvijao i stručni kadar kojim je održavao dominaciju. Pored sedam predratnih titula BSK (5) i Jugoslavije (2), do osamostaljenja je u FSS stiglo još 46 titula državnog prvaka (Crvena zvezda 24, Partizan 19, Vojvodina 2, Obilić 1) i 36 pehara namenjenih pobedniku nacionalnog Kupa (Crvena zvezda 21, Partizan 9, OFK Beograd 4, Sartid 1, Železnik 1) i kao najvredniji trofej, Kup šampiona koji je Crvena zvezda osvojila 1991.

Snagu je FSS više puta dokazao kao učesnik u organizaciji velikih takmičenja, poput finala Kupa šampiona 1973. (Juventus - Ajaks 1:0) i završnog turnira Kupa nacija 1976.
S konačnim raspadom federacije, odnosno ocepljenjem Crne Gore, 28. juna 2006. Fudbalski savez Srbije je postao i državna kuća fudbala i primljen je u članstvo FIFA i UEFA, kao pravni naslednik svih prethodnih državnih saveza čiji je deo bio. Time su svetska i evropska federacija priznale kontinuitet fudbala na tlu Srbije i odlučujuću ulogu srpskog saveza u kreiranje istorije ove igre na području zapadnog Balkana još od kraja 19. stoleća.

Kompletna aktivnost bavljena fudbalskim sportom na teritoriji FS Srbije se obavlja sa ukupno:
• registrovanih Fudbalskih klubova 2.032
• ekipa u klubovima raznih uzrasta 4.368
• liga u kojima se odvija takmičenje 365
• registrovanih igrača 122.854
• fudbalskih trenera sa diplomom 4.901
• fudbalskih sudija koji sude utakmice 4.032
• zdravstvenih radnika koji rade u klubovima 1.146

Pored ovog broja ima i preko hiljadu raznih drugih selekcija i ekipa u dečijem, školskom i malom fudbalu koja nisu registrovana kod Ministarstva prosvete i sporta. Ove aktivnosti se obavljaju i njima neposredno rukovode kroz razne stepene takmičenja:
• Opštinski fudbalski savezi 102
• Okružni fudbalski savezi 17
• Područni fudbalski savezi 8
• Gradski fudbalski savezi 5
• Regionalni fudbalski savezi 2
• Pokrajinski fudbalski savezi 2
a njihov rad objedinjuje Fudbalski savez Srbije koji ostvaruje utvrđenu politiku fudbalskog razvoja.

Naš prvi stadion na današnjoj lokaciji parka Tašmajdan je za vreme prvog svetskog rata pretvoren u njivu sa zasađenim kukuruzom od strane Austrougarske vlasti. Po završetku rata objekat je vratio prvobitnu namenu i BSK je tu igrao sve do preselenja na Topčider na mesto gde je sada stadion Partizana.

OFK Beograd je kao BSK osvojio pet naslova državnog prvaka, a samo je Đokica Vujadinović učestvovao u svih pet pohoda na titulu!

Radio Beograd je pušten u rad 24. marta 1929. a prvi prenos fudbalske utakmice održan je 7. aprila sa meča između BSK-a i Jugoslavije koji smo rešili u našu korist rezultatom 7-1!

Na utakmici reprezentacije protiv Nemačke 14. aprila 1940. u Beču na teren je istrčalo devet igrača BSK-a...

Prva tri jugoslovenska fudbalera koji su proslavili "zlatni jubilej" sa 50 utakmica u nacionalnom timu bili su Blagoje Moša Marjanović, Milorad Mikica Arsenijević i Aleksandar Tirke Tirnanić.

Fudbalska reprezentacija Kraljevine SHS je sve svoje utakmice igrala samo u Beogradu i Zagrebu i to na sledecim stadionima ili igralistima kako pise u starim almanasima:

Beograd:
Stadion BSK-a
Stadion Jugoslavije

Zagreb:
Stadion Konkordije
Stadion HASK-a
Stadion Gradjanskog

U Beogradu, najvise utakmica (najcesci domacin) reprezentacija je igrala na najvecem predratnom sportskom objektu u drzavi - igralistu (stadionu) BSK-a, a u Zagrebu je najcesce bila domacin na igralistu (stadionu) HASK-a.

ps. Zabelezena je i jedna (revijalna?) utakmica B reprezentacije (ili tako nekako) koja je odigrana u Skoplju.

Za razliku od današnjih fudbalera, reprezentacija Kraljevine Jugoslavije koja je 1930. osvojila bronzanu medalju nije vredela ni cent. Jednostavno – Jakšić, Ivković, Mihajlović, Arsenijević, Stefanović, Đokić, Tirnanić, Marjanović, Bek, Vujadinović i Sekulić nisu igrali za novac. Moša Marjanović i Aleksandar Tirnanić prvi su srpski igrači koji su posle svetskog prvenstva u Urugvaju od svog kluba BSK-a počeli da primaju platu. U knjizi Mileta Kosa „Asovi veka“, Marjanović kaže da je njegova prva plata iznosila 1.800 dinara, dok je Tirke (Tirnanić) imao tri stotine manje. Goran Nikolić, saradnik Privredne komore Srbije, kaže da je decembra 1930. po zvaničnoj kursnoj listi dolar vredeo 56,39 dinara, što znači da je Mošina plata iznosila oko 32 dolara.
Ostali igrači nisu primali ni premije za uspehe, a kamoli redovne plate. Tek 1935. BSK je uveo plate za igrače koji nisu radili i premije od 500 do 1.000 dinara za pobede nad mesnim rivalom „Jugoslavijom“ i zagrebačkim „Građanskim“. Po dolasku iz Osijeka plate dobijaju i Gustav Lehner i Franja Glazer, a kada su pred rat došli Petar Manola iz Sarajeva i Srđan Mrkušić iz Splita, BSK je već bio skoro u potpunosti profesionalna ekipa.

Čukur česma se nalazi u Dobračinoj ulici u Beogradu. Na česmi se nalazi bronzana statua dečaka koji leži u spomen incidenta koji se na tom mestu odigrao 1862. godine.
Podignuta je 1931. godine iz sredstava zadužbine trgovca Tome Vanđela, a autor je bio srpski akademik i skulptor Simeon Roksandić.
Model za spomen česmu bio je Vlastimir Petković Kepa, nekad telefonista Radio Beograda, a pre toga poznati fudbaler BSK-a (sada OFK Beograd) i reprezentativac Jugoslavije.

VREME IGRE

Napisao:Vladimir Dimitrijevic,jedan od anonimnih,ali velikih ofkovaca...onih sto su punili Omladinac sedamdesetih i osamdesetih...  

Mene su kao mladjeg strasno nervirale price starijih kako su nekada strasan fudbal igrali Mosa,Rajko,Bobek I ostali.Argumenata da je ono nekada bolje od ovoga sada uvek ima,ali fudbal koji se igrao krajem sesdesetih pa do nekih devedesetih,fudbal kome ja pripadam bio je I trofejna,ali pre svega lepa muska igra u cijoj se estetici zaista moglo uzivati.

Opste je poznato da je Partizan daleke 1966.godine porazen od Reala u finalu Kupa sampiona sa 2-1.Na putu do finala izbacen je recimo jedan Mancester Junajted sa igracima kalibra Besta,Charltona I Lowa u timu.Danas nasi timovi ne mogu na Manchester ni da pomisle,njih iz evropskih takmicenja izbacuju albanski ili kiparski fudbalski giganti.

No da se vratimo na temu.Ako neko misli da je taj Kup sampiona iste godine bio najvece fudbalsko dostignuce,nije.Jeste rezultatski,ali oko je videlo mozda najlepsu utakmicu ikad odigranu u Beogradu,finale Kupa OFK Beograd-Dinamo Zagreb,6-2!!!!!Bila je kisa,stadion JNA,a Romanticari sa Karaburme sa cuvenih tri S (Skoblar,Santrac,Samardzic) pregaze zagrebacki tim,da bi sesti gol Paja Samardzic dao tako sto se sa loptom prosetao od svog gola do zagrebackog,zaobisavsi sve prepreke pa I golmana Skorica.

Dve godine kasnije u Italiji nasa reprezentacija osvaja drugo mesto u Evropi,u polufinalu u kome je igrala sa deset igraca jer je povredjeni Osim samo statirao(tada nije bilo izmena).Pobedjen je svetski prvak Engleska legendarnim Dzajicevim golom.Finale sa Italijanima donosi fenomenalnu igru,ali sudija Dinst jednostavno otima pobedu,biva 1-1,a u ponovljenoj utakmici bez perjanica Osima I Petkovica lako gubimo.Rezultat za pamcenje ,ali igra mnogo vise za to.
Sedamdesete I cuveni Zvezdin hod do polufinala Kupa sampiona sa Panatinaikosom kada nije mogla da odbrani beogradskih 4-1 izlaze iz domena fudbala I ulaze u sceru nerazjasnjenih misterija I skandala.Necemo o aferama,tema je fudbal,a onaj koji su igrali Dzajic, Acimovic, Ostojic, Lazarevic, Pavlovic, Jankovic, Karasi, Krivokuca I drugi ostace prepoznatljiv po velikom tehnickom umecu aktera.Kako je on izgledao mozda govori niska anegdota vezana za velikog mahera Stevu Ostojica koji je bas iz Nisa,uz prvi tada skandalozni transfer za socijalisticki moral,stigao u Zvezdu. Udje u sansu Ostojic,ali pocne da dribla. Iznervirani navijac ne moze vise da gleda,skloni pogled u zemlju I pita komsiju do sebe:”Dava li ga”.Ovaj ozbiljno odgovori:”Ma jos ga davuva”.Tako se stvarno igralo,za dusu ,publiku,vic.Dribling je bio na pijedestalu fudbalske umetnosti,ali I sut,asistencija;volej se negovao,a bazicna tehnika pretpostavljala.

Kako se to izgubilo.Ingeniozni strucnjaci reci ce da je igra evoluirala,sad je brza I snaznija,novi su zahtevi,formacije,fizicke predispozicije.Sve je to tacno,ali zasto ne vazi za Mesija,Kaku,Riberija,Runija itd.Oni ne lice na Tarzane,naprotiv.
Mi smo uvek bili nikakvi atleticari I gimnasticari,sa par casnih izuzetaka.Jednostavno nam ne lezi forsiranje fizickih kvaliteta.Nasa je sansa lopta,igra,masta,duh.E to smo u fudbalu sistematski ubili.Nestalo je strucnjaka koji to razumeju,krenulo se u nekakav svetski sablon koji jednostavno ne mozemo da pratimo.

Fudbal I jeste najlepsa igra jer je dostupna svima,bar je takva bila u moje vreme.Igrali I mali I visoki,mrsavi I buce,brzi ali I oni sporiji,ma bas svi.Danas cujem vrhunskog fudbalskog maga koji kaze za nekog igraca:odlicno gradjen.Tako I decu selektiraju.Pa nije fudbal kosarka ili odbojka gde je to presudno,on ima siru bazu.

I gde je tehnika.Danas nam igraci centriraju po deset puta iza gola u jednoj utakmici,a odlicno trce I bas lepo gradjeni.Sa dvadeset metara do gola mogu da dobace po dvojica,trojica u timu I njih zovu suteri.Sta su ostali,ne znam.O pasu dugom trideset metara I vise nema ni govora,driblingu takodje,prijem lopte je zagonetka.Zato sto metara ispod dvanaest sekundi,prosecna visina 185 cm,na stomaku plocice I misici kao u Svarcnegera.

Veliki majstor I sveznalica fudbala Kule Acimovic licio je na sporet.Moca Vukotic je imao ubitacnu fintu I brzinu kornjace.Svi znamo kako Seki izgleda,u odnosu na danasnje centarforove Sani je Palcic.Itd,ali kako su oni igrali,dodavali,sutirali,sevali.
Igrala se utakmica OFK Beograd-Zagreb.Srecom ju je prenosila I televizija.Sergej Kresic,splicanin u timu OFK Beograda,kasnije uspesan trener u Spaniji,dao tri gola.Nista posebno,cudno,ali covek dva dao takozvanim makazicama,I to tako da se lopta zakucavala u mrezu.To mu bilo malo pa uhvatio I trece,leteo kao Topic,a lopta se od saline udarca od precke odbila u krug centra.Na istoj utakmici vidite tri puta makazice,a danas za to treba pasionirano pratiti fudbal par godina I nisam siguran d ace ih biti tri.
Recimo,Dzajic,ceo svet znao da ce da rola I u koju stranu.Svi znali I kako I gde,a on ih rolao dvadeset godina,plus malo kroz noge ili finta telom.Ili reprezentativni bekovi Krivokuca I Stepanovic,koji nazalost zbog raznih okolnosti ne pokazase nip o pedeset odsto svojih mogucnosti.Mogli sa loptom sta ‘oces.Pravili carlamu samo tako,a bekovi bre I to odlicni.

Odbrambeni igraci,recimo,Partizanov Blagoje Paunovic,ma igra bez faula,a uvek uzme loptu,gospodin a ne stopper.Pa zvezdin Pavika isti takav,da ne sirim pricu na proctor bivse Juge,ali moram da pomenem Nisliju Holcera koji je u splitskom Hajduku I reprezentaciji sa pomenutom dvojicom bio neprelazni bedem znanja I fudbalske vestine.Taj lik je cuvenom Bobiju Charltonu u svom sesnaestercu ladno gurnuo loptu kroz noge,onako za sefte.

Posebni su bili ideolozi igre,kreatori,polutke oko kojih se sve vrtelo.Oni su davali ton igri.Pomenuh vec Kuleta I Mocu,a takav profil igraca imao je svaki tim.Kako,recimo,da sastavis reprezentaciju,a desetke pomenutog dvojca,u Splitu Jurica Jerkovic,u Mostaru Franjo Vladic,u Zagrebu Cica Kranjcar,u Sarajevu Osim I Sprecho,ma svaki grad je imao svog maestra.

Veliki smo fudbal imali,stvarno veliki.U Beogradu smo imali I onaj mali,ne po dimenzijama iako je I taj bio poseban.Takozvana Tramvaj liga,kasnije nazvana Beogradska zona imala je svoju posebnu aromu kakve,verujem,nema ni u Brazilu.Svaki deo grada imao je tu svoje predstavnike-Dorcol,recimo,vecite rivale Polet I Dorcol,Bulbulder BSK,kasnije Zvezdaru,Lion Hajduka,Karaburma Beograd,Topcider Graficara,Bara Venecija Zelju,plus prigradski timovi:Zeleznik,Zarkovo,Dunavac,itd……

Igralo se nedeljom u 10h.Tu su se skupljali lokalci,atmosfera u publici uvek posebna,specificna za duh Beograda.Na terenu autenticni asovi svojih gradskih kvartova,poznati gotovo kao prvoligaske zvezde.Po znanju im ravni,ako ne I jaci,ali specificni I bez ambicija da ostave svoje golubove,kafane,automehanicarske radnje I gluvarenje po coskovima.
Za Dorcol igrao Rade Radisavljevic Ajkula.Pravi sifonjer od coveka,ali na terenu nema sta ne zna.Vise voleo da predvodi navijace Partizana nego da igra za isti tim,jer disciplina nije bila njegov fah,ali fudbal jeste.U Beogradu recimo centarhalf Gane Novcic sa performansama Bekenbauera,ali njemu draze pecanje,kafana I nesto drugo.U Sindjelicu Mladja Stojanovic,nezadrziv u svemu osim u sputavanju sopstvenog talenta.Cara Miladinovic iz Dunavca Grocka bio je prava masina,a Kolic je u Graficaru predvodio kolo.

Bili su toliko talentovani das u morali bar malo da urade I na vecem terenu.Rade Ajkula stigao je sa Radnickim iz Nisa do polufinala kupa UEFA,Krlja Radovic bio je najbolji strelac lige u Rijeci,Sima Oluja vadio je u Zvezdi kestenje iz vatre u pohodu na cuveno finale kupa UEFA sa Borusijom,ali to su samo izuzeci.Ostali su heroji svoga kraja,postovani koliko I oni sa velike scene,a doprinosili su sarmu I umecu fudbala na samo njima svojstven nacin.

Postoje ovi timovi I danas,ali su poznatiji po navijacima I gazdama nego po desavanju na terenu.Neki su u novoj drzavi stigli I do prvoligasa i sire,ali nestalo je ono glavno sto ih je krasilo.

Prica iz sesdesetih I sedamdesetih trajala trajala je I u osamdesetim I devedesetim ali je polako isla ka svom kraju.Labudova pesma,ali I najsvetliji trenutak bio je Zvezdin trijumf u Bariju u Kupu Sampiona.Bilo je u tom periodu fantasticnih fudbalera koji su obelezili ne samo nasu nego I svetsku scenu,ali raspad drzave,sankcije,ratovi I sve ono sto nas je snaslo kao da se sudbinski vezalo I za fudbal na nasem prostoru.

Ovo sto danas imamo nije ni nalik,osim imena igre.Zvezda, Partizan I OFK Beograd su u finansijskim I drugim krizama,imaju atraktivna pojacanja iz inostranstva pristigla iz Modrice,Sirokog,ili egzoticnih daljina Gvineje Bisao,Cada..Igraju nesto sto mozda I navijaci zovu fudbalom,ali tanko,mnogo tanko.Rad sa mladima nikakav,a I kad je ikakav,onda decko sa 17 ili 18 ode,ali to nije krivica klubova vec mnogo sira tema.

MOJA KRV JE PLAVA.ODEM PONEKAD NA STADION OFK BEOGRADA,DA ME ZELJA MINE.NEKI MOMCI TRCE,BORE SE,KAZU TALENTOVANI SU ALI JA NE VIDIM.MOZDA SAM MALO I OSTARIO,ALI TIM TERENOM ZA MENE JOS TRCE SKOBLAR,SAMARDZIC,SANTRAC,PETKOVIC,ZEC I DRUGI.
A mozda mi nostalgicari i nismo u pravu.

Steaua, prvi istočnoevropski tim koji je uspeo da osvoji tadašnji Kupe Evropskih Šampiona, je svoj stadion Genčea otvorila 1974. godine baš protiv OFK Beograda. Evo slika i video snimka sa te utakmice.

U praznično jedno veče
mali Stefan glasno reče:
„Ja se divim ovom gradu
i mom OFK-a BEOGRADU“

A pradeda da bi čuo
naćuljio desno uvo,
nema zube pa sad vrska:
„Navijač sam bio BSK-a.“

A na to će Stefin deda:
„Ja sam kao sportski znalac
navijao za METALAC.
Igrali su fudbal pravi
BEOGRADSKI naši PLAVI.“

A tata se na to ljuti:
„Najbolji su moji bili
maštom su se proslavili.
Sve su igre bile burne
MAJSTORA SA KARABURME.
Još se pamte sve te stvari
živeli ROMANTIČARI!“

Svađali se tata, deda,
raspravljao i pradeda.
Tad na scenu stupi baka:
„Popila vam mozak svraka.
Setite se stvar je čista
ekipa je jedna ista.
Stefo luče - moj unuče!
Klub je menj'o svoje ime
i zbunio mnoge time.
Eto tako stvari stoje
kad povrati ime svoje
biće opet čvrst k'o stub
BEOGRADSKI SPORTSKI KLUB!“