Home
1. Sloboda SP 6
2. Rad 4
3. Vojvodina 4
4. Borac 4
5. Jagodina 4
6. Crvena Zvezda 4
7. Partizan (-1) 3
8. OFK Beograd 3
9. Spartak ZV 2
10. Javor 2
11. Smederevo 1
12. Metalac 1
13.BSK Borča 1
14.Hajduk (-1) 0
15.Inđija 0
16.Čukarički 0
OFK Beograd1:0Metalac
OFK Beograd1:5FK Galatasaraj
FK Galatasaraj2:2OFK Beograd
FK Torpedo0:1OFK Beograd
OFK Beograd2:2FK Torpedo
Legende

Legende kluba

Blagoje Marjanović - "Moša"

Ime i prezime Blagoje Marjanović - "Moša"
Rođen 09/09/1907 - † 01/10/1984
Mesto u timu: Napadač
Utakmica za reprezentaciju 57
Golova za reprezentaciju 36
Debitovao 28/06/1926
Igrao u klubovima: 
SK Jugoslavija(Beograd),
SK Olimpija(Beograd),
BSK(Beograd),
SK Čukarički(Beograd),
FK Dinamo(Pančevo),
NK Proleter(Osijek)

Nekad je bilo dovoljno reći: Moša, i znalo se o kome je reč. Bio je inkarnacija fudbalskog majstorstva u vremenu između dva rata. Sjajan igrač, nenadmašan golgeter. Više od decenije bio je sinonim BSK-a, našeg najboljeg i najuspešnijeg fudbalskog kluba. Nezamenljivi državni reprezentativac, njegov rekord - 36 golova za "plave", premašen je tek posle Drugog svetskog rata.

Počeo je da igra još kao dečak, u trećem timu podmlatka "Jugoslavije", da bi ga Radenko Milrović, najveći lovac na talente, odveo u BSK. Mošina karijera bila je skokovita. Brzo je postao prvotimac i reprezentativac. Gotovo da je bilo nezamislivo da prođe utakmica, a da Moša ne postigne gol.

Duže od jedne decenije bio je nezamjenljivi reprezcntativac. Igrao je na mestu centarfora, desne polutke i desnog krila. Bio je veoma autoritativan igrač. Njegova reč slušala se bez pogovora. U BSK-u i državnoj reprezentaciji. Sa Tirnanićem, sačinjavao je čuvenu desnu stranu beogradskih "plavih". Njihovo majstorstvo opijalo je gledaoce.
Moša je za vreme rata bio u zarobljeništvu. Po povratku, posvetio se trenerskom pozivu, radio je u našoj zemlji i u Italiji. Razboleo se u trenutku kada se spremao da ode u Kairo. Jedno vreme primao je invalidsku penziju, kasnije je dobio nacionalnu penziju, kao zaslužni majstor sporta...

Sa suprugom Planinkom, kćerkom i sinom, Blagoje Marjanović je stanovao na Terazijama, u Igumanovoj palati. Jedna vitrina je pravi mali muzej Mošinih trofeja, odlikovanja, priznanja, suvenira, zastavica... Nekoliko kožnih albuma puni su starih požutelih fotografija. Tu je i knjiga pokojnog Ljubiše Vukadinovića - "Hiljadu golova Moše Marjanovića".
Jedna blistava igračka i veoma uspešna trenerska karijera je u tom kutku nad kojim dominira Mošina slika. Najdraža uspomena: na rukama ga nose sa terena Sava Antić, golman Cvetković, Juričko... Osvojen je pehar maršala Tita, BSK je na stadionu JNA u finalu savladao tim "Hajduka" rezultatom 2:0.

- Nebrojeno puta sam iznošcn sa terena na rukama navijača - kaže Moša, naglašavajući samoglasnike. - Ali, ovo jenešto drugo (Širi ruke, krivi glavu na jednu stranu), bio samtrener, tada se radost pojačano doživljava. U tom poslu mnogo je patnji, a malo radosti, zato su trenuci trijumfa, dragi,nezaboravni...

Mošina soba je i danas sva u plavom. Objašnjenje daje njegova supruga: "On je ludo voleo predratni BSK, klub u kome je postigao sve, I zato je posle rata s toliko žara i ljubavi trenirao današnji BSK, ovaj s Karaburme".
Na kućnom kaputu zapažam klupsku značku BSK-a. Primetio je da sam na njoj zadržao pogled.

- U mome detinjstvu koje sam proveo u Beogradu, u opštini Palilula, gde sam i rođen, u prvo vreme znali smo za klikere i klis. To su bile naše igre. I u tim igrama bio sam najbolji. Neko nas je jednom odveo da vidimo kako u porti kod Svetosavske crkve deca jure za nekom naduvanom kožom. Ta igračka se zove lopta. Uzbuđeni i radoznali, moj brat Nikola, nekoliko dečaka iz kraja i ja pošli smo da vidimo to čudo. I lopta nas je opčinila. Živa, neukrotiva, čudno je odskakala, letela kroz vazduh... To nam se dopalo. Odmah smo odlučili da skupimo pare i kupimo loptu. Lutali smo gradom i u Balkanskoj ulici našli radnju koja je u to vreme prodavala kožne lopte. Nisam ni slutio da će baš ta lopta odrediti moju sudbinu. Tačnije, fudbal je moj život! Od tih dečačkih dana do danas on je za mene sedište svega.
Za naš predratni fudbal Prvo svetsko prvenstvo bilo je događaj koji je učinio da fudbal pređe okvire sporta i postane deo društva. Senzacionalne pobede naše reprezentacije u dalekom Urugvaju 1930. godine imale su veliki odjek. To više nije bila igra "dokonih mladića". Oni su tamo reprezentovali zemlju.

- Naš uspeh u Urugvaju - seća se Moša - bio je prekretnica za beogradski i jugoslovenski fudbal. Odjednom svi su počeli da nas gledaju s uvažavanjem, novine su pisale o nama, donosile naše slike, postali smo ljudi velikog publiciteta... Beograđani su tada pevušili pesmu: "Montevideo, Bog te video..." i bili ponosni na svoje ljubimce. Tirke i ja više nismo mogli da idemo ulicom a da nas ljudi ne pozdrave skidanjem šešira. U kafani, kelneri bi odmah donosili piće ili bi nas pitali šta želimo, to naručuje "gospodin za onim stolom". Najčešće, mi te ljude nismo znali. Koliko mi se puta dogodilo da me momak iz radnje pozove unutra, a gazda pokaže nov engleski šlof, parišku košulju ili kravatu iz Beča. Popričamo malo o fudbalu, spremam se da krenem, a momak mi daje paket. Trgovac samo klimne glavom: "To je za vas, Mošo, za onaj gol koji ćete dali u nedelju". Imao sam parfimeristu koji je specijalno za mene pravio kolonjsku vodu, svog berberina Savu, koji je radio kod majstora Grujića u Prizrenskoj ulici, obućara koji mi je pravio cipele po mcri... Tako je onda bilo.

U daljem razgovoru doznajem da je posle svetskog prvenstva BSK prvi počeo da daje novac igračima. U početku,pare su primali samo Moša Marjanović i Tirnanić. Kasnije, kada su iz Osijeka dovedeni Gustav Lehner i Franja Glazer, potom Ernest Dubac, pa Bruno Knežević iz Zagreba, a pred rat Petar Manola iz Sarajeva i Srđan Mrkušić iz Splita, beogradski "plavi"' su već bili gotovo profesionalna ekipa.
Moša kaže da je on prvu platu primio u iznenađujućem iznosu za ono vreme - 1.800 dinara. Tirke je imao tri stotine manje, ostali igrači nisu primali ni premije.
Tek 1935. BSK je uveo plate (za igrače koji nisu radili) premije, koje su bile 500, 800 do 1.000 dinara, kada su bile u pitanju utakmice sa mesnim rivalom SK "Jugoslavijom" i zagrebačkim "Građanskim", koji je po snazi i igračkim kvalitetima stajao uz bok BSK-u, a povremeno bio i bolji.

Pijemo kafu, Moša pokazuje rukom na televizor i mršti se.

- Danas je teško igrati fudbal - iskren je stari as. - Trči se mnogo, startuje oštro, pokrivanje protivnika je striktno, čim igrač primi loptu, mora da očekuje da će biti ometen, često i bezobzirnim startom. Malo je mogućnosti da se danas pokaže majstorstvo. Bilo bi besmisleno da tvrdim kako smo mi bili talentovaniji od ove današnje generacije. Ne, sve je u progresu, pa i fudbal. Ali, danas se igra drugim ritmom. Mene često pitaju stari prijatelji zašto današnji igrači ne znaju da šutiraju volejem, kao nekada ja (to je bila jedna od Mošinih specijalnosti). Ne mogu da ih ubedim da znaju, možda i bolje nego ja, ali nema šansi, tek ponekad dogodi se da napadač ima slobodan prostor za volej.

Predočavam Moši da je bio najbolji golgeter svoga vremena, da takvo snalaženje pred golom, tu savršenu tehniku šuta i intuiciju drugi nisu imali.
On obara pogled, smeši se krajem usana, vrti glavom: -Možda sam bio lukaviji od drugih. Meni je u šesnaestercu mozak brzo radio. Vodio sam računa o svemu; kako je postavljen golman, protivnik, saigrač, ko ima loptu... Znao sam i kako ko proigrava od mojih drugova. Ne samo Tirketa, kako to ljudi misle, znao sam i ostale: Vujadinovića, Valjarevića, Glišovića, Božovića... Uvek sam se trudio da reagujem munjevito, shvatio sam da u fudbalu odlučuju delići sekunde,zato sam golove davao i đonom, petom, grudima, čak i stomakom... Nisam cepao mreže, nisam bio tobdžija, za mene je bilo važno samo da lopta pređe gol-liniju.

Bio je dugo trener, čak i naše reprezentacije, i zanimalo me je zašto nije stvorio "novog Mošu".
- Sve što sam znao, prenosio sam igračima. Nesebično. Hteo sam da igraju brzo, racionalno, efikasno... Naročito sam voleo Savu Antića. Bio je čudesno talentovan, sjajan igrač. Nije postao legenda, jer je igrao u malom klubu. Da je bio igrač "Partizana" ili "Crvene zvezde", o njemu bi se i danas pričalo. Verovao sam da će Sava biti moj naslcdnik. Kasnije sam sve nade polagao u Skoblara. To je veličanstven igrač. Najkompletniji. Imao je sve. Čak jači temperament nego Antić. Trebalo je da Joška Skoblar igra centarfora i bio bi Moša svoga vremena. Znate, kao trener shvatio sam da se golgeter rada. l mene niko nije stvorio, ni ja druge nisam mogao da naučim da daju golove. To je tako: imaš dar za to ili ga nemaš.

Moša je poslednjih godina retko izlazio u šetnju gradom. Čitao je novine, gledao televiziju, strastveno kupovao lozove i popunjavao tikete Sportske prognoze. Na svet oko sebe gledao je sa visine svog trećeg sprala. Često je na prozoru, menja raspoloženja. Više je setan nego vedar. S njegovom sudbinom poslednjih godina, teško je i biti u dobrom raspoloženju.

Ipak, Moša je sve junačno podnosio. Čudne su snage pomirenja u njemu. On nije bio običan igrač, ni običan trener, nije čak ni čovek sa običnom sudbinom. Život najpopularnijeg jugoslovenskog fudbalera pre rata potvrda je da trajne sreće nema. Postoje samo trenuci sreće. Za ovog čoveka dani radosti davno su prošli. Sve manje je onih ljudi koji su uživali u Mošinim golovima, odlaze... Ali, legenda o Moši živi i traje, l danas je on inkarnacija golgeterske veštine.

Kao mlad, Moša je znao da pije iz čaše života. Već dvadeset godina njegovi dani puni su gorčine. Kada je doživeo moždani infarkt, njegova nemoć bila je tragična. Kao sportista koji je navikao da pobeđuje, nije se predao. Izvojevao je i tu najtežu pobedu: ponovo je naučio da govori i hoda. Umro je u Beogradu 1.10.1984.godine.

Na fudbalskom terenu bio je nepredvidljiv,lukav,inteligentan...gotovo nedodirljiv u svojoj superiornosti.
danas,kada više nije živ,ostale su uspomene, a za nas blagi dobri čovek srebrne kose i otvrdle rezignacije.Živi u sećanjima svojih obožavalaca,prijatelja i svih koji su ga znali. Ostao je i nadimak - Moša - sinonim golgeterskog umeća.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Sava Antić

 

Gospodin u kopačkama 

Gospodin u kopačkama Rodjen 1. marta 1930. u Beogradu, provodeci decacke dane u vreme najvece slave BSK-a, Sava Antic je stasao u asa koji je punu deceniju i po bio ne samo iedjni strateg i dostojanstveni kapiten našeg tima, vec i jedna od najvecih legendi u istoriji našeg kluba. Osvajao je tri puta nacionalni Kup (1953, 1955, i 1962) i dva puta kao kapiten podizao vredni pehar. Zanimljivo je da je u sva tri finala postizao i golove. Igracku karijeru je poceo 1945. u beogradskom brodarcu.
Zatim je igrao u Crvenoj zvezdi za koju je odigrao 36 utakmica i postigao 22 gola. Legenda je rodjena 20. maja 1950, kad je odlucio da obuce naš plavo-beli dres, koji je nosio sve do 1963, odnosno do kraja karijere. U tom periodu odigrao je 520 utakmica i postigao 184 gola na zvanicnim utakmicama. Izdvajajo se kao veliki sportista i džentlmen u kopackama, kao kapiten koji je zracio autoritetom, nepresušnom energijom i velkiom ljubavlju prema svom klubu. Nikada u dugoj karijeri nije bio iskljucen , a samo dva puta je i opomenut i to zbog prigovora posle sudijskih nepravdi.
Tri godine je igrao za mladu reprezentaciju Jugoslavije (1953 -56), postigavši sedam golova na devet utakmica. Punih devet godina je bio clan B reprezentacije Jugoslavije za koju je uknjižio deset igara i šest golova. .
Za njabolji tim Jugoslavije odigrao je samo pet utakmica i to u istoj godini, 1956. Postigao je i dva gola. Ucestvovao je na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine na kojima je Jugoslavija osvojila srebrnu medalju. Bio je jedan od najbolji napadaca tog vremena, ali imao je i veliki peh. Igrao je u vreme najvece slave Rajka Mitica, velikog asa Crvene zvezde i jugoslovenskog fudbala, pa tako nije mogao da dobije pravu šansu u državnom timu.
Po završetku karijere posvetio se trenerskom pozivu i diplomirao na Višoj trenerskoj školi. Izvesno vreme je bio i prvi trener našeg tima. Mogu mu se pripisati i velike zasluge za konacnu selekciju tima koji je 1966. godine u velikom stilu osvojio Kup i pokazao sjajne partije na evropskoj sceni. Mnogo je voleo klub i citav život je ostao na Omladinskom stadionu kao popularni, voljeni i poštovani as za sva vremena. Jedno vreme je bio i direktor kluba.
Preminuo je 1998. godine. Otišao ke onako kako je i živeo - tiho.

1962-63 OFK Beograd YUG A 13 3
1961-62 OFK Beograd YUG A 21 2
1960-61 OFK Beograd YUG A 20 4
1959-60 OFK Beograd YUG A 19 2
1958-59 OFK Beograd YUG B ? ?
1957-58 OFK Beograd YUG A 3 1
1956-57 OFK Beograd YUG A 24 13
1955-56 OFK Beograd YUG A 26 7
1954-55 OFK Beograd YUG A 19 7
1953-54 OFK Beograd YUG A 23 4
1952-53 OFK Beograd YUG A 4 1
1952 OFK Beograd YUG A 11 6
1951 OFK Beograd YUG A 21 10
1950 FK Crvena zvezda Beograd YUG A 3 2
1948-49 FK Crvena zvezda Beograd YUG A 7 2
1945-48 FK Brodarac Beograd YUG D 
Ukupno: 214 64

Dragoslav Stepanović

 

Moderni bek

Rođen 30. avgusta 1948. u Sivnici (kod Svetozareva). Kao levi bek modernog tipa, s izrazitim ofanzivnim sposobnostima, igrao je sa velikim uspehom za ekipu OFK Beograda (1965-1974) i beogradske Crvene zvezde (1974-1976), odigravši takoreći u jednom dahu više od 30 utakmica za reprezentaciju. Počeo je u ekipi Mladog proletera sa Novog Beograda i kao istaknuti omladinac 1965. prešao u OFK Beograd, za koji se na prvoligaškoj sceni pojavio u prvenstvu 1966/67. Pošto je za beogradske ,,plave" odigrao 201 prvoligašku utakmicu i postigao 11 golova (kao član OFK Beograda bio je 30 puta reprezentativac), prešao je u Crvenu zvezdu za koju je od 20. januara 1974. do 6. oktobra 1976. odigrao ukupno 72 utakmice (od toga 30 prvenstvenih) i postigao dva gola. Nastavivši karijeru u inostranstvu, nosio je između 1976. i 1978. godine dres ekipe Eintracht iz Frankfurta (49 utakmica Bundeslige i tri gola), zatim drugoligaške nemačke ekipe Wormatia Worms (1978-1979), da bi posle toga u engleskoj ekipi Manchester City (1979-81) bio prvi stranac koji je postao kapiten ovoga tima. Karijeru je završio u ekipi Wormatia Worms 1982. godine. Uz tri utakmice i jedan gol za mladu reprezentaciju (1968-1970), odigrao je i 34 utakmice i postigao jedan gol za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 18. aprila 1970. u prijateljskom susretu protiv Austrije (1:1) u Sarajevu, zatim je učestvovao 1972. na Kupu nezavisnosti Brazila, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 24. februara 1976. u prijateljskoj utakmici prptiv Alžira (2:1) u Alžiru. Završio je Visoku trenersku školu u Kelnu, trenirao je brojne Nemačke klubove,a stalno živi u SR Nemačkoj.

1981-82 VfR Wormatia Worms GER B 16 0
1980-81 Manchester City ENG A 1 0
1979-80 Manchester City ENG A 14 0
1979-80 VfR Wormatia Worms GER B 2 0
1978-79 VfR Wormatia Worms GER B 31 0
1977-78 Eintracht Frankfurt GER A 29 1
1976-77 Eintracht Frankfurt GER A 20 2
1976-77 Crvena Zvezda Beograd YUG A 7 0
1975-76 Crvena Zvezda Beograd YUG A 16 2
1974-75 Crvena Zvezda Beograd YUG A 3 0
1973-74 Crvena Zvezda Beograd YUG A 4 0
1972-73 OFK Beograd YUG A 30 5
1971-72 OFK Beograd YUG A 34 1
1970-71 OFK Beograd YUG A 34 0
1969-70 OFK Beograd YUG A 34 2
1968-69 OFK Beograd YUG A 34 3
1967-68 OFK Beograd YUG A 22 0
1966-67 OFK Beograd YUG A 13 0

Ukupno: 344 16

 

Ilija Petković


Tajfun sa Karaburme

Ilija Petković (rođen 22. septembra 1945. u Kninu) je bivši fudbaler i selektor fudbalske reprezentacije Srbije i Crne Gore.

Igračka karijera

Petković je igračku karijeru počeo u kninskom ligašu Dinari. U 19. godini je došao u Beograd i suočio se sa velikom životnom dilemom - nastaviti fudbalsku karijeru ili se posvetiti studijama. Pobedila je ljubav ka fudbalu, postao je profesionalac, ali je nastavio i sa edukacijom - završio je Višu ekonomsku školu u Beogradu.

Splet okolnosti je Iliju Petkovića odveo na Staru Karaburmu i postao je igrač OFK Beograda. Dres popularnih "romantičara" nosio je 16 sezona, najpre od 1964. do 1973. godine, a zatim i od 1976. do 1983. U sezoni 1965/66. osvojio je trofej u Kupu Jugoslavije. Za OFK Beograd odigrao je 417 utakmica i postigao je 68 golova. O karakteristikama Petkovićeve igre najbolje svedoči nadimak - "tajfun sa Karaburme". Bio je stravično eksplozivan i svojevremeno je proglašen za najbolje desno krilo sveta.  Petković je tri godine, od 1973. do 1976, bio internacionalac. Igrao je za francuski Troa.

Debi u dresu "plavih"

Posebne stranice igračke karijere današnji selektor je ispisao u reprezentativnom dresu. Za selekciju Jugoslavije je igrao od 1968. do 1974. godine. U tom periodu reprezentativni dres je oblačio 43 puta i postigao je šest golova.

Debitovao je na impresivan način. Bilo je to 24. aprila 1968. na stadionu Crvene zvezde. Jugoslavija je bila domaćin Francuskoj u revanš susretu četvrtfinala Kupa nacija. U prvoj utakmici, odigranoj 18 dana ranije u Marseju, bilo je 1:1. Iliji Petkoviću je trebalo tri minuta da postigne i prvi gol za "plave". Drugi put među strelce se upisao u 33. minutu. Na kraju, Jugoslavija je pobedila Francusku 5:1, a 47.687 navijača je klicalo Petkoviću i drugovima... Ta pobeda je donela Jugoslovenima plasman na završni deo Kupa nacija, koji je održan u junu te godine u Italiji. Bilo je to treće po redu najjače evropsko reprezentativno takmičenje, koje je zatim preraslo u Prvenstvo Erope.  Ilija Petković je učestvovao u briljantnoj pobedi za sva vremena nad Engleskom 1:0, u polufinalnom susretu odigranom 5. juna u Firenci. Gol odluke postigao je Dragan Džajić. Tri dana kasnije u Rimu je odigrano finale. Protivnik je bila selekcija domaćina. Golom Džajića Jugoslavija je povela u 39. minutu, a izjednačio je Domengini deset minuta pre kraja. Petković je bio odličan. Tadašnja pravila nalagala su da se igra nova utakmica. Međutim, Ilija Petković se povredio, nije bio u timu u susretu odigranom 10. juna i "azuri" su savladali Jugoslovene 2:0. Petković se okitio evropskim srebrom u konkurenciji reprezentacija, a naš nacionalni tim je ponovio uspeh sa uvodnog Kupa nacija iz 1960. godine.  Imao je Petković još mnogo nezaboravnih susreta u državnom timu. Ipak, plasmani na završnice velikih dela zasenjuju ostalo.  Petković je bio i akter meča odigranog 19. decembra 1973. godine u Atini, kada su "plavi" pobedom 4:2 nad domaćinom Grčkom obezbedili majstoricu protiv Španije. Pobednika tog duela čekala je viza za Svetsko prvenstvo održano 1974. godine u Nemačkoj.  Na "Vald" stadionu u Frankfurtu, 13. februara 1974, radovali su se Jugosloveni. Golom Josipa Katalinskoga u 14. minutu pobedili su "furiju" i izborili plasman na Mondijal.  Žreb je odredio da Svetsko prvenstvo otvore aktuelni šampion planete Brazil i Jugoslavija. Trinaestog juna, ponovo na "Vald" stadionu u Frankfurtu, bilo je 0:0. U narednom susretu Jugoslavija je deklasirala Zair 9:0, a osmi gol je postigao Petković. Remijem protiv Škota 1:1 izboren je plasman u naredno takmičarsko kolo. Tada su se ponovo formirale grupe, a "plavi" nisu uspeli da se plasiraju dalje - redom, bolji su bili reprezentativci SR Nemačke (2:0), Poljske (2:1) i Švedske (2:1).  Ispostavilo se da se Ilija Petković na Mondijalu u Nemačkoj i oprostio od reprezentativnog dresa. Svoju 43. utakmicu za "plave" odigrao je protiv Poljske, 30. juna na već pomenutom objektu u Frankfurtu. U 81. minutu "tajfun sa Karaburme" je ustupio mesto Vladimiru Petroviću, kasnijoj četvrtoj "Zvezdinoj zvezdi".  Ilija Petković spada u red retkih fudbalskih ljudi koji u biografiji ima učešća na svetskim prvenstvima i kao igrač i kao selektor. U oba slučaja, Petković se svetskoj javnosti predstavljao u Nemačkoj. Te 1974. kao igrač, 2006. kao selektor Srbije i Crne Gore.

Trenerska karijera

Karijeru stručnjaka Petković je počeo kao sportski direktor OFK Beograda. Kasnije, u periodu od 1990. do 1993. godine bio je i trener "romantičara" sa Stare Karaburme.  U međuvremenu, Petković je bio trener u Štabu omladinske reprezentacije Jugoslavije koja je 1987. godine u Čileu postala prvak sveta. To je jedan od najboljih rezultata svih vremena u domaćem fudbalu, a Petković je dao veliki doprinos na tom putu, kao i u stvaranju mnogih budućih asova.  Doskorašnji selektor "A" tima je svojevremeno i prevodio Mediteransku reprezentaciju. Takođe, bio je aktivan i u Vojnom timu, kojeg su činili fudbaleri na redovnom odlsuženju vojnog roka.  Internacionalnu trenersku karijeru Ilija Petković je počeo 1993. godine u švajcarskom Servetu. Tim iz Ženeve je trenirao dve godine. U sezoni 1993/94. osvojio je šampionsku titulu. Zanimljivo je da je Servet u to doba bio u senci Grashopersa, ali su prevazišli mediokritetsko shvatanje upravo zahvaljujući radnom angažmanu našeg stručnjaka. Na kraju, u burnom finišu, pretekli su Grashopers za bod.  Ilija Petković je tokom 1997. i 1998. godine bio trener u Štabu najbolje reprezentacije koju je tada selektirao Slobodan Santrač, inače njegov dugogodišnji saigrač u OFK Beogradu i najbolji strelac naše elite u istoriji. "Plavi" su se plasirali na Svetsko prvenstvo u Francuskoj. To je bio izuzetan uspeh, ostvaren posle raspada SFRJ i međunarodnih sankcija koje nisu izostavile ni fudbal.    Ipak, Petković nije bio učesnik takmičenja u Francuskoj, jer je prihvatio poziv japanskog prvoligaša Avispe iz Fukuoke. U Japanu je Petković ostavio izuzetan utisak, što je uslovilo kasnijim pozivima u redove komšijskih kineskih prvoligaša - Šenhua i Čendau. Ilija Petković je i danas jedan od omiljenih trenera u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, a novinari iz Kine i dan danas često posećuju našu zemlju i Savez.  U međuvremenu, Petković je u sezoni 1999/2000. trenirao i solunski Aris. U nacionalnom Kupu su eliminisali Panatinaikos, a takmičenje su završili u polufinalu.

Dva puta na klupi "plavih"

Ilija Petković je u dva navrata bio selektor našeg nacionalnog tima. Prvi put je radio od jula 2000. do februara 2001. godine. U tom razdoblju "plavi" su ostvarili pobedu u prvoj utakmici Prve grupe kvalifikacija za Svetsko prvenstvo održano 2002. godine, a savladan je Luksemburg u gostima. Takođe, naš nacionalni tim je sa Petkovićem na čelu u januaru 2001. osvojio prvo mesto i pehar na "Sahara kupu", održanom u Indiji.  Posle tog turnira, Petković je otišao u Kinu. U Fudbalski savez, na mesto selektora, vratio se krajem jula 2003. godine. Bio je to izuzetno težak trenutak za domaći fudbal, jer je samo mesec ranije doživljen najteži poraz u istoriji - 11. juna Azerbejdžan je u Bakuu u kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope 2004. pobedio "plave" 2:1.  Petković je konsolidovao ekipu. Vratio je duh i vedrinu u svlačionicu, uspostavio jedinstvo među svim strukturama, došao do dobrih rezultata i polako vraćao kult nacionalnog tima. Dve pobede nad Velsom i remi protiv Italijana ipak nisu bili dovoljni da Srbija i Crna Gora obezbedi plasman na kontinentalno prvenstvo.  Sve se promenilo na bolje u narednom kvalifikacionom ciklusu. Ilija Petković je postavio nova pravila, apsolutno svaki član nacionalnog tima i organizacije ih je prihvatio. Čvrsta odbrana, pokretljiv vezni red, konkretan napad i sve to pretočeno u kvalitetnu igru, doprinelo je da Srbija i Crna Gora osvoji prvo mesto u kvalifikacionoj Sedmoj grupi i direktno se plasira na Svetsko prvenstvo. Takav uspeh nije zabeležen u skorijoj prošlosti.  Dva podatka su posebno oduđevila svetsku fudbalsku javnost. Najpre, naša reprezentacija nije poražena na 10 kvalifikacionih mečeva, a primljen je samo jedan gol. Sa tim ostvarenjem "plavi" su najbolji na planeti.  Zanimljivo je da Ilija Petković, u funkciji selektora, nije poražen ni na jednoj utakmici u kvalifikacijama. Na putu ka Svetskom prvenstvu u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine ostvario je jednu pobedu. Tim je preuzeo tri meča pre kraja sledećeg ciklusa, a ostvario je skor od dve pobede i remi. I, na putu ka Nemačkoj 2006, "plavi" su pobedili na šest od 10 utakmica, dok su preostale četiri završene nerešenim rerzultatom.  Briljantno predvodi reprezentaciju do prvog mesta u kvalifikacionoj grupi i direktnog plasmana na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. na kome naša reprezentacija biva poražena u sva tri meča u grupi C : Holandija (0:1), Argentina (0:6) i Obala Slonovače (2:3).  Smatrajući ostavku moralnim činom, Petković je po povratku iz Nemačke saopštio svoju odluku o napuštanju funkcije selektora reprezentacije, i u kratkom obraćanju javnosti poručio između ostalog :  " Vreme će najbolje da oceni kako sam i koliko iskreno vodio reprezentaciju..." Najveći deo života je proveo u Beogradu, gde i danas živi. Oženjen je suprugom Biljanom i imaju sina Dušana.

1982-83 OFK Beograd YUG A 10 0
1981-82 OFK Beograd YUG A 20 4
1980-81 OFK Beograd YUG A 30 4
1979-80 OFK Beograd YUG B 29 4
1978-79 OFK Beograd YUG A 30 2
1977-78 OFK Beograd YUG A 33 0
1976-77 OFK Beograd YUG A 19 3
1976-77 Troyes Aube Football FRA A 12 0
1975-76 Troyes Aube Football FRA A 37 3
1974-75 Troyes Aube Football FRA A 37 2
1973-74 Troyes Aube Football FRA A 36 2
1972-73 OFK Beograd YUG A 30 8
1971-72 OFK Beograd YUG A 33 4
1970-71 OFK Beograd YUG A 31 5
1969-70 OFK Beograd YUG A 30 7
1968-69 OFK Beograd YUG A 24 2
1967-68 OFK Beograd YUG A 27 3
1966-67 OFK Beograd YUG A 26 6
1965-66 OFK Beograd YUG A 4 1
1964-65 OFK Beograd YUG A 7 1

Ukupno: 505 61

Spasoje Samardžić



Rođen 20/05/1942
Mesto u timu: krilo i ššic
Utakmica za reprezentaciju 26
Golova za reprezentaciju 3
Debitovao 16/09/1962
Igrao u klubovima OFK Beograd(Beograd), FC Twente(Hol),
Feyenoord(Hol), Saint-Etienne(Fra)


Rođen 20. maja 1942. u Kraljici, na Kosovu.
Kao odlično desno krilo, bio je jedan od najboljih igrača u najuspešnijem periodu OFK Beograda, sa kojim je, uz jedan postignuti gol u finalu, osvojio 1962. trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije.
 Počeo je da igra 1957. u ekipi Novog Beograda, a od 1958. do decembra 1966, sa velikim uspehom je nosio dres OFK Beograda.
Tri sezone je igrao u Holandiji za ekipe FC Twente Enschede (1966-1967) i Feyenoord (1967-1969), a karijeru je završio u poznatoj francuskoj ekipi AS Saint-Etienne (1969-1972).
Uz tri utakmice za omladinsku (1959) i jednu za mladu reprezentaciju (1963), za nešto više od četiri godine odigrao je čak 26 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije, za koju je postigao tri gola. Debitovao je 16. septembra 1962. protiv Nemačke DR (2:2) u Lajpcigu, zatim je učestvovao na Olimpijskim igrama 1966. u Melburnu, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 19. oktobra 1966. protiv Čehoslovačke (1:0) u Beogradu.
Relativno rano se povukavši sa zelenog polja, jedno kraće vreme bio je trener FK Srema (Jakovo) i FK Beograda sa Karaburme.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)


1971-72 Saint-Étienne AS FRA A 2 2
1970-71 Saint-Étienne AS FRA A 16 1
1969-70 Saint-Étienne AS FRA A 15 3
1968-69 Feyenoord NED A 8 1
1967-68 Feyenoord NED A 31 11
1966-67 FC Twente NED A 17 7
1966-67 OFK Beograd YUG A 9 0
1965-66 OFK Beograd YUG A 27 10
1964-65 OFK Beograd YUG A 26 13
1963-64 OFK Beograd YUG A 22 12
1962-63 OFK Beograd YUG A 21 4
1961-62 OFK Beograd YUG A 21 9
1960-61 OFK Beograd YUG A 13 2
1959-60 OFK Beograd YUG A 4 1

Career Totals: 232 76

Blagoje Krivokuća



Dugovecni štoper

Stasiti momak iz Ivanjice obreo se jednog dana na Omladinskom stadionu i potražio fudbalsku srecu. I našao je. Velikim koracima je grabio ka afirmaciji. Važio je za fudbalera koji nije umeo da omane. Blagomir Blagoje Krivokuca nije bio zvezda. Skroman, izuzetno korektan, igrao je tako da je zanemarivao sebe, sav se predavao timu i pobedi.
Treneri vole takve igrace s njima su uvek nacisto , znaju šta mogu i umeju da ocekuju. Zvali smo ga Krivi. Blagoje je imao dugu karijeru. Nije otišao u inostranstvo, završio je karijeru u svom OFK Beogradu posle dugih i uspešnih godina. Nije se plašio buducnosti.
Posvetio se trenerskom poslu medju svojima. Prvo je radio u omladinskoj školi OFK Beograda, tom izdašnom odgajalištu fudbalskih talenata. Kasnije je bio asistent u strucnom štabu, jedno vreme je bio i prvi trener.
Od prirode skroman, nije na dramatican nacin primao rad sa mladim timom ili asistenciju prvom šefu strucnog štaba. Njegova je taština mirovala. Kao štzo je igrao, tako je i radio kao trener - ozbiljno, savesno, pouzdano, uspešno …

Slobodan Santrač



Rekorder za sva vremena

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je samo osam utakmica i postigao samo jedan gol. I to nikad svih 90 minuta! Samo dvaput je igrao celo poluvreme - na osam utakmica ukupno 110 minuta. A ipak je bio (i ostao) najbolji jugoslovenski strelac svih vremena. Brojke su zaista impresivne:  

- Sa 218 postignutih golova ubedljivo zauzima prvo mesto na listi jugoslovenskih ligaških rekordera svih vremena.


- Sa 33 gola u prvenstvu 1971/72. godine drži rekord u broju postignutih pogodaka u jednoj prvenstvenoj prvoligaškoj sezoni.


- Bio je četiri puta najbolji jugoslovenski prvoligaški strelac :

1967/68: 22
1969/70: 20
1971/72: 33
1972/73: 25

- Tokom karijere odigrao je ukupno 1.359 utakmica i postigao 1.301 gol.

Nije bio robusan napadač (visina 171, težina 66 kg), niti dribler-žongler. Čak ni posebno atraktivan napadač. Ali, bio je nenadmašan majstor da se dobro postavi, da utrči i da se skoro uvek nade na "pravom" mestu. Šutirao je izvanredno sa obe noge, ali je golove postizao i glavom. Nije voleo da prima loptu u noge i uvek je nastojao da pretrči protivnike i da se postavi tamo gde su ga najmanje očekivali. Uvek je vrebao na greške protivnika i nemilosrdno ih kažnjavao. Šutirao je iz kolena, udarci mu nisu bili izuzetno jaki, ali je bio majstor da prevari golmana. Bio je, zaista, izuzetno snalažljiv i vešt u kaznenom prostoru, nadaren da munjevito reaguje i neobično precizno šutira, da pronalazi rešenja koja su najčešće iznenadivala golmane.

Počeo je da igra u pionirskom ti-mu FK Takovo iz Gornjeg Milanovca u kome je, prema ličnoj evidenciji, na 46 utakmica postigao 56 golova, stasao je u valjevskom FK Metalac (kasnije FK Budućnost) u kome je u leto 1962. prvi put zaigrao za prvi tim. Igrao je u početku halfa, a prvi put kao centarfor na kup utakmici protiv beogradskog Dušanovca i postigao je šest golova.

Počeo je da puni protivničk mreže i skoro da nije bilo utakmice na kojoj nije postigao bar jedan gol. U proleće 1965, dok je još imao pravo da igra za omladinsku ekipu, na četvrtfinalnoj utakmici Omladinskog kupa Metalac-Partizan (4:0) postigao je sva četiri gola.

Pošto je, kao i cela porodica imao na srcu beogradske "crno-bele", očekivao je poziv iz Partizana. Međutim, pošto su ga pozvali samo na jednogodišnju probu, odlučio se za OFK Beograd. Prvi ugovor potpisao je 21.jula 1965. i u OFK Beogradu počela je golgeterska karijera najboljeg jugoslovenskog "tobdžije" svih vremena.

U dresu beogradskih "plavih" Santrač je debitovao 14.avgusta 1965, kao desno krilo, u prvenstvu 1965/66. godine na utakmici protiv splitskog Hajduka (2:2) u Splitu, a prvi ligaški gol postigao je 23. oktobra 1965. godine u susretu sa zagrebačkom Trešnjevkom (3:3) na Karaburmi. To je bila njegova četvrta utakmica u dresu OFK Beograda, a igrao je u navali sa Samardžićem, Dakićem, Skoblarom i Banovićem.

Kao član OFK Beograda Santrač je 26. maja 1966. osvojio pobednički trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije pobedivši u finalu zagrebački Dinamo sa 6:2 i tada je navalni trio "Tri S" (Skoblar, Samardžić i Santrač) postigao po dva gola.

Kao najbolji strelac OFK Beograda Santrač je stoti ligaški gol postigao na Koševu protiv Sarajeva, a rekordne pogotke, kojim je prestigao dotadašnjeg ligaškog rekordera Boru Kostića (158 golova), postigao je 25. marta 1973. na utakmici protiv zagrehačkog Dinama (4:2) na Karaburmi. Zagrepčani su poveli sa 2:0, a onda je Santrač postigao sva četiri gola za OFK Beograd - po redu svoj 157, 158, 159. i 160. ligaški pogodak. Toga dana, u 16 časova i 17 minuta, Santrač je postao jugoslovenski ligaški strelac-rekorder.

Za beogradske "plave" Santrač je postigao ukupno 186 ligaških golova, jubilarni 200. pogodak postigao je kao član beogradskog Partizana (pristupio mu 14.Januara 1978) na utakmici protiv Željezničara u Sarajevu. Bio je u drugom delu prvenstva igrač "crno-belih" kad je Partizan u sezoni 1977/78. godine osvojio državno prvenstvo.

Poslednji, 218. ligaški gol Santrač je postigao kao član zemunske Galenike 10. juna 1983. na utakmici protiv Budućnosti (1:1) u Podgorici. U ovom klubu je i završio karijeru odigravši poslednju utakmicu 27. novembra 1983. protiv Bora (0:0) u Boru.

Kad je stekao pravo igranja u inostranstvu 1974. gocline, OFK Beograd je za "isluženog" Santrača dobio 300.000 švajcarskih franaka od ciriškog Grasshopper-Cluba, u kome je "Sani" - kako su ga zvali prijatelji za 22 meseca igranja postigao 29 ligaških golova. Na utakmici proliv ekipe Zorlicon (10:1) postigao je devet golova i "potvrdio" rekord koji je postigao u dresu valjevskog Metalca na utakmici protiv Kolubare (14:1), na kojoj je takode postigao devet pogodaka.

Igrao je dugo, preko dve decenije, zahvaljujući i srećnoj okolnosti da je tokom cele karijere samo jedanput bio teže povreden. To se dogodilo 1973, na utakmici protiv skopskog Vardara (1:1), kad mu je nehotično, bacivši se na loptu, golman Mutibarić povredio koleno. Tada je morao da se leči i pauzira 40 dana.

Medu Santračevim golgeterskim trofejima posebno mesto zauzima "bronzana kopačka" pariskog lista "France-Football", koju je osvojio posle sezone 1971/72. godine. Tada je sa 33 ligaška gola bio treći strelac u Evropi (prvi je bio Nemac Gerd Miiller sa 40 golova).

1.359 UTAKMICA - 1.301 GOL


Klub Utakmice Golovi
FK Takovo - Gornji Milanovac (1959 - 1960) 46 56
FK Metalac - Valjevo (1960-1965) 321 376
OFK Beograd (1965-1974. i 1976-1977) 623 604
Grasshoppers-Club - Cirih (1974-1976) 96 66
FK Partizan - Beograd (1978-1980) 103 72
FK Galenika - Zemun (1981-1983) 117 88
Garnizon JNA (1973-1974) 12 10
Razne selekcije 22 29
Evropski kupovi 19 21
Ukupno 1.359 1.301


REKORD KOJI ZADUGO NEĆE BITI OBOREN

Kao strelac-rekorder u jugoslovenskom prvoligaškom fudbalu, Slobodan Santrač je postigao ukupno 218 golova - 186 u dresu OFK Beograda, 29 pogodaka kao igrač beogradskog Partizana i tri gola kao član zemunske Galenike. Evo njegovog bilansa prema prvenstvenim sezonama i klubovima za koje je igrao:

1965/66 : OFKBeograd 20
1966/67 : OFKBeograd 12
1967/68 : OFKBeograd 22
1968/69 : OFKBeograd 16
1969/70 : OFK Beograd 20
1970/71 : OFK Beograd 19
1971/72 : OFKBeograd 33
1972/73 : OFKBeograd 25
1973/74 : OFK Beograd 2
1975/76 : OFK Beograd 5
1976/77 : OFKBeograd 11
1977/78 : OFK Beograd (1) i Partizan(11) 12
1978/79 : Partizan 14
1979/80 : Partizan 4
1982/83 : Galenika 3

Uračunate su sve utakmice koje jc Santrač odigrao - od susreta za pionirsku, omladinsku i prvu ekipu timova čiji je dres nosio, zatim za tim garnizona JNA u kome je služio kadrovski rok, do utakmica za sve selekcije i takmičenja za kupo-ve UEFA i Kup sajamskih gradova (FIFA).

Uz jednu utakmicu i jedan gol za omladinsku (1965) i tri utakmice i jedan pogodak za mladu reprezentaciju (1966-1968), odigrao je i osam utakmica i postigao jedan gol za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 1. juna 1966. u susretu protiv Bugarske (0:2) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 17. aprila 1974. protiv ekipe SSSR-a (0:1) u Zenici. Jedini gol za reprezentaciju postigao je 27. juna 1966. u prijateljskom susretu sa Švedskom (1:1) u Malmeu, na svojoj drugoj utakmici za reprezentaciju.

Kad je prestao s aktivnim igranjem, ostao je veran svom poslednjern klubu, zemunskoj Galenici, u kojoj je vršio dužnost sekretara i vodio brigu o propagandnoj aktivnosti i organizaciji utakmica kluba.

Bio je i selektor fudbalske reprezentacije Jugoslavije (1995-1998) i "plave" odveo i predvodio na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998.godine, gde je naša reprezentacija ispala u osmini finala od Holandije (1:2).Slobodan Santrac je roden 1. jula 1946. godine u Koceljevu. Karijeru je poceo u Radnickom iz Valjeva 1958. godine i za ovaj tim igrao do 1965. godine kada prelazi u OFK Beograd. Za OFK Beograd je igrao do 1974. godine kada odlazi u Švajcarsku i igra za Grashopers (1974-76). Fudbalsku karijeru nastavlja u Partizanu po povratku iz inostranstva, a tacku stavlja braneci boje Galenike odnosno Zemuna od 1980-83. godine.
Slobodan Santrac je najbolji strelac jugoslovenskog fudbala u njegovoj istoriji. Postigao je ukupno 218 golova. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao šest meceva i postigao jedan gol. Slobodan Santrac je bio golgeter za koga se kaže da se rada jednom u sto godina. Najbolji koga je podarilo ovo podneblje. Za njega je jedan novinar napisao: Levom ili desnom nogom, ramenom ili glavom, špicom ili petom, kolenom ili prsima, po zemlji ili u vazduhu, u raklje, po sredini gola - bilo je svejedno Slobodanu Santracu.

Važno je dati GOL!

Aleksandar Tirnanić




Rođen 15/07/1910 - † 13/12/1992.
Mesto u timu desno krilo
Utakmica za reprezentaciju 50
Golova za reprezentaciju 12
Debitovao 06/10/1929
Igrao u klubovima BSK (Beograd)


Teško je poverovati da će se i u sledećim decenijama ponoviti sportska karijera kakvu je imao Aleksandar Tirnanić, desno krilo predratnog BSK-a i državne reprezentacije i posleratni selektor "plavih".Popularni Tirke je pedeset sedam godina bio neprekidno u našem fudbalu!
Doživeo je mnogo radosti i gorčina: u životu, i u fudbalu. Prvi svetski rat mu je odneo oca, radnika metalca, koji je 1914. bio vojnik hrabre srpske vojske. U Drugom svetskom ratu izgubio je majku u ruševinama bombardovanja Beograda 1944. godine.
Tirke je bio jedan od onih beogradskih mališana koji je zaljubljeno jurio za loptom po nekim terenima Bare Venecije, koja se nalazila između današnjeg Beogradskog sajma i Železničke stanice.
Tu ga je zapazio Radenko Mitrović i odveo u slavni klub "Jugoslavija", gde Tirke ostaje samo godinu dana. Odatle prelazi u BSK i u izuzetnoj generaciji igra za treći tim podmlatka zajedno sa Vujadinovićem, pokojnim Krčevincem i ostalima.
Pre rata BSK je teško izlazio na kraj sa zagrebačkim "purgerima", kako su navijači popularno nazvali igrače "Građanskog". Sa "Hajdukom" i "Jugoslavijom" je išlo mnogo lakše, mada je ponekad na tim utakmicama dolazilo do usijanja. Posebno je bilo teško u Splitu.
Na jednoj od tih burnih utakmica došlo je do tuče između igrača. U teren su uleteli žandarmi da naprave red. Čak i njihov starešina - policijski pisar, kako su se oni tada zvali. I on je s leđa udarao beogradske fudbalere. Tirke je to primetio, kucnuo ga po ramenu i kad se ovaj okrenuo - snažno ga oŠamario.
- Gospodin pisar je bio zbunjen - priseća se Tirnanić tog nemilog događaja. - Od udarca mu je pala šapka, sagnuo se da je dohvati, tada je usledio volej udarac u njegovu zadnjicu. Bauljao je i ne okrećući se napustio igralište. Mislio sam da će me sačekati posle utakmice. Nije, valjda je shvatio svoje nedolično ponašanje. A ko zna, možda se i uplašio.
Tirke je kao mlad bio prgav, kočoperan, brz na jeziku, ali i ratoboran. Imao je pravi fudbalski temperament. Van terena bio je blage naravi, vedar, duhovit, kozer koji je s malo reči uspevao da nasmeje društvo.
Sa sedamnaest godina Tirnanić debituje za prvi tim BSK-a. Ubrzo potom oblači dres s državnim grbom. Slučaj je hteo da debi ovog fudbalskog asa, a i poslednja, pedeseta utakmica u dresu reprezentacije, bude sa istim protivnikom -najboljim timom Rumunije.
U tom razdoblju od jedanaest godina (1929-1940) ispisane su najlepše stranice Tirketove igračke karijere. Bio je učesnik Prvog svetskog prvenstva u Montevideu 1930, da bi zatim gotovo neprekidno igrao na svim terenima na kojima je igrala jugoslovenska reprezentacija.
Aleksandar Tirnanić je rođen 1908. u Krnjcvu, selu pored Smedcreva. Kao beba, sa roditeljima prelazi u Beograd, gde je kao penzioner živeo do smrti.
Fudbalsku karijeru počeo je kao trinaestogodišnji dečak. Brzo je krčio put do afirmacije. Za BSK je odigrao 500 utakmica, a 50 puta oblačio je dres sa državnim grbom.
Bio je sjajno desno krilo, sa Mošom nezaboravna desna strana "plavih", tandem asova kojem su navijači pevali pesme.
Posle rata, trideset sedam godina radio je u Fudbalskom savezu Jugoslavije, kao profesionalac, kao savezni kapiten ili stručni savetnik.
Sastavio je 102 državne reprezentacije, bio je selektor na Svetskim prvenstvima u Švajcarskoj 1954. i Švedskoj 1958. i na Olimpijskim igrama u Londonu 1948, Helsinkiju 1952. i Rimu 1960.
Tirnanić je bio potpuno predan fudbalu, čak je i školu zapustio. Rano je osetio slast velike fudbalske zvezde i nije mogao da se vrati u skamije i uči dosadna gimnazijska štiva. Voleo je fudbal i život. Kao i svi mladi ljudi, nije mislio šta će sutra biti. Leteo je na krilima slave sve do početka Drugog svetskog rata.
U deceniji između 1930. i 1940. Tirnanić je proživeo veoma bogat i buran život. Putovao po svetu, igrao fudbal, davao golove, driblovao, uznosio gledaoce svojom veštinom i majstorstvom.
Tirke i Moša bili su tandem i van fudbalskog terena. Drugovali su, danima i noćima sedeli kod "Sablje dimiskije", tada poznate beogradske kafane kod Botaničke bašte, igrali bilijar, karte, šetali korzoom... Bili su naši prvi profesionalci u fudbalu. Nisu radili, igranje im je bilo sve - radost i egzistencija.
Aleksandar Tirnanić je bio čovek velikog šarma, duhovit na terenu i van njega. Voleo je sva zadovoljstva života, imao je ukus za sve što je lepo. Voleo je ljude, muziku, društvo, kafanu...
- Pre rata je malo ko vodio računa o tome šta igrači rade u slobodnim časovima - objašnjava Tirke. - Moša i ja smo svake večeri izlazili, sedeli po kafanama, zabavljali se. Nikome nije padalo na pamet da nas kritikuje, još manje da smatra kako nesportski živimo. Takvo je bilo vreme. I shvatanje. Mi smo, kao i ostali, trenirali redovno, trčali na utakmicama, borili se, Često odlučivali i pobednika, pa je bilo čak i simpatično živeti javni život. Moša je bio popularniji od mene.

Bilo gde da sednemo, odmah bi za naš sto stiglo piće ili bi nas kelner upitao šta želimo, jer to naručuje navijač za drugim stolom. Najčešće nismo stizali da platimo ono što bismo jeli i pili.
U tom već zaboravljenom vremenu Tirke je proživeo najlepšu deceniju svoje mladosti. Bio je noćnik, igrao boemski fudbal, navijači su ga obožavali... Njemu je svaki dan bio svečanost.
Pre rata Tirnanić se rado družio sa naprednim studentima. Poznavao je Koču Popovića, drugovao sa Veselinom Maslešom, viđao Lolu Ribara... Nije bio organizovan, ali se znalo daje simpatizer komunista. Nosio je poverljiva pisma Partije u Pariz. Bio je diskretan: nikad nije pitao šta je, ali je znao da je to važno i poverljivo.
Bio je jedan od najpopularnijih sportista koji je podržao akciju naprednih ljudi da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. u Hitlerovom Berlinu.
Posle rata, Tirnanić postaje jedan od ustrojitelja fiskulturnog pokreta u novoj Jugoslaviji, prvi (opet!) profesionalac u tadašnjem FISAJ-u, radi u fudbalu.
Prvu posleratnu utakmicu naša reprezentacija igra u Pragu 1946. Taj tim, koji je pobedio Čehoslovačku (2:0), sastavio je Aleksandar Tirnanić. Tada još nije bio promovisan u saveznog kapitena, već je u svojstvu činovnika u tek osnovanom Fudbalskom odboru pri FISAJ-u. Kasnije, posle povlačenja Mikice Arsenijevića sa dužnosti amaterskog selektora, Tirke postaje savezni kapiten, jedini stručnjak koji će preko sto puta sastaviti najbolji tim Jugoslavije.
Tirke je bio staro vremenski selektor: nije od fudbala stvarao nauku, niti je igračima davao taktičke zadatke. Tražio je od njih samo jedno: da imaju stvaralački odnos prema fudbalu! Dao im je slobodu, insistirao na zalaganju, trčanju i hrabrosti.
Kako je on vršio selekciju, ostaće tajna koju nikad niko neće odgonetnuti. Često mu je bilo dovoljno da nekog igrača vidi samo na jednoj utakmici i da u njemu, pre svih drugih, zapazi ne samo talenat, već i krajnji domašaj. Sve se kod njega zasnivalo na intuiciji, čulu koje je bolje od fudbalske teorije i svih "logika" stvaralo homogenu kompoziciju.
Aleksandar Tirnanić je bio selektor velikog senzibiliteta. Umeo je da oseti ne samo fudbalsko razumevanje, već i duhovno dopunjavanje igrača, da spoji sve te karike u čvrst, neraskidiv lanac. Igrači su ga voleii, opštio je s njima na jednostavan, fudbalski način. Dobro ih je oscćao, a oni su njega razumeli. Bio je autoritet na veoma originalan način-jednostavnim prilazom igri i verom u izabranika.
Na dužnosti selektora - tom usijanom prestolu - bio je godinama. Dok su se drugi lako topili, on je odolevao, bilo kao član selektorske komisije ili kao savezni kapiten. I to je jedna od misterija vezanih za ovog "Čoveka od fudbala". Maliciozni kažu da je bio toliko "elastičan" daje dozvoljavao da mu tim "sastavljaju" ili na njega utiču visoki funkcioneri FSJ. Dobronamerni tvrde daje njegov uspeh lako objasniti: bio je čovek intuicije i prave fudbalske krvi.
Kad su ga kritikovali, branio se osmehom, duhovitošću, ponekad i na sarkastičan način. Sa novinarima se nije svađao, još manje dokazivao svoje ideje i namere. Bio je superioran u svojoj doslednosli - da poverenje uvek poklanja najboljim igračima, nezavisno od njihove trenutne forme.
Posle sjajne pobede naše reprezenatacije nad Italijom u Torinu (4:0), kada su Bobek i Mitić sedeli na klupi, a Čajkovski ustupio mesto mladom Dobroslavu Krstiću iz Vojvodine, "plavi" su igrali u Beogradu sa Englezima.
Zlatko Čajkovski se teško mirio s tim da ne igra za državni tim. Došao je u kancelariju FSJ i preklinjao Tirnanića da ga postavi u izabrani lim. Toj dirljivoj sceni prisustvovao je i autor knjige.
- Pane - tako su igrači od milošte zvali Tirketa - molim Vas da mi verujete: biću u nedclju najbolji igrač na terenu - rekao je Čik u jednom dahu. - Trenutno igram slabo za "Partizan", nisam koncentrisan, hteo bih u inostranstvo, moram da mislim i na dane posle fudbala, imam porodicu, na velikim sam mukama.
Čik je otišao, Tirke mu nije ništa obećao, ali mi je odmah rekao: "Srećom, dobro ga poznajem. Igraće u nedelju, svi će me napadati pre utakmice, ali sam siguran da će Čik biti sjajan. On je fanatik, borac, nije zaboravio da igra".
Čajkovski je bio u pravu. Tirke nije pogrešio što mu je verovao. U meču protiv Engleza (Mitić je dao gol, pobedili smo - 1:0). Čika su svi novinari ocenili "desetkom", bio je junak utakmice! Takav je selektor bio Tirnanić.

Javnost je dugo verovala da Timanić, kao kakav ljubomorni paša, čuva svoj fudbalski "harem" (reprezentaciju) za sebe, kao da je bogomdani selektor. Želeli su novu ličnost, promenu, nekog mlađeg čoveka.
Tirke je odolevao svim pritiscima, umeo je, kad treba, da bude i "igrač na žici", i zato je istrajavao kao savezni kapiten. Kad je došlo vreme da se povuče, ostao je u FSJ, kao stručni savetnik.
Njegov miljenik bio je Miljan Miljanić. Čudno? Jer, Miljanić je stručnjak koji ima potpuno suprotan stil rada, drugačije shvatanje igre, opredeljenje, način selekcije...
Teško je reći da li je u tom odnosu bilo obostrane iskrenosti ili su, kao uglađeni ljudi, bili pod neprozirnom maskom. Ipak, Tirke je davao savete Miljaniću. Naročito je insistirao na tome da se mladi stručnjak ne povodi za modom, da ne presađuje na naš fudbal ono što su trenutno posedovali Mađari, Nemci, Englezi ili Holanđani.
- Talenat je u nogama, fudbalska inteligencija u glavi -govorio je Tirke. - Mi moramo sačuvati igračima slobodu duha, taj naš smisao za improvizaciju i igru, dati im slobodu da samostalno rešavaju situacije na terenu. Moramo negovati agresivnu igru, nismo za defanzivno loptanje, to nije u našem mentalitetu.
To je bilo Tirnanićevo gledanje na fudbalsku igru i igrače. Njegov najdarovitiji naslednik Miljanić nije htco da ide putem svoga učitelja. Verovao je u svoje "svetske poglede" na fudbal.
Tirnanić je sav bio na ovom tlu, tumačio je i objašnjavao naš mentalitet, igrače koji su bili kao i on: strastveni, borbeni, hrabri, razigrani...


Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Vojin Božović (1913-1983)

 

Rođen 01/01/1913 - † 19/04/1983
Mesto u timu: Napadač
Utakmica za reprezentaciju 8
Golova za reprezentaciju 5
Debitovao 06/09/1936
Igrao u klubovima: SK Jugoslavija, SK Obilić(Beograd),
SK Mačva(Šabac), SK Anastas,
BSK Beograd, Budućnost(Podgorica).


Jugoslovenski fudbalski reprezentativac. Nadimak-Škoba.Proslavio se u dresu beogradskog BSK-a(1933-1940).Igrao je u nezaboravnoj navali- Tirnanic,Mosa Marjanovic,Bozovic,Glisovic.U dresu BSK-a tri puta bio prvak drzave(1935,1936,1939).Posle drugog svetskog rata,u prvom prvenstvu,bio je igrac i trener reprezentacije Crne Gore,a zatim trener i igrac podgoricke Buducnosti,u kojoj je 1949.g zavrsio karijeru.Reprezentativac beograda(11 utakmica) i najboljeg drzavnog tima(8 utakmica-5 golova)Debitovao je 1943. na mecu protiv poljske(9:3) u Beogradu,a od nacionalnog tima oprostio se 1941. na mecu protiv Madjarske(1:1)U Beogradu.Bila je to poslednja utakmica nekadasnje reprezentacije Kraljevine Jugoslavije.
Dokazao se i kao trener beogradskog radnickog(1955-56),BSK-a(1956-58),Sarajeva(1958-59) i OFK Beograda(1959-60).Radio i kao trener u inostranstvu(Libija i Kuvajt)Najbolji crnogorski,i jedan od najboljih fudbalera u Kraljevini Jugoslaviji.


Ivica Bek



Rođen 29/10/1909 † 02/06/1963
Mesto u timu: Napadač
Utakmica za reprezentaciju 7
Golova za reprezentaciju 4
Debitovao 15/05/1927
Igrao u klubovima: BSK Beograd, SK Mačva(Šabac),
FC de Sete(Fra), Urania GS(Sui),
SA Saint-Etienne(Fra),
FC Nimes Olympique(Fra)


Rođen 29. oktobra 1909. u Beogradu, umro 2. juna 1963. u Setu (Francuska).
Od oca poreklom Nemca (porodica se 1871. preselila iz Vršca u Kragujevac) i majke Čehinje, "Ivica" je rođen na Čuburi u Beogradu, u kući u kojoj se isključivo govorilo srpski i razvijao patriotizam i velika ljubav prema domovini.
Počeo je da igra u BSK -Beograd, u kome je u sezoni 1925/26. sa svega 16 godina postao prvotimac i kao desna polutka i vođa navale na 50 zvaničnih utakmica postigao 51 gol! U želji da završi srednju školu, u proleće 1928. preseljava se u Šabac i igra za SK Mačvu ali iste godine odlazi u Francusku gde u dresu ekipe FC de Sete 6. maja 1928. postaje profesionalac. Osvojio je 1930. Kup Francuske postigavši na finalnoj utakmici protiv RC Paris (3:1) dva odlučujuća gola, a 1934. osvojio je "duplu krunu" - prvenstvo i kup u istoj sezoni. Još je igrao za SA Saint - Etienne i FC Nimes Olympique.
Uz tri utakmice za gradsku selekciju Beograda i jednu za "B" - tim (1928), odigrao je i sedam utakmica za reprezentaciju Jugoslavije (1927-1931) i postigao pet golova. Debitovao je 15. maja 1927. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (2:0) u Sofiji, na mestu desne polutke, a na Svetskom prvenstvu 1930. u Urugvaju odigrao je sve tri utakmice (Brazil 2:1, Bolivija 4:0 i u polufinalu protiv Urugvaja 1:6) i postigao tri gola (pobedonosni protiv Brazila i dva protiv Bolivije). Od nacionalnog tima oprostio se 25. oktobra 1931. protiv Poljske (3:6) u Poznanju, postigavši dva gola. Primivši francusko državljanstvo, odigrao je i pet utakmica u dresu "Trikolora" (1935-1937).
Kad je tokom drugog svetskog rata u Francuskoj organizovan pokret otpora protiv fašističkih nemačkih okupatora, postao je komandant jednog odreda i uspešno ga vodio kroz brojne akcije.
Posle drugog svetskog rata lutao je iz mesta u mesto i i bio trener i vlasnik jednog bistroa. Nažalost, najbolje plaćeni profesionalac 1934. u Francuskoj, nije imao srećan životni završetak: obavljajući svoj težak svakodnevni posao dokera, raznoseći na biciklu ribu od brodova do prodavnica, pred početak leta 1963. podlegao je srčanom udaru na kaldrmi Seta. Sahranjen je na groblju "Le Pi" u Setu.

Valjarević Svetislav



Rođen 09. jula 1911. u Beogradu, umro 22.septembra 1996. u Vernonu (Francuska).

 


Nikola Marjanović - "Grba"  

Rođen 10. oktobra 1905. u Beogradu, umro 6. marta 1983. u Beogradu.


Mesto u timu: Napadač
Utakmica za reprezentaciju 1
Golova za reprezentaciju 0
Debitovao 03/04/1933
Igrao u klubovima: SK Jugoslavija - Beograd, BSK - Beograd

Stariji brat slavnog Blagoja - "Moše" Marjanovića, koji je ostao u sećanjima po vrhunskoj tehnici, nezadrživim prodorima i kao svestran napadač - posebno po dobrim slobodnim udarcima (bio je skoro nepogrešiv u izvođenju jedanaesteraca).

Zajedno sa bratom "Mošom" počeo je da igra u SK Jugoslavija - Beograd (1920-1924), a onda je obukao "plavi" dres BSK - Beograd (1924-1936) i u njemu se proslavio, osvojivši čak četiri titule nacionalnog prvaka (1931, 1933, 1935, 1936).

Uz 13 utakmica za gradsku selekciju Beograda, odigrao je i jednu za reprezentaciju Jugoslavije: 3. aprila 1933. protiv Španije (1:1) u Beogradu, kad je u 40. min. zamenio Valjarevića.

Prestao je da igra 1940, kao službenik beogradske Električne centrale penzionisan je 1. maja 1962, a kao trener vodio je omladince beogradskih klubova Partizan i Rad.

 

Vasilije Šijaković



Rođen 02. avgusta 1929. u Nikšiću, umro 10. novembra 2003.


Jedan od retkih fudbalera koji su branili boje sva tri vodeća beogradska ligaša. Bio je svestran i sa uspehom je igrao na raznim mestima u timu.
Kao učenik nekadašnjeg reprezentativca Nikole Marjanovića - "Grbe", počeo je u nižerazrednom "Beogradu" 1946, a posle dve godine je bio omladinski reprezentativac Beograda i Srbije.
Kao vojnik je igrao za beogradski Partizan (1950-1952) ukupno 33 utakmice i 11 golova, naredne dve sezone (1952-1954) branio je boje beogradske Crvene zvezde (ukupno 71 utakmica i pet golova), a punu igračku zrelost doživeo je u BSK-u i kasnije OFK Beogradu (1954-1962), sa kojim je 1955. i 1962. osvajao Kup maršala Tita, odigravši samo u Prvoj ligi 147 utakmica (postigao i 15 golova). Karijeru je završio u francuskoj ekipi FC Grenoble, u kojoj je igrao dve sezone (1962-1964).
Uz sedam utakmica za selekciju Beograda i isto toliku za "B" reprezentaciju (1956-1960), odigrao je i 11 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 17. novembra 1957. protiv Rumunije (2:0) u Beogradu, na mestu desnog beka, a poslednju utakmicu odigrao je kao desno krilo 13. juna 1962. protiv Čehoslovačke (1:3) u Vinja del Mar, na Svetskom prvenstvu u Čileu. Tri godine ranije, u pretposlednjoj utakmici za reprezentaciju (1959. protiv Bugarske - 2:0), igrao je na mestu centarhalfa.
Od januara 1965. bavio se trenerskim pozivom, ali je 1979. zbog bolesti penzionisan.

1963-64 Grenoble FRA A ? ?
1962-63 Grenoble FRA A ? ?
1962-63 OFK Beograd YUG A 2 0
1961-62 OFK Beograd YUG A 18 0
1960-61 OFK Beograd YUG A 21 3
1959-60 OFK Beograd YUG A 21 3
1958-59 OFK Beograd YUG B ? 7
1957-58 OFK Beograd YUG A 25 2
1956-57 BSK Beograd YUG A 21 3
1955-56 BSK Beograd YUG A 20 1
1954-55 BSK Beograd YUG A 19 3
1953-54 FK Crvena Zvezda Beograd YUG A 10 1
1952-53 FK Crvena Zvezda Beograd YUG A 6 1
1952 FK Partizan Beograd YUG A 4 3
1951 FK Partizan Beograd YUG A 6 2
1946-50 FK Beograd YUG C ? ?
Career Totals: 167 29


Milorad Mikica Arsenijević


Rođen 06/06/1906 † 18/03/1987
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 52
Golova za reprezentaciju 1 autogol
Debitovao 10/04/1927
Igrao u klubovima FK Mačva (Šabac), BSK (Beograd)

Mikica Arsenijević je rođen u Smederevu, ali pamti samo Šabac, kao grad svog detinjstva. Otac mu je bio knjigovođa i zbog posla obreo se u Mačvi.
- Sećam se, bio sam dečak, kad je granica bila Sava, a inostranstvo Sremska Mitrovica i Ruma - priseća se Arsenijević dana pre Prvog svetskog rata. Fudbal sam počeo da igram u četrnaestoj godini. Kratko vreme sam nosio dres podmlatka, brzo sam poslao prvotimac. Posle mature trebalo je ići u Beograd na studije. Bio sam sjajan matematičar, gotovo predodređen za tehničke nauke. Želeo sam da i dalje igram fudbal. Nekada sam kao sokolac bio odličan gimnastičar ,ali sam zbog lopte ostavio sprave. Ipak, fudbala nisam mogao da se lišim. Jedan navijač iz Šapca, inače veliki BSK-ovac, preporučio je mene i mog klupskog druga Mikančeta Jovanovića - Srbinovca da igramo za "plave".
U to vreme treneri nisu bili ono što su danas. U BSK-u su tada dva sjajna mađarska igrača - Laki i Večer - bili treneri i igrači. Dva momka iz provincije igrala su na dva gola.
Arsenijević im se svideo, Srbinovac nije. (,,A bio je bolji ud mene, čak i golgeter").
- Odmah sam ušao u prvi tim. Igrao sam desnu polutku samo dve-tri utakmice, pa sam vraćen na halfa. Na tom mestu ostao sam do kraja karijere. Za moju afirmaciju bila je presudnai prva internacionalna utakmica. BSK je igrao protiv "Slovana" iz Bratislave. Slovaci su, kao i Česi, bili naši profesori. Uopšte, srednja Evropa je tada bila fudbalski dominantna - mađarska, čehoslovačka i bečka škola fudbala bile su najčuvenije. Halfovi su čuvali protivnička krila. Igrao sam protiv čuvenog Ekla. On je bio slavan kao naš Džajić. Prvi put sam se uoči jedne utakmice zamislio, da ne kažem uplašio odgovornosti. Igrao sam sjajno, što bi se fudbalskim žargonom reklo "stavio sam ga u džep". Sećam se, sutradan je "Politika" donela moju sliku, a Bora Jovanović je napisao: "Mladi Arsenijević je pravo fudbalsko otkrovenje". To mi je bio najdraži kompliment. Nekoliko puta sam očima prelazio preko tih redova, srce mije udaralo, tu rečenicu sam zapamtio, sećam je se i danas.
Iskušenje publiciteta nisu dodirivala Arsenijevića. Ostao je čvrsto na zemlji, studije su mu bile važnije od fudbala. Istina, tada se treniralo dva puta nedeljno, imao je vremena i za školu i za sport. Bio je amater, od kluba nije dobijao ništa, osim limunade ili čaja. Takvo je bilo vreme.
Pored talenta za matematiku i fudbal, Mikica Arsenijević je imao dar za jezike. Nemački, uz srpskohrvatski, bio mu je takoreći matemji jezik. To mu je jednom prilikom čak i zasmetalo. U osmom razredu gimnazije, baš pred maturu, ispravio je profesorku nemačkog, rekavši joj da je jednu reč pogrešno izgovorila. Sujetna profesorka mu to nije zaboravila: dala mu je četvorku. Ta ocena narušavala je harmoniju petica. Odlično je govorio francuski, služio se mađarskim, ruskim i rumunskim. Pravi poliglot. Znanjem stranih jezika nije paradirao pred svojim drugovima iz tima. Bio je skroman, mada veoma prkosan.
Dok je još sumnjao u sebe, odnosno u istinu da mu je sudbina dodelila trijumfe u sportu, stigao je poziv za državni tim. Jugoslavija je igrala u Budimpešti protiv sjajne reprezentacije Mađarske. I to prve selekcije, do tada smo uvek igrali protiv ,,B" timova ne samo ove zemlje, već i Austrije i Čehoslovačke.
To je već značilo da sam sebi prokrčio put kao fudbaler, objasnio mi je Mikica. - Za mladog igrača iz provincije, dres s državnim grbom bio je ostvarenje svih snova, najviša tačka. To za mene nije bila samo fudbalska utakmica, osećaosam se kao vojnik na frontu, branio sam čast otadžbine. Da sve bude još teže, moj direktni rival, bio je slavni Ort, levo krilo koje su tada svi stručnjaci stavljali u "tim sveta". Izuzetan tehničar, brz kao vetar, odličan dribler, lukav, duhovit... O njemu su se pričale legende. Imao sam tremu, ali sam rekao sebi: Mikice, sad ili nikad! Zaustavio sam najboljeg igrača. Sećam se kako se Ort u toku utakmice žalio saigračima: "Ovaj mali je dosadan kao zubna bolest, prilepio se uz mene, ne mogu da dišem". I počeo je da se dogovara sa svojim centarhalfom, koji je tada bio kreator igre u tom sistemu, kako da me izigraju. Nisu ni slutili da ih razumem. Nisam naseo.Mikica priznaje da ga je tokom igre posebno motivisalo to što ga je čuveni Ort gledao sa visine, odozgo, gotovo potcenjivački.
- Moj trenutak trijumfa došao je posle utakmice. Bio sam srećan zbog dobre igre, Ort mrzovoljan i pored pobede.
Kada smo napuštali teren, jedan mališan mi je prišao s blokom i zatražio autogram. Tada je iz Orta pokuljao bes: "Kad bi on znao da piše, ti bi dobio autogram".
Odgovorio sam mu cinično, mada veoma učtivo: "Ne samo da znam da pišem, nego i mađarski odlično govorim". Zastao je skamenjen i sočno opsovao, prostrelivši me pogledom.
Ostavljajući igračke dane, poveli smo razgovor o vremenu kada je profesor Arsenijević bio selektor naše reprezentacije, i član trojne selektorske komisije.
- Da, to je bilo krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina - kaže moj sagovomik. - Imali smo tada sjajne igrače. Ti momci su bili divni i kao ljudi. Tada novac još nije bio dominantan, oni su voleli fudbal, svoje klubove i reprezentaciju... Meni je tih pet godina, koliko sam bio selektor, prošlo u velikom zadovoljstvu. Jedino ne mogu da prežalim što se Tirnanić kiti mojim perjem. Već godinama on i štampa uporno ponavljaju kako je olimpijski tim iz 1952. njegovo delo. A ja sam izvršio tu selekciju. Bio sam sprečen na fakultetu i nisam mogao da putujem u Finsku. Taj tim je tamo igrao sjajno, one dve nezaboravne utakmice u Tampereu sa Sovjetskim Savezom učinile su da ova ekipa ude u istoriju našeg fudbala kao "tim nad timovima''. Boli me što se ne zna istina. Ja sam ponosan na tu generaciju. Da se razumemo: nisam nikog od njih naučio da igraju fudbal, oni su to znanje sobom doneli u reprezentaciju, ali za to je najmanje zaslužan Tirke. Njegova jedina srećna okolnost je bila što je bio s ekipom, figurirao kao sekretar, odnosno, zamenjivao mene. To je velika nepravda. Na žalost, nije jedina u mom životu.
Arsenijević je veoma strog sudija kada je u pitanju fudbal. Teško daje visoke ocene igračima. Iz svog vremena najviše ceni Đorda Vujadinovića, Mošu, Hitreca i Ivicu Beka. Od posleratnih igrača izdvaja Vukasa, Čika, Stankovića, Bobeka i Miloša Milutinovića.
- Rajko Mitić je bio zahvalan igrač, ali mnogo svojeglav, nije hteo da menja način igre - završio je karijeru kao što je i počeo. Uvek na isti način, bez iznenađenja u igri. Nisam cenio Šekularca. On je za mene bio neozbiljan, šegačio se na terenu, hteo je uvek da bude centralna ličnost utakmice. Volim racionalne fudbalere, one koji rade za tim, a ne za lično isticanje. Soliste nikad nisam podnosio.
Inženjer Mikica Arsenijević rođen je 1906. u Smederevu. Gimnaziju je završio u Šapcu, gde je i počeo fudbalsku karijeru. Bio je igrač podmlatka i prvog tima "Mačve". Dolaskom u Beograd na studije, postaje član BSK-a za koji je odigrao preko 500 utakmica. Plavi dres reprezentacije nosio je 52 puta. Učesnik je Svetskog prvenstva u Monlevideu 1930. godine.
Kao profesor Elektromašinskog i potom Saobraćajnog fakulteta napisao je dve knjige i više naučnih radova. Bio je pet godina selektor fudbalske reprezentacije. Tvorac je slavnog olimpijskog tima iz 1952. godine.
U prvim poratnim godinama članovi Fudbalskog saveza Jugoslavije bili su uglavnom političari saveznog ili republičkog ranga, revolucionari koji su u mladosti igrali fudbal. Naravno, kao i ostali naši ljudi, i oni su voleli da ulaze u sfere stručnosti, da daju sugestije saveznom kapitenu, čak i da se bave "sastavljanjem" reprezentacije.
Na jednoj sednici Upravnog odbora FSJ, uoči neke važne međunarodne utakmice, upitaše me članovi tog najvišeg foruma u kakvom će sastavu igrati naš državni tim - seća se Arsenijević tog događaja.
- Rekao sam im da se tim uglavnom zna, imamo dve dileme, odnosno sporna mesla. U jednom trenutku do mene je došla ceduljica, stavio mi je u ruku neko ko je sedeo do mene. Pročitao sam i zbunio se. Visoki savezni funkcioner, nije više medu živima pa neću da spominjem njegovo ime, nije me savetovao nego mi je izdiktirao "svoj" tim uz napomenu da "on garantuje da ćemo u tom sastavu pobediti". Uz pozdrav i "srećno" potpisao se.
Pogledao sam ga preko stola, nasmešio sam se. Ne znam kako je on to protumačio, ali posle sednice prišao sam mu i rekao: "Nemamo isti ukus, ali kad bi ovaj forum ili bilo koji njegov član trebalo da mi određuje tim ili savetuje, dao bih ostavku, ne bih se osećao stručnim da radim taj posao".
Naravno, čovek mi se odmah izvinio, rekao je da nije mislio da se meša u moju nadležnost, ali je to dao kao ,,ideju za razmišljanje". Odgovorio sam da savesno radim svoj posao, ne primam novac za to, vodi me samo ljubav prema sportu i želja da napredujemo u fudbalu. Moji se principi kose s tim da mi se neko meša u ono o čemu odlučujem i za to odgovaram. Razumeli smo se.
Malo je znano da je Mikica Arsenijević dugo godina amaterski trenirao nižerazredni beogradski klub "Željezničar". I taj je posao radio u zanosu i s ljubavlju, kao što je sve u životu činio. Igralište "Željezničara" bilo je pokriveno šljakom, kad ne bi bilo kiše, prašina je bila nesnosna. Vetar je kovitlao oblake sitne šljake, udisali su je igrači i trener. Momčilo Lopičić, danas mašinski inženjer, inače tada Željezničara, zadivljeno priča kako je Mikica Arsenijević posle treninga bio napuderisan od prašine, ne samo dres i gaćice, nego i na celom licu:
"Često sam se pitao šta nagoni nekadašnjeg fudbalskog čoveka koji je bio savezni kapiten, profesor univerziteta. da nas trenira i da pri tome narušava svoje zdravlje. To nije radio ni za slavu ni za novac. Shvatio sam da je on zazidan u sport svoje mladosti, zarobljenik fudbala, i da bez njega ne može ni u tako poznim godinama. Cenili smo to njegovo pripadništvo, ali nas nije "zarazio". Voleli smo fudbal umerenije od Mikice, valjda smo zato i manje postigli...

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)


Predrag Marković (1930-1979)

 

Rođen 1939 - † 19/12/1979
Mesto u timu: Napadač
Utakmica za reprezentaciju 1
Golova za reprezentaciju: 1
Debitovao 17/10/1954
Igrao u klubovima: OFK Beograd

 

Počeo je u podmlatku BSK-a kao centarfor, i ostao centarfor sve do pred kraj prvoligaške karijere. Brzo je prekomandovan iz podmlatka u II tim, a potom i u I tim. Drugovi su ga zvali “Pop” pošto je njegov otac bio sveštenik Voždovačke crkve. Izrazito visok i jak, sa prirodnim topovskim i preciznim šutem iz daljine ličio je na tipičnog “engleskog centarfora“. U početku je stekao nadimak navijača „Šifonjer“ zbog svoje korpulencije, slabe okretnosti i skoka. Na početku sezone 1954-55 bio je kažnjen neigranjem što je iskoristio da marljivim treniranjem popravi pas i dribling, odigra prvom loptom, puca iz svih pozicija, i u prvom nastupu posle kazne oduševi stručnjake, pa je dospeo među kandidate za reprezentaciju. Igrao je samo jedan put za reprezentaciju kada je ušao u drugom poluvremenu protiv Turske i odmah postigao gol. U prvenstvu 1954-55 bio je najbolji strelac lige sa 20 golova u 24 utakmice. Dva njegova het-trika protiv C.Zvezde 1955 godine su bila ponižavajuća za ovaj najpopularniji klub tog vremena. Prvi put je to bilo u prolećnom delu prvenstva (3:1), a drugi put u jesen u polufinalu Kupa (4:0) kada je u Zvezdi debitovao čuveni golman iz tima sveta - Beara. To je navelo sekretara C.Zvezde Slobodana Ćosića da ga 1956. namami u Zvezdu, što je Marković svojom lošom procenom okolnosti prihvatio i što je bilo pogubno po njegovu karijeru. Kada je naš kapiten Sava Antić pitao “Bata Ćoso, zašto nam uzeste Popa? “, Ćosić je odgovorio “Da ne igra više protiv nas!”

Dolaskom centarfora Živka „Buše“ Josića u BSK u jesen 1955. Markovića su pomerili na krilo, jer je ranije umeo uspešno da zameni mesto sa krilom Panićem koji bi u nekoj akciji ušao u sredinu, zbunio protivnika, i na Markovićev pas sa krila dao gol. Međutim, u sezoni 1955-56 Josić je bio glavni strelac tima, a Marković je podbacio sa samo 4 gola u 22 utakmice. Kako su C.Zvezdi imali dva dobra centarfora - Toplaka i Rudinskog, Markovića su po prelasku u Zvezdu u sezoni 1956-57 stavili na desno krilo, što je Sava Antić nazvao „utopijom“. Odigrao je Marković u tom prvenstvu samo 2 neuspešne utakmice za Zvezdu bez datog gola, pa je u sezoni 1957/58 prešao je u Budućnost gde je odigrao samo 3 utakmice, opet bez datog gola. Posle pada u potsavezni nivo iako igrajući uspešno za tim Voždovačkog, pa na kraju igra i za Smederevo. Umro je u najboljim godinama od infarkta na Voždovačkoj ulici noseći božićno prase. Pričalo se po čaršiji da mu je srce eksplodiralo “kao bomba“. Sahranjen je na Novom Groblju relativno fudbalski zaboravljen.


Josip Skoblar


Rođen 12/03/1941
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 32
Golova za reprezentaciju 11
Debitovao 07/05/1961
Igrao u klubovima OFK Beograd (Beograd),
Olimpic Marseille(Fra), Hannover 96(Ger)

Rođen 12. marta 1941. u Prevlaci, kod Zadra.
Uz Darka Pančeva, jedini jugoslovenski fudbaler koji je kao najbolji ligaški strelac u Evropi dobio ,,Zlatnu kopačku" pariskog lista ,,France-Footbal". Skoblar je, kao član francuskog prvoligaša ,,Olympique de Marseille", u prvenstvu 1970/71. postigao 44 gola i bio najbolji strelac Francuske i Evrope.
Karijeru je počeo 1958. u NK Zadar, u kome ga je "otkrio" golman OFK Beograda Petar Radenković, koji je 1959. u Zadru služio vojni rok. Skoblar je, počev od prvenstva 1959/60. godine, nosio dres beogradskih "plavih" sve do 1967, odigravši 162 prvenstvene utakmice i postigavši 63 prvoligaška gola. Dva puta je osvajao Fudbalski kup Jugoslavije: 1962, i 1966. Kod drugog trijumfa, protiv zagrebačkog Dinama (6:2), postigao je dva gola u finalnoj utakmici.
Bio je čuvene atomske navale Banovic,Gugleta,Santrač,Skoblar,Samardzić i "tria S" (Skoblar,Santrač,Samardzić).
Kao sjajni napadač (igrao je oba krila, levu polutku i vođu navale) i odličan strelac, karijeru je nastavio u inostranstvu. Prvo je igrao za Olympique de Marseille i u jednom delu prvenstva 1967. godine postigao 13 pogodaka, zatim je nosio dres nemačke ekipe FC Hannover 96 (1967-1970) za koju je na 57 utakmica Bundeslige postigao 30 golova da bi se ponovo vratio u Marsej i tri sezone uzastopno bio najbolji strelac u prvenstvu Francuske: 1970/71.-44 gola, 1971/72,-30 golova i 1972/73. - 26 pogodaka. Kao igrač Olympique de Marseille osvajao je 1971. i 1972. prvenstvo Francuske, a 1972. (kao ,,duplu krunu") i Kup Francuske. Na finalnoj utakmici protiv ekipe iz Bastije (2:1) postigao je pobedonosni gol.
Za svega sedam sezona igranja u Francuskoj, postigao je na prvenstvenim utakmicama 151 gol i nalazi se na trinaestom mestu najboljih ligaških strelaca Francuske svih vremena.
Uz jedan susret za ,,B" ekipu (1960), odigrao je i 32 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije i postigao 11 golova. Debitovao je 7. maja 1961. protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, da bi godinu dana kasnije, na svojoj drugoj utakmici u državnom dresu (1962. protiv DR Nemačke -3:1) postigao prvi gol.
Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1962. godine u Čileu, u susretu protiv Belgije (3:2) za Kup nacija 1962. u Beogradu postigao je dva gola, na utakmici protiv SR Nemačke (1:0) u Beogradu 1967. bio jedini strelac, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 7. oktobra 1967. u susretu protiv SR Nemačke (1:3) u Hamburgu.
Kad je prestao da igra posvetio se trenerskom pozivu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

1976-77 NK Rijeka YUG A 1 0
1975-76 NK Rijeka YUG A 14 6
1974-75 NK Rijeka YUG A 21 4
1974-75 Marseille Olympique FRA A 10 5
1973-74 Marseille Olympique FRA A 33 20
1972-73 Marseille Olympique FRA A 31 26
1971-72 Marseille Olympique FRA A 31 30
1970-71 Marseille Olympique FRA A 36 44
1969-70 Marseille Olympique FRA A 17 13
1969-70 Hannover 96 GER A 10 4
1968-69 Hannover 96 GER A 26 18
1967-68 Hannover 96 GER A 21 9
1966-67 OFK Beograd YUG A 1 0
1966-67 Marseille Olympique FRA A 15 13
1965-66 OFK Beograd YUG A 27 8
1964-65 OFK Beograd YUG A 26 10
1963-64 OFK Beograd YUG A 25 16
1962-63 OFK Beograd YUG A 22 11
1961-62 OFK Beograd YUG A 21 8
1960-61 OFK Beograd YUG A 22 5
1959-60 OFK Beograd YUG A 18 5

Ukupno: 428 255


 

Đorđe Vujadinović



Rođen 29/11/1909 - † 05/10/1990
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 44
Golova za reprezentaciju 18
Debitovao 06/10/1929
Igrao u klubovima BSK (Beograd)

Đorde Vujadinović je rođen 29. novembra 1909. u Kolarima kod Smedereva, umro 5. oktobra 1990. u Beogradu.
Bio je još u kratkim pantalonama kada je došao kod strica u Beograd. Očev brat nije imao dece, pa ga je posinio. Bio je vlasnik štamparije, zvala se "Sveti Sava". Odrastao je u građanskoj, dobro situiranoj porodici.
U BSK-u je kao igrač podmlatka i prvog tima proveo sedamnaest godina. Odigrao je oko 400 utakmica za BSK i 44 puta branio je boje Jugoslavije.
Kuća u kojoj stanuje nekada je bila njegovo vlasništvo.Sa trećeg sprata Vujadinović vidi stadion JNA. To je pre rata bilo igralište BSK-a i u mladosti tu je igrao fudbal, oduševljavao gledaoce... Tu je stvorio svoje sportsko ime i ostavio u našem fudbalu duboku brazdu, pa i posle toliko minulih decenija može se reći da je ličnost neprolazne vrednosti.
Svaki pogled s prozora prema stadionu budi sećanja daleke mladosti. Đorde Vujadinović nema umorno i naborano lice, ni mutan pogled, a glas mu je topao i zvučan. Svoj niski rast i danas nosi dostojanstveno. Ima desetak kilograma više nego u vreme kad je igrao. Kaže da je to zbog toga što je ostavio cigarete.
Ljudi velikog publiciteta imaju dva života: jedan se odigrava na jasnoj površini, pred očima javnosti, a drugi, koji nije okrenut prema svetu, samo je njihov.
Kako jedna sportska zvezda prima ovaj današnji suženi živol za koji se više niko ne intcresuje ? - hteo sam da doznam od Vujadinovića.
- Mladost i slava prolaze brzo - kaže Đokica Vujadinović - i kad čovek postane toga svestan, ostaje mu da bude opor, gorak i melanholičan ili da sve to mirno primi kao životnu neminovnost. Ja sam uvek bio gospodar vremena i nisam dozvolio da ono gospodari meni. Supruga i ja živimo lagodno i mirno svoje staračke dane, ne prizivamo mladost, ne gledamo stare fotografije, ne dozivamo u sećanje ono što je prošlo. Živimo ovaj život...
Vujadinović je svet ugledao u Kolarima, selu pored Smedereva. Ali, za svakog od nas, pravo mesto rođenja je ono u kome smo prvi put razumno sagledali sebe. Zato Vujadin kaže daje Beograđanin, tačnije: Dorćolac.
- Pored Dunava, tu gde je danas bazen "25. maj", kao mališan, neumorno sam trčao za loptom. Prvo je to bila krpenjača napravljena od starih ženskih čarapa, kasnije gumena lopta, pa fudbal. Kad bi taj teren bio poplavljen, selili bismo se na Kalemegdan, gde je danas restoran "Kalemegdanska terasa". Na tom platou teren je bio šljunkovit i kolena i laktovi su nam uvek bili odrani. Jednog dana zanos naše igre prekinuo je jedan čika sa šeširom, ozbiljnog lica:
- Mali - obratio se meni, - dođi sa ovom dvojicom na igralište BSK-a, da igrate u pravom klubu, u kopačkama i sa velikom loptom.
- Uh, pa to je daleko, mi stanujemo na Dorćolu. (Tada su igrališta BSK-a i SK "Jugoslavije" bila gde su danas Tehnički fakultet i hotel "Metropol")
- Ipak, obećali smo i, posle nekoliko dana, otišli. Odmah su nas primili, bilo je lepo igrati u dresu, fudbalskim cipelama i s velikom pravom loptom. Brzo sam napredovao, imao sam sreću da budem u generaciji koja je imala mnogo darovitih igrača. Naša navala u podmlatku BSK-a: Tirnanić, Valjarević, Krčevinac, Vujadinović i Zloković - kasnije je kompletna ušla u prvi tim.
Krajem dvadesetih godina fudbal je u našoj zemlji bio u velikoj ekspanziji. Omladina je ludovala za novim sportom koji je bio interesantniji od gimnastike, plivanja i atletike. Štampa je učinila mnogo za popularizaciju fudbala. Broj gledalaca povećavao se iz godine u godinu.
Paralelu između predratnog i današnjeg fudbala najduhovitije i najtačnije je izrazio Vojin Božović:
- Pre rata fudbaleri su bili sirotinja za koju su navijali bogataši. Danas su igrači bogataši, a gleda ih sirotinja.
- Sve do 1935. mi smo bili amateri koji su fudbal igrali sa antičkim oduševljenjem - tvrdi Vujadinović.
- Tek polovinom tridesetih godina počeli smo da dobijamo premije. Ja nisam želeo da primam novac. Bio sam službenik Narodne
banke, imao sam platu 2.100 dinara mesečno, a to je za ono vreme i vrednost dinara bio sjajan prihod za jednog momka.
Sećam se da je za to doznao predsednik BSK-a Fića Filipović, inače predsednik Okružnog suda, pa došao u banku da mi objasni kako treba da primam premije, da taj novac mi igrači zarađujemo i da je tako u velikom svetu, gde je fudbalska tradicija daleko veća. I pored toga, ja nisam uspeo da nađem sklad između zadovoljstva i toga da mi neko za to još i daje novac. Bio sam zbunjen.
Vujadinović nije govorljiv čovek, stidljivo priča o sebi. Njegova skromnost je uzbudljiva, takav je bio i na terenu. Igrao je bez faula, odluke sudija primao je mirno, bio je uvek okrenut igri. Samo je jednom izgubio nerve. Bilo je to u Montevideu, na polufinalnoj utakmici prvog svetskog prvenstva.
- Protiv Urugvaja sam već u šestom minutu doveo naš tim u vođstvo. Na stadionu muk. Bili smo veliko iznenađenje šampionata i domaći navijači pretrnuli su od straha. Posle deset minuta, Moša daje drugi gol - 2:0. Ali, gle čuda, sudija ne priznaje pogodak. Razlog je samo njemu znan. Ubrzo, događa se čudo. Napad Urugvajaca se završio tako što je lopta otišla u gol-aut. Policajac koji je bio iza gola, ležerno vraća loptu u teren, da ne bi pala u kanal s vodom koji deli igralište od vatrenih navijača. I tada se događa ono što nikad nismo mogli da zamislimo: levo krilo njihove reprezentacije šalje loptu u naš gol. To je bio gest gladnog golgetera, ambicioznog napadača koji je želeo pobedu, i danas sam ubeđen da taj mladić nije hteo to da iskoristi kao šansu. Ali, na opšte zaprepašćenje, sudija pokazuje na centar. Pokojni Ivković, koji je najteže podnosio nepravdu, uostalom, zbog toga je i život izgubio na Banjici, za vreme okupacije, kidiše na sudiju. Bio je besan kao ris. Onako preplanuo od sunca, bio je kao sam đavo. Zubi su mu se beleli, oči kao dva noža. Tražio je da se gol poništi. I Moša je besneo. Nije vredelo: morali smo da krenemo sa centra. Toga trenutka za nas je utakmica bila završena. Bezvoljni, dekoncentrisani i pomireni - stali smo. Tada sam prvi i jedini put prišao sudiji povukao ga za rukav. Nisam znao španski, ali sam mu rukom pokazao na policajca. Poželeo sam da izađem sa terena. To je bio naš jedini poraz na šampionatu - 1:6.
Pre rata, državni tim se nije mogao zamisliti bez Đorđa Vujadinovića. Pa, i pored toga što je preko deset godina bio član reprezentacije, odigrao je samo četrdeset četiri zvanične utakmice.
- Mnogo puta selektorima sam morao da otkažem put sa državnim timom. Moj posao u banci nije dozvoljavao duga odsustva. Sećam se kad sam tek došao u Narodnu banku, kao svi novi službenici, upoznavao sam odeljenja, jedna koleginica, inače šef odeljenja, rekla mi je daje čula da sam ja poznati sportista i da ne zna kako ću uskladili službu i fudbal. Iskreno sam joj odgovorio da ću ostaviti sport. Usprotivila se: "Nemojte, vi možete koristiti dane svog godišnjeg odmora". Tako je i bilo. Sve do rata, odnosno do odlaska u zarobljeništvo, nisam nijednom koristio godišnji odmor. Tada je bilo teško dobiti takvu službu. Direktor Narodne banke bio je Milan Protić, otac današnjeg poznatog sportskog novinara Stojana, i navijač BSK-a. Ali, za mene nije bilo privilegije. Danas fudbaler, ako je zaposlen, može da odsustvuje koliko hoće. U preduzeću se niko ne buni, čak se ponose što imaju fudbalsku zvezdu u svojim redovima, A posao?...
Vujadinović se najradije seća pobede nad reprezentacijom Engleske u Beogradu -2:1. Tada je bio kapiten. Beograd je bio opijen tim uspehom. Pa ipak, sutra ujutru Đokica je bio na svom radnom mestu.
Sportisti su, kao i glumci, vrlo teški ljudi. Svako o sebi o misli je najbolji. Vujadinović je bio izuzetak. A to kazuje i ovaj primer njegove objektivnosti i ljudske širine.
Uoči rata, aprila 1940. reprezentacija Jugoslavije igrala je u bečkom "Prateru" utakmicu proliv Nemačke. Kako je to bilo posle "anšlusa", ta selekcija je bila kombinacija najboljih igrača Nemačke i Austrije. Posebno su na glasu bili bečki asovi - Binder i Haneman.
Ali, "plavi" su igrali sjajno. Već u prvom poluvremenu vodili su sa 2:0 (golove su postigli Glišović i Velfl), da bi na kraju rezultat glasio-2:1.
Novinari su gotovo jednodušno, Vujadinovića proglasili junakom tog meča. Naša leva polutka nije tako mislila.
- Ne, Sveta Valjarević je bio strateg te naše velike pobede, tvrdi Vujadinović. -Igrao je majstorski, rekao bih nepogrešivo. On je bio najinteligentniji fudbaler kojeg sam znao, mada sam ja uvek važio za čoveka koji ume da misli na terenu. Ne, Valjarević je jednostavnost doveo do savršenstva. Nažalost, to novinari nisu umeli da zapaze.
- Ja nisam znao za ona mala zadovoljstva koja su svakodnevno imali moji drugovi iz tima. Oni su se oko podne skupljali "Kod Milanovića" (tu se danas nalazi poslastičarnica "Kod konja", pored bioskopa "Jadran" - ranije "Uranija"). On je držao najbolje pecivo, čuvene pogačice. Dolazili su i dokoni bogataši, lepotice, studenti... Inače, navijači su nas gledali kao pobožne slike. Glišović, Lehner, Dubac, Manola, Mrkušić,Nikolić... svi su oni kao studenti imali dovoljno slobodnog vremena i dolazili su na "zborno mesto". Ja sam radio. l Valjarević, koji je bio oficir. Ni uveče nisam bio gost kafana, živeo sam sportski.
Po dolasku iz zarobljeništva Vujadinović se posvećuje radu s mladima. Bio je trener u fudbalskoj školi "Partizana" i OFK "Beograda'', a godinama i selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije.
U Partizanu i OFK Beogradu odškolovao je generacije dečaka. Istovremeno je dugo bio selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije.
S njim je, kao predsednik omladinske komisije FSJ, neprekidno saradivao arh. Kosta Popović, nekada takođe fudbalcr BSK-a. Sarađivali su izvanredno.
I kad je bio u najzrelijim godinama za jednog sportskog učitelja, Đorde Vujadinović odlučuje da mesto selektora prepusti mladom i ambicioznom Miljanu Miljaniću. Mnogi to nisu mogli da shvate.
- Radeći u omladinskoj školi Crvene zvezde zapazio sam Miljana kao najdarovitijeg trenera među onima koji rade s mladima - objašnjava Vujadinović posle toliko godina taj svoj gest. - Pozvao sam ga da mi bude pomoćnik u radu sa juniorskom selekcijom. Brzo sam shvatio da je moj prvi sud tačan. Rekao sam Kosti Popoviću da prepuštam Miljanu s najvećim poverenjem rad sa mladima. I nisam pogrešio:
Miljan je kasnije napravio veliku trenersku karijeru, postao najpoznatiji jugoslovenski stručnjak u svetu.
Taj neuobičajeni gest Miljanić je umeo da ceni. Inteligentno je osetio da ta Vujadinovićeva odluka više govori o njegovom karakteru, plemenitosti, širini duha... I u pravu je. Danas se ljudi grčevito drže onog što rade. Malo ko misli na mlade, na budućnost, na veću sposobnost generacije koja dolazi. Zato je gest Đorda Vujadinovića ono lepo i tako retko u našem fudbalu. I životu.
- U fudbalu bi bilo tragično kad bi svaka generacija bila kopija prethodne. Ja sam u karijeri imao dva trenera, zapamtio sam samo jednog - Nemeša. Bio je mađarski Jevrejin, inteligentan, veliki poznavalac fudbala. Ali, on nije govorio o taktici. Nikad nas nije interesovalo kako igra protivnik.
Znalo se, recimo da je Hitrec opasan po naš gol, da je Splićanin Kragić imao jak šut ili da je Gustav Lešnik, vođa navale "Građanskog", bio veoma lukav golgeter. Ali, o tome nismo govorili. Čak i o planu naše igre. Sve je bilo spontano, slobodno, imali smo samo jedan cilj - da postignemo gol.
Đokica Vujadinović je jedan od retkih bivših asova koji i danas ide na utakmice. Nisu ga umorili ni život ni fudbal. Ipak, ne može da se složi sa onim što treneri danas rade. A podigao je generacije mladih igrača. Uvek ih je učio tehnici, dozvoljavao im je da dribluju, kombinuju i šutiraju kad sami nađu za shodno. Nije ih sputavao.
Od posleratnih igrača najviše je cenio Rajka Milica, Bobeka i Čajkovskog. I onu generaciju "Partizanovih beba". Voleo je da gleda Vladimira Petrovića - Pižona: "Oduševljavala su me njegova savršeno tačna i lucidna dodavanja. Zadivljujuća je ta preciznost."
Vujadinović je veoma pedantan čovek, što je retkost medu fudbalerima. Ima sačuvanu evidenciju o svim utakmicama za BSK, reprezentaciju Beograda i Jugoslavije, Čak i lepo sređene albume. Sećanja su za njega jedinstvena freska gde se gomilaju višegodišnji događaji, sve ono što je doživeo kao igrač i trener.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)


Franjo Glazer


Rođen 1914-2003
Mesto u timu Golman
Utakmica za reprezentaciju 35
Golova za reprezentaciju 0
Debitovao 03/04/1933
Igrao u klubovima FK Hajduk(Sarajevo), BSK(Beograd), HŠK Građanski(Zagreb), FK Partizan(Beograd), NK Mornar(Split)

Rođen 7. januara 1914. u Osijeku.
Jedan od najboljih jugoslovenskih golmana svih vremena, za mnoge čak prvi među najboljim. Uz ovo je jedini jugoslovenski fudbaler koji je osvajao titule prvaka Jugoslavije (i pre i posle rata) u sva tri kluba čije je mreže čuvao: Beogradski sport klub (BSK) - dvaput, zagrebački Građanski - jedanput i beogradski Partizan - jedanput. Prema ličnoj evidenciji, odigrao je između 1933. i 1949. ukupno 1.225 utakmica!
Karijeru je počeo u sarajevskom Hajduku za čiji je prvi tim branio sa 15 godina. U jesen 1933. došao je u Beogradski sport klub (BSK) i do januara 1937. odigrao 269 utakmica, osvojivši dve titule prvaka Jugoslavije - 1935. i 1936. godine. U ovom periodu 13 puta je branio gol reprezentacije Beograda.
Od januara 1937. do maja 1945. za boje zagrebačkog HŠK Gradanski odigrao je ukupno 623 utakmice i osvojio titulu prvaka Jugpslavije 1940. godine. Boje reprezentacije Zagreba branio je 41 put.
Od osnivanja beogradskog Partizana 1945. pa do avgusta 1947, kao član "crno-belih" branio je 91 put i osvojio titulu prvaka Jugoslavije 1947, posle čega se preselio u Split gde je kao trener i golman Mornara ostao u ovom klubu (odigrao je 84 utakmice) sve do rasformiranja 1949, kad je prestao s aktivnim igranjem.
Uz jednu utakmicu za ,,B" tim (1940), odigrao je 35 utakmica (uz još šest nezvaničnih) za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 30. aprila 1933. u susretu protiv Španije (1:1) u Beogradu, kad se na zelenom polju prvi put sreo s legendarnim španskim golmanom Zamorom, a od dresa sa nacionalnim grbom oprostio se 3. novembra 1940. protiv Nemačke (2:0) u Zagrebu. Najbolju odbranu u reprezentaciji pružio je 9. maja 1937. u susretu protiv Mađarske (1:1) u Budimpešti, u kome je uža odbrana naše reprezentacije igrala u sastavu: Glazer, Higl, J. Matošić . Za nepune tri godine (1936-1939) branio je u neprekinutom nizu na 17 utakmica reprezentacije Jugoslavije.
Od 1949. bavio se trenerskim pozivom i radio u Splitu, Mostaru, Osijeku, Rijeci, Smederevu i Zagrebu.
Atletski građen, visok, snazan. neustrašiv u intervencijama, elastičan, sa odličnim refleksima, ostao je u uspomeni kao golman najvišeg dometa, zaista legenda među stativama u jugoslovenskom fudbalu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Svetislav Glišović



Rođen 06/03/1913 - † 10/03/1988
Mesto u timu Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 21
Golova za reprezentaciju 9
Debitovao 05/06/1932
Igrao u klubovima  BSK(Beograd)


Rođen 17. septembra 1913. u Beogradu, umro 10.marta 1988. u Oisselu, kraj Pariza (Francuska).
Bio je standardni igrač najbolje navale koju je Beogradski sport klub (BSK) ikad imao: Tirnanić, Vujadinović, B. Marjanović, Božović, Glišović.
U prvoj ekipi beogradskih "plavih" pojavio se u prvenstvu 1931/32. godine, a u sezoni 1939/40. bio je najbolji ligaški strelac sa 10 pogodaka (na 10 utakmica). U dresu BSK-a osvajao je četiri titule prvaka Jugoslavije: 1933, 1935, 1936. i 1939. godine. Igrao je na mestu oba krila, a isticao se hitrinom i jakim udarcem na gol.
Uz 15 utakmica za selekciju Beograda i tri susreta za ,,B" ekipu (1934-1937), odigrao je 21 utakmicu i postigao devet golova za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 5. juna 1932. protiv Francuske (2:1) u Beogradu, postigavši oba gpla za Jugoslaviju, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 14. aprila 1940. u susretu sa Nemačkom (2:1) u Beču, u kome je postigao vodeći gol za Jugoslaviju.
Na prvom posleratnom državnom prvenstvu, 1945, bio je rukovodilac pobedničke ekipe SR Srbije, a dve sezone bio je trener beogradske Crvene zvezde (1946-1948). Kao trener radio je i u Grčkoj i Švajcarskoj. Kad se rastao od fudbala, preselio se u SAD.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)



Dragan Gugleta


Rođen 17/07/1941
Mesto u timu Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 8
Golova za reprezentaciju 2
Debitovao 04/09/1965
Igrao u klubovima OFK Beograd,
RC Strasbourg(Fra),
Olimpija Ljubljana(Slo),
OFK Beograd, Borac(Banjaluka)

Rođen 17. jula 1941. u Kragujevcu.
Počeo da igra u pionirskoj ekipi Proletera iz Banatskog Karlovca i u ovom klubu stasao kao igrač, najviše kao krilni half ili polutka. Od 1961. član je OFK Beograda i u dresu beogradskih ,,plavih" debitovao je u prvenstvenoj sezoni 1962/63. godine i do 1967. odigrao ukup-no 108 prvoligaških utakmica i postigao 17 golova. Igrao je levog halfa u finalu Fudbalskog kupa Jugoslavije 1966. (protiv Dinama 6:2), u kome je njegov klub osvojio veliki trofej.
Igrao je i u Francuskoj za R.C. Strasbourg (1967-1968), a kad se vratio u zemlju i odslužio vojni rok, nastavio je 1970. u ljubljanskoj Olimpiji (šest meseci), OFK Beogradu (1970-1972) i banjalučkom Borcu (1972-74), u kome je završio karijeru.
Uz dve utakmice za mladu reprezentaciju (1963), odigrao je i osam utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije i postigao dva gola. Debitovao je 4. septembra 1965. na mestu desne polutke u prijateljskom susretu protiv ekipe SSSR-a (0:0) u Moskvi, a poslednju utakmicu odigrao je 6. novembra 1966. protiv Bugarske (1:6) u Sofiji na mestu levog krila.
Radio u stručnom štabu OFK Beograda kao trener.

1973-74 FK Borac Banjaluka YUG A 14 3
1972-73 FK Borac Banjaluka YUG A 19 1
1971-72 OFK Beograd YUG A 27 2
1970-71 OFK Beograd YUG A 13 2
1969-70 NK Olimpija Ljubljana YUG A 19 3
1968-69 RC Strasbourg FRA A 8 2
1967-68 RC Strasbourg FRA A 29 6
1966-67 OFK Beograd YUG A 22 7
1965-66 OFK Beograd YUG A 27 6
1964-65 OFK Beograd YUG A 20 1
1963-64 OFK Beograd YUG A 22 1
1962-63 OFK Beograd YUG A 17 2

Career Totals: 234 37


Tomislav Kaloperović

Rođen 31/01/1935 - † 15/01/2002
Mesto u timu Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 6
Golova za reprezentaciju 1
Debitovao 17/11/1957
Igrao u klubovima Jedinstvo(Umka), BSK(Beograd),
Partizan(Beograd), Padova(Ita),
Wiener Sport-Club(Aut),
Union St. Gillois(Bel),
NAC Breda(Hol),
NK Olimpija(Ljubljana)

Rođen 31. januara 1932. u Stublinama (kod Obrenovca), preminuo od posledica srčanog udara 15. januara 2002. u Beogradu.
Počeo je da igra u Jedinstvu sa Umke (1947-1949), u dresu beogradskog BSK-a (1949-1955) osvojio je 1953. Kup, a kao član beogradskog Partizana (1955-1961) igrao je u ekipi koja je u sezoni 1960/61. osvojila državno prvenstvo. Za "crno-bele" odigrao je ukupno 257 utakmica i postigao 99 golova, uglavnom kao krilni half ili polutka. Karijeru je završio u ljubljanskoj Olimpiji.
Bio je profesionalac i u četiri inostrane lige: 1961/62. igrao je u Padovi, 1962/63. za austrijsku ekipu Wiener SK (Beč) 1963-1965. u belgijskom Union St. Gilloise i 1965/66. za holandski klub NAC Breda.
Uz jednu utakmicu za mladu reprezentaciju (1954) i šest utakmica za "B" tim (1956-1961), odigrao je i šest utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije i postigao jedan gol. Debitovao je 17. novembra 1957. protiv Rumunije (2:0) u Beogradu, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 4. juna 1961. protiv Poljske (2:1) u Beogradu, na kojoj je postigao vodeći gol za Jugoslaviju.
Kad je prestao s aktivnim igranjem, posvetio se trenerskom pozivu gde je imao zapažene uspehe. Počeo je kao tehnički direktor ljubljanske Olimpije 1967, a posle toga od 1968. do 1974. radio je u Turskoj gde je veliki uspeh postigao 1979. kad je Galatasaraj osvojila "duplu krunu" - prvenstvo i kup iste sezone - i stigla do četvrtfmala Kupa UEFA.
Kao trener Partizana (1974-1976) doveo je ekipu 1975/76. do titule prvaka Jugoslavije, a onda je ponovo radio u Turskoj (1976-1978) gde je vodio ekipu Fenerbahče, po jednu sezonu bio je u Pirotu (1978-1979) i Kruševcu (1979-1980), da bi četiri godine (1980-1984) bio u stručnom štabu Partizana. Od leta 1984. radio je kao trener u Kuvajtu.
Tomislav Kaloperović preminuo je 15. januara 2002. od posledica srčanog udara. Kaloperović je preminuo dok je gostovao u redakciji SOS kanala, a sa ekipom Hitne pomoći više od 30 minuta zaposleni na ovoj televiziji nisu uspeli da uspostave kontakt, kako je glasilo u saopštenju SOS kanala povodom ovog tragičnog slučaja.

1966-67 NK Olimpija Ljubljana YUG A 8 1
1965-66 NAC NED B ? 12
1964-65 Union Saint-Gilloise BEL A 25 4
1963-64 Union Saint-Gilloise BEL B 30 6
1962-63 Wiener Sport-Club AUT A ? ?
1961-62 Padova ITA A 19 2
1960-61 FK Partizan Beograd YUG A 22 7
1959-60 FK Partizan Beograd YUG A 13 5
1958-59 FK Partizan Beograd YUG A 15 3
1957-58 FK Partizan Beograd YUG A 26 4
1956-57 FK Partizan Beograd YUG A 18 4
1955-56 FK Partizan Beograd YUG A 15 5
1954-55 BSK Beograd YUG A 3 0
1953-54 BSK Beograd YUG A 24 3
1952-53 BSK Beograd YUG A 19 5
1952 BSK Beograd YUG A 15 2
1951 BSK Beograd YUG A 13 1
1949-50 BSK Beograd YUG A ? ?
1947-49 Jedinstvo Umka YUG ? ? ?

Career Totals: 265 64



Petar Radenković

Rođen 01/10/1934
Mesto u timu Golman
Utakmica za reprezentaciju 3
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 28/11/1956
Igrao u klubovima OFK Beograd,
Wormatia Worms(Ger),
TSV 1860 München(Ger)

1969-70 TSV 1860 München GER A 32 0
1968-69 TSV 1860 München GER A 30 0
1967-68 TSV 1860 München GER A 34 0
1966-67 TSV 1860 München GER A 26 0
1965-66 TSV 1860 München GER A 34 0
1964-65 TSV 1860 München GER A 29 0
1963-64 TSV 1860 München GER A 30 0
1962-63 TSV 1860 München GER A 30 0
1961-62 Wormatia Worms GER A 12 1
1959-60 OFK Beograd YUG A 3 0
1958-59 OFK Beograd YUG B ? ?
1957-58 OFK Beograd YUG A 13 0
1956-57 BSK Beograd YUG A 26 0
1955-56 BSK Beograd YUG A 15 0
1954-55 BSK Beograd YUG A 15 0
1953-54 BSK Beograd YUG A 22 0
1952-53 BSK Beograd YUG A 2 0
1952 FK Crvena Zvezda Beograd YUG A 1 0

Career Totals: 354 1


Petar Borota


Rođen 05/03/1952
Mesto u timu Golman
Utakmica za reprezentaciju 4
Golova za reprezentaciju 0
Debitovao 05/10/1977
Igrao u klubovima OFK Beograd,
FK Partizan(Beograd),
Chelsea(Eng),
Boavista(Por), Porto(Por)

Reprezentativac i internacionalac, golman. Upamćen je po kiks golovima (Partizan-Zvezda, Rumunija-Jugoslavija), ali i po atraktivnim odbranama.
Na golu OFK Beograda bio je na 176 utakmica. U dresu Partizana igra tri sezone (1976-1979) - dva puta prvak Jugoslavije (1976, 1978). Kapiten i prvotimac londonskog Čelzija (1979-1983).
Igrao je još i za portugalske klubove Boavista i Porto.
Za mladu reporezentaciju Jugoslavije branio je čak 27 puta, dok je na golu "A" tima bio 4 puta. Debitovao je na prijateljskoj utakmici 5.oktobra 1977. u Budimpešti protiv Mađarske (4:3), a poslednju utakmicu odigrao je u Bukureštu, protiv Rumunije (3:2), u kvalifikacijama za prvenstvo Evrope.
Petar Borota, golman. Za golmane se oduvek pričalo da su specifični i ekscentrični. Borota je bio dugogodišnji odlični golman OFK Beograda.
Petar je prešao u Partizan 1977.godine.Osim golmanskih kvaliteta, Borota je imao i specifičnu pojavu. Jedini golman koji je u to vreme, umesto klasičnog šorca, nosio crne bermude. Onda je bio i prvi fudbaler koji je na svojoj glavi oblikovao "mini - val" frizuru. Hteo je da imidžom oponaša tada slavnog Kevina Kigena, ali kod saigrača je izazvao samo napade smeha. Znači, golmanske bravure, izlasci van 16 metara, crne bermude i čudna frizura. Previše za shvatanja običnih ljubitelja fudbala sa Balkana. Ali, Petar Borota je ostao svoj i gurao svoju priču.
Jedan od delova te priče je i susret u Bukureštu između Rumunije i Jugoslavije, kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. Cela zemlja je bila ispred TV ekrana i gledala tu ludu utakmicu. Borota je već u prvom minutu uspeo da primi gol sa 40 metara. Kako je kasnije rekao u jednoj emisiji, njegov otac nije stigao ni da naseče pršutu svojim drugarima, koje je zvao da gledaju utakmicu, a Petar je već kapitulirao! Ostao je ukopan na liniji, a posle je još tri puta morao u mrežu po loptu. Ipak, bilo bi nepravedno optužiti ga za sve te golove, jer oba tima su delovala ludo i smušeno, pa smo na kraju mi ipak pobedili 6-4! Mužinić, Trifunović, Filipović, Sušić... strelci se ne zaboravljaju.
Zatim, u roku od par meseci slede dva događaja koja su dobrim delom obeležila Borotinu karijeru i još više u javnosti učvrstila sliku o njemu kao čudaku. Znam samo da je u oba slučaja ljudima naterao suze na oči. Nekome radosnice, nekome suze od smeha, a meni, nažalost, suze očaja i tuge.
Igrala se revanš utakmica Kupa evropskih šampiona u Drezdenu. Dinamo Drezden protiv Partizana, a Partizan je u tadašnju Istočnu Nemačku doneo 2-0 iz Beograda. Generacija koja je superiorno osvojila domaće prvenstvo čekala je potvrdu kvaliteta u Evropi. Odličan rezultat, osim ako ne napravite neki težak kiks. Borota ga je napravio. Spustio je loptu na peterac, za takozvanu "bekovsku loptu".
Bez razloga, jer nije bilo gol-auta niti faula, pa samim tim ni razloga za taj potez. "Prekid filma" u glavi Petra Borote. Jedan od igrača Dinama je prišao lopti i ćušnuo je u gol. Posle Partizan prima još jedan gol , i na penale ispada već u prvom kolu! Zar tako jeftino...
Apsolutno istu stvar Borota ponavlja i protiv Crvene Zvezde. Derbi po snegu, a Borota opet postavlja loptu na peterac i daje instrukcije saigračima. Miloš Šestić prvo ne veruje u to što vidi, a zatim, shvata da mu se nudi prilika na tacni i on je koristi. Prilazi lopti i gura je u mrežu. Borota protestuje kod sudije, ali sve je čisto. Gol se, naravno, priznaje, a tu utakmicu Partizan gubi 1-3!
Te dve slike ostale su zauvek u sećanju navijača, i niko Vam danas neće reći: "Da, Borota je bio sjajan golman", što je on zaista i bio. Prokletstvo golmanske profesije.
Borota je napustio Partizan i otišao u Čelzi 1979. godine. Na svom debiju za londonske "plavce" uspeo je da sačuva mrežu protiv Liverpula, tadašnjeg prvaka Evrope. Na golu je nasledio tadašnju legendu Čelzija Pitera Bonetija, a sa navijačima londonskog tima je uspostavio srdačan i prijateljski odnos. Zajedno sa njima je skakao iza svog gola kada je Čelzi postizao golove, a oni su ga oslovljavali sa Pit. Kad neko stigne sa Balkana u kolevku fudbala i uspe da na takav način osvoji i rezervisane ostrvske fanove, onda možete zamisliti kakva je ličnost bio Petar Borota. Ekscentričan i do kraja svoj. Svi pričaju o penalu koji je odbranio, a zatim sa loptom ušetao u mrežu kako bi uzeo kačket koji mu je spao sa glave prilikom intervencije. Ta priča je toliko ušla u legendu, da je nemoguće razlučiti da li je ona plod mašte ili stvarni događaj.
Čelzi je skliznuo u Drugu diviziju, ali status i kvalitet Petra Borote nisu bili sporni. Nanizao je 107 utakmica za Čelzi, i bio jedna od njegovih legendi ranih osamdesetih.
Po završetku karijere bavio se kriminalnim radnjama.
Preminuo u Đenovi 2010. godine.

1984-85 Porto FC POR A 0 0
1983-84 Boavista FC POR A 15 0
1982-83 Portimonense POR A 7 0
1982-83 Brentford ENG A 0 0
1981-82 Chelsea ENG A 12 0
1980-81 Chelsea ENG A 42 0
1979-80 Chelsea ENG A 41 0
1978-79 Chelsea ENG A 12 0
1978-79 Partizan Beograd YUG A 16 0
1977-78 Partizan Beograd YUG A 34 0
1976-77 Partizan Beograd YUG A 27 0
1975-76 - YUG A - -
1974-75 OFK Beograd YUG A 33 0
1973-74 OFK Beograd YUG A 34 0
1972-73 OFK Beograd YUG A 32 0
1971-72 OFK Beograd YUG A 12 0
1970-71 OFK Beograd YUG A 10 0
1969-70 OFK Beograd YUG A 8 0

Career Totals: 335 0

Rođen 09/07/1911 - † 22/09/1996
Mesto u timu: Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 12
Golova za reprezentaciju 4
Debitovao 30/04/1933
Igrao u klubovima: HŠK Konkordija(Zagreb), BSK(Beograd)

Istaknuta desna polutka zagrebačke HŠK Konkordije i Beogradskog sport kluba (BSK), odličan graditelj igre, dobar strelac i reprezentativac. Istakao se prvo u Konkordiji kad se pojavio u prvenstvu 1930/31, a već sledeće sezone s ovim klubom osvojio je državno prvenstvo i bio najbolji ligaški strelac sa 10 golova.

Kad je kao vojno lice (poručnik) premešten u Beograd, u prvenstvu 1937/38. pojavljuje se u dresu BSK-a s kojim 1938/39. godine osvaja titulu prvaka. Bio je jedan od najboljih igrača u vreme kad je BSK dominirao u jugoslovenskom fudbalu.

Uz jednu utakmicu za "B" tim (1934. protiv Bugarske - 2:1), odigrao je i 12 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije i postigao četiri gola. Debitovao je 30. aprila 1933. protiv Španije (1:1) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 23. marta 1941. protiv Mađarske (1:1) u Beogradu, na kojoj je postigao jedini gol - poslednji za reprezentaciju ondašnje Kraljevine Jugoslavije.

Odigrao je i šest utakmica za reprezentaciju Zagreba, kao i devet za gradsku selekciju Beograda.
Web Sajt
web stats