Romantika kroz istoriju

Beograd te zove!

 

Beogradski Sport Klub je rođen!

Na sastanku, koji je 6. jula 1911. godine održan u kafani «Ženeva», koja se nalazila na uglu Aleksandrove i Beogradske ulice, osnovan je jedan klub, koji će u narednim godinama ispisati najlepše stranice našeg fudbala, a taj klub živi i dan danas i pored toga što su ga ukidali, reimenovali, selili… Ništa još nije ubilo duh našeg grada i naš klub, a 2011. godine, tadašnji BSK, a danas OFK Beograd, slavi zlatni jubilej, prvi vek svog fudbalskog bitisanja!

Ovu svečanu osnivačku skupštinu tog sunčanog, letnjeg, dana, otvorio je jednim prigodnim govorom Jevrem – Ješa – Pantelić, publicista. Pošto su bile obavljene potrebne prethodne radnje, izabrana je i prva uprava kluba: za predsednika – Andra Jović, za potpredsednike – Danilo Stojanović – čika Dača i Jevrem Pantelić, za sekretara – Dušan Milošević, za blagajnika – Miloš Ekert, a za ekonoma – Božidar Todorović. Članovi uprave su postali Momčilo Živanović, Ivan Živković i Boško Krstić. Klupski fotograf bio je Ljubiša Glišić, a umetnik za reklame arh. Aleksandar Deroko, što samo po sebi predstavlja novinu u tadašnjem fudbalu i pokazatelj da je novi klub imao moderan vid shvatanja fudbala.

Posle izbora ove prve klupske uprave i pošto je izglasala pravila kluba, skupština je donela odluku da klupsko igralište bude podignuto na ustupljenom terenu beogradske opštine, na nekadašnjem Trkalištu (bivši hipodrom), gde se danas nalazi Tehnički fakultet.

Ime je usvojeno na predlog Miloša Ekerta, bankara «Praške kreditne banke», koji je dao ideju da se novoformirani klub zove Beogradski Sport Klub!

Pravila kluba odobrena su od uprave Grada Beograda, 1. septembra 1911. godine i tada je Beogradski sport klub zvanično počeo sa radom!

Usvojene su i boje kluba – tamno plavo – svetlo plava kombinacija, na predlog Milete Nedića – tadašnjeg centarfora, jer su to bile boje njegovog koledža – Šatlen u Ženevi gde je studirao, a po toj kombinaciji boja je kasnije klub bio poznat i dobio je nadimak «beogradski Plavi»!

Od prihoda sa prve naše odgrane utakmice sa Šumadijom (8:1), prilozima članova i ljudi iz Praške kreditne banke, naručeni su prvi dresovi u Pragu. Doneti su do Zemuna (Austrougarska) i nekoliko igrača je prešlo u Zemun, navuklo po 3-4 dresa na sebe da ne bi platili, za nas tada preskupu carinu i tako ih doneli u Beograd.

Neposredni povod osnivanja BSK-a

Treba reći da je BSK osnovan kao direktna posledica raskola u jednom drugom beogradskom klubu – Srpskom maču, gde je vladala dugogodišnja loša atmosfera između igrača i predsednika kluba Radivoja Novakovića. To neslaganje je doživelo svoju kulminaciju posle dve odigrane prijateljske utakmice između reprezentacije Beograda i odgovarajuće selekcije Zagreba, gde su igrači Srpskog mača koji su bili pozvani u selekciju i pored protivljenja predsednika i zabrane da idu put Zagreba, ipak otišli i odigrali te mečeve, a po povratku u Beograd više nisu bili članovi drugog po redu najstarijeg kluba u prestonici Srbije.

Ubrzo nakon toga, odlučili su da osnuju novi klub, a pridružili su im se pojedini igrači Sokola (Danilo Stojanović i Mileta Nedić), te đaci tadašnje gimnazije «realke» (Mikša Jovanović, Velibor Andrejević, Miodrag Jovanović – Cine i dr.), kao i službenici Praške kreditne banke (Miloš Ekert, Oto Kohut, Josif Švaha), te je tako formiran, kasnije veliki BSK.

Prva utakmica

Na Malu Gospojinu 1911, odigrana je prva zvanična utakmica BSK-a. Protivnik je bila Šumadija koju smo pobedili 8-1, a sastav je bio sledeći:

Bota Stanković – Pufta; Miša Obućina – Laf, Josif Papo – Joži; Đoka Popović – Kera, Boža Todorović – Budža, Dušan Milošević – Cucko; Brana Veljković – Ciga, Josif Bener – Jajo, Mileta Nedić, Nikola Stefanović, M. Furjanović – Furka.

Svoje prve dve međunarodne utakmice, plavi su odigrali protiv tadašnjih austrougarskih klubova, 1913. godine sa novosadskim MTK i 1914. protiv subotičkog Munkača, te pančevačkog S. K, dok su omladinci BSK-a svoju prvu utakmicu odigrali i ranije protiv Građanskog šport kluba iz Zemuna!

Prvi stadion

Otvaranje stadiona na bivšem Trkalištu (sve do 1906. na tom mestu bio hipodrom kada se premestio na sadašnju lokaciju – Carevu ćupriju) održalo se na pravoslavni Vaskrs, 6. 7. i 8. aprila 1914. godine, «Uskršnjim loptačkim turnirom», a učestvovali su BSK, BSK II, Srpski mač i Velika Srbija II, te subotički SAK i turnir je trajao tri dana. U stadion je uloženo tadašnjih 10 000 dinara, a napravljene su pokrivene tribine sa ložama i sedištima za preko 700 gledalaca.

Iako se zvanično prvenstvo nije igralo sve do 1923. godine, te, iako su fudbalske utakmice u tom periodu bile retke, ipak su se u svakom trenutku znali najbolji klubovi. U Srbiji je u to vreme BSK nosio epitet nezvaničnog šampiona u periodu između 1911-1912, pa od jeseni 1912 do zime 1913.

I sv. rat

Na žalost, fudbal u Srbiji je brzo zamro, jer su došli ratovi, prvo dva Balkanska, pa odmah zatim i I sv. rat, te je klub u periodu između 1914-1919. bio raspušten, a naš prvi stadion u blizini današnje lokacije parka Tašmajdan, je za vreme prvog svetskog rata razoren od neprijateljske artiljerije i kasnije pretvoren u njivu sa zasađenim kukuruzom od strane austrougarske vlasti.

Takođe, dosta fudbalera je otišlo na ratište, ali je isto tako i dosta njih nastavilo igranjem fudbala u Francuskoj, Grčkoj, Engleskoj i Italiji! U Beogradu pod okupacijom, preostali, mlađi igrači iz predratnih beogradskih klubova udružuju se u S. K. Beograd, te igraju nekoliko prijateljskih utakmica u cilju sakupljanja sredstava za sirotinju i da bi se digao moral ljudima u tom teškom periodu.

 

Obnovljen klub!

Po završetku rata, objekat na kome je naš klub igrao svoje utakmice je obnovljen, te je vratio prvobitnu namenu i BSK je od kraja marta 1919. tu igrao sve do preseljenja na Topčidersko brdo 1929. godine, na mesto gde je sada stadion Partizana. Šest godina kasnije od ponovnog otvaranja stadiona, teren je rotiran za devedeset stepeni, te je tada ponovo rekonstruisan.

Lopta nastavlja da se kotrlja i 1919. fudbal u Kraljevini SHS se organizuje u fudbalski savez sa sedištem u Zagrebu. Od 1920. godine se formira prvenstvo Beograda i beogradski loptački potsavez, u kome, te godine, učestvuju BSK, Jugoslavija, BUSK i Soko, da bi u nerednih par godina broj klubova rastao sve više. BSK osvaja prvenstva Beograda u njegova prva tri izdanja, a 1924. beleži se i veliki uspeh kada je savladan mađarski Ferencvaroš sa 4-2, tada jedan od najboljih klubova Starog kontinenta.

Godine 1925. u klub, sa svojim bratom Nikolom, dolazi Blagoje Moša Marjanović, koji će u kasnijem periodu važiti za jednog od ljudi koji su obeležili prvi vek postojanja našeg kluba.

Posle neuspeha u kvalifikacijama za državno prvenstvo koje se održava od 1923. godine i dosta lošeg stanja u klubu, 1927. BSK pobeđuje u prvenstvu beogradskog loptačkog potsaveza i od te godine je redovan učesnik takmičenja koje su činili najbolji klubovi iz ostalih podsaveza.

Novi stadion!

Petog i šestog maja 1929. godine, turnirom u kome su učestvovale 4 ekipe, BSK, Jugoslavija, Prostejov (Čehoslovačka) i Slavija (Sofija), otvara se stadion sa atletskom stazom, kapaciteta za preko 30 000 gledalaca na Topčideru, te se premeštamo sa starog Trkališta, zbog izgradnje Tehničkog fakulteta, Univerzitetske biblioteke i Arhiva Srbije, na novu lokaciju, koja je kasnije dobila i veštačko osvetljenje. Prva noćna utakmica je odigrana sa Rapidom 24. jula 1934.

BSK kreće u osvajanje titula!

Administrativnim putem i različitog tumačenja pravila saveza i potsaveza, posle još jednog osvojenog prvenstva BLP-a, zbog navodnog igranja jednog igrača koji nije imao pravo na to – Markovića, BSK – u se oduzima titula prvaka države 1929 godine. Već sezone 1930/31, pored naziva najboljeg u svom podsavezu, osvajamo svoje prvo državno prvenstvo na zaista maestralan način, kada pobeđujemo u svih deset utakmica, uz gol razliku 32:6! Taj uspeh do početka II sv. rata ponavljamo još četiri puta i to u sezonama 1932/33, 1934/35, 1935/36 i 1938/39. Takođe, najbolji strelci prvenstava, prve zajedničke države, su bili Kuzman Sotirović, Đorđe Vujadinović u dva navrata, Blagoje «Moša» Marjanović čak tri puta i Svetislav Glišović.

Naš, plavo – beli, građanski klub, imao je zavidnih uspeha na međunarodnoj sceni, kada je u Mitropa kupu u dva navrata bio na korak od finala, no klubovi iz Mađarske, tadašnje fudbalske velesile, su nas u tome sprečile.

Ono što je takođe važno napomenuti, je to da su 1930, na svetskom prvenstvu u Urugvaju, gde je podeljeno treće mesto sa USA, što je naš najveći reprezentativni uspeh u istoriji, 2/3 naše reprezentacije činili su članovi BSK-a! Takođe, prva tri jugoslovenska fudbalera koji su proslavili “zlatni jubilej” sa 50 utakmica u nacionalnom timu bili su Blagoje Moša Marjanović, Milorad Mikica Arsenijević i Aleksandar Tirke Tirnanić.

Dosta je legendarnih igrača iz tog perioda, momaka koji su bili idoli tadašnje sportske javnosti… Dr. Mihajlo Andrejević, Andra Kojić, Mileta Nedić, Nikola Simić – Pop, Bora Vasiljević – Ikiš, zatim braća – “Moša” i “Grba” Marjanović, Lajoš Šenfeld – Tuško, Baja Dragićević, Đorđe Vujadinović (jedini igrač koji je učestvovao u svih pet pohoda na titulu), Kuzman Sotirović, Svetislav Glišović, Mikica Arsenijević, Aleksandar Tirnanić, Sava Marinković, Svetislav Valjarević, Vojin “Škoba” Božović, Franjo Glazer, Dragutin Najdanović, Gustav Lehner, Ernest Dubac, Petar Manola… samo su deo onih koji su gradili zdrave temelje našeg fudbala, a BSK je na zbirnoj tabeli prvenstava te epohe na vodećem mestu!

 

II sv. rat

Na žalost, mir na Balkanu je, po navici, kratkotrajan, te zemlju opet zahvata ratni vihor i dotadašnje prvenstvo kraljevine Jugoslavije se gasi. I pored toga, igra se nastavlja, a ligu čine klubovi iz Beograda. U leto 1941. BSK je osvojio tzv. “Srpski kup”, u liga takmičenju sa 6 klubova, zatim leta 1943. je opet bio prvak BLP-a (Beogradskog loptačkog podsaveza) u ligi od 10 timova, a u martu 1944. je osvojio prvenstvo Beograda u ligi od 10 ekipa, tako da treba dodati u bilans jos tri titule na one predratne.

Naravno nije se zbog rata putovalo van Beograda, medjutim treba reći da nije ni bilo doraslih klubova u unutrašnjosti. Takođe, naš stadion na Topčiderskom brdu biva teško oštećen «savezničkim» bombardovanjem 1944. godine, a posle tog događaja, koji se odigrao na Vaskrs 1944. godine, do ulaska partizana u Beograd u oktobru, nije bilo fudbalskih utakmica u našem gradu.

Tada su za BSK igrali neki novi klinci, predvođeni golmanom Srđanom Mrkušićem, Miodragom Mindom Jovanovićem, Rajkom Mitićem, Bobom Mihailovićem, Brankom Stankovićem, Kostom Tomaševićem, koji su posle rata i nakon zabrane postojanja BSK-a, svi bili rasuti po novoformiranim klubovima – Crvenoj Zvezdi i Partizanu, kao i Miloradom Nikolićem Popcem, koji je posle rata otišao u inostranstvo i više se nije vraćao u Beograd.

Ukidanje BSK-a i dešavanja po dolasku nove vlasti

Fudbal za vreme II sv. rata je bio tabu tema u komunizmu, kao uostalom i sva fudbalska takmičenja pre 1945. koju je nova vlast odredila kao prvu godinu početka odigravanja fudbalskih prvenstava, što se na žalost u većini medija i dan danas mahom prihvata!

U decembru ’44 BSK i SK 1913, najtrofejniji beogradski predratni klubovi, se ne pominju svojim imenima nego “plavi” i “crveni” i igraju u korist siromašnih porodica. Od ’45 ne postoje vise ni pod tim nazivom, a 5. maja te godine, zavanično su ukinuti svi tadašnji klubovi bez pominjanja poimence, proglasom Ministarstva prosvete i potpisom Mitre Mitrovic-Djilas, da bi se time obznanilo javnosti ono što je već ukinuto pre više od šest meseci.

Osniva se tim USAOS-a (ujedinjena socijalisticka antifasisticka omladina Srbije) – FK Crvena Zvezda i tim I Armije koji je preimenovan u Centralni Dom Jugoslovenske Armije Partizan, po uzoru na moskovski CDKA (kasnije CSKA). Crvenoj Zvezdi dodeljuje se stadion SK Jugoslavije (nekadašnji SK 1913 i Velika Srbija), a CDJA Partizan stadion našeg BSK-a!

Timovi su ukinuti 1944. sa zvanicnim razlogom što su igrali u vreme rata, a takođe, namera je bila da po sovjetskom modelu svi timovi budu sa upravama iz partije, vojske i policije.

Osnovan FK Metalac

U sali, u ulici Nemanjina 25, tog 25. marta 1945. formira se tim sindikata metalaca – FK Metalac i date su mu prostorije predratnog FK Jadran. Takođe, osnovano je i Sportsko društvo “Metalac”, sa svojih sedam sekcija – fudbalskom, rvačkom, košarkaškom, rukometnom, hokejaškom, biciklističkom i atletskom. Kasnije je ukinuta rvačka i hokejaška, a dosta nakon toga uključena teniska i šahovska sekcija.

Josip Broz Tito je proglašen za počasnog predsednika kluba, a ime je doneto dekretom ranije nego što se održala osnivačka skupština i niko se nije usuđivao da bilo šta protivreči. Tada je vlast forsirala da se osnuje što više klubova sa nazivom Proleter, Napredak, Mladost, Dinamo, Partizan, Metalac…

Klub je zadržao boje predratnog BSK-a svetlo plavo – tamno plavu kombinaciju boja, a i grb je bio sličnog oblika. Na osnivačkoj skupštini prisustvovali su i ušli u strukture kluba naši legendarni igrači – ing. Milorad Arsenijević i ing. Sava Marinković.

Iste godine, sada Metalac, postaje prvak Beograda (liga od 6 timova), a u odlučujućoj utakmici pobeđena je FK Crvena Zvezda. Plavo – beli uzimaju redovno učešće u šampionatima nove države koje se igra od sezone 1946-47.

Ponovo BSK!

Na vanrednoj skupštini kluba, 22. jula 1950, doneta je odluka da se ponovo vrati ime BSK, a mnogi su bili skeptici da li će vlast dopustiti da se to ime ponovo nosi, no Vladimir Dedijer, tadašnji politički funkcioner, a predratni navijač BSK-a, je na to rekao da je BSK “baš lepo ime” i da ne vidi problem u tome, te je vraćeno ime BSK i klub po svemu podseća na istoimeni klub od pre rata i tamno plavo – svetlo plava boja dresova se ne menja, a grb je skoro identičan onom predratnom!

Pod tim imenom osvajamo svoja prva dva trofeja u nacionalnom kupu i to 1953. i 1955. godine, kada je pobeđen splitski Hajduk u dva navrata!
Ono što je takođe zanimljivo iz tog perioda je to da naši omladinci 1951. godine postaju prvaci SFRJ, a naš drugi tim ulazi u osminu finala nacionalnog kupa.

Stanoje Jocić i Predrag Pop Marković postaju prvi strelci lige, a 1955. godine se osvaja vicešampionska titula!

Tih godina su se isticali i ostali upamćeni brojni igrači kao što su Dragiša Filipović, Aleksandar Panić, Sreten Davidović, Lazar Tasić, Zdravko Juričko, Vasilije Šijakovic, Sava Antić, Predrag Pop Marković, Petar Radenković, Tomislav Kaloperović, Stanoje Jocić, Živko Josić…

Fuzija sa TSK Šumadijom i promena imena u OFK Beograd

Klub se takmiči pod našim starim imenom sve do 26. novembra 1957. godine, kada, u to vreme, BSK dolazi u dosta lošu finansijsku situaciju i tada se, posle fuzije sa nižerazrednom TSK Šumadijom, u koju su ušli jaki državni funkcioneri (“geneksovci” – operativci UDBE), koji su pre toga bili u upravi Partizana, opet menjamo naziv kluba u današnji OFK Beograd, te menjamo boje u današnje plavo – bele, a osnivačka skupština održana je u sali radničkog univerziteta «Braća Stamenković».

Pre promene imena, 24. avgusta 1957, odigrana je naša prva utakmica na sadašnjem Omladinskom stadionu (ranije se zvao Omladinski stadion Jugoslavije) – OFK Beograd – FK Budućnost 3-1.

Prefiks OFK je dodat i da bi klub konačno dobio svoj stadion – Omladinski, koji je dobio na korišćenje od grada. Do tada je BSK plaćao kiriju za korišcenje Zvezdinog stadiona pa bi ih Zvezda nekad i tužila za neizmirenje iste. Kada je Zvezdin stadion postao nepodoban za prvu ligu, BSK je igrao na Partizanovom iliti našem nekadašnjem.

Takođe, mora se reći za strah tadašnje vlasti od nacionalistickog prizvuka imena “BSK Šumadija”, koje bi moglo privuci “reakciju” i to je jedan od razloga za donošenje novog imena OFK, a zvanicno je rečeno – “Beograd treba da ima prvoligaša sa imenom grada“.

Već 1962. pobedom u finalu nad subotičkim Spartakom, našu vitrinu popunjavamo sa još jednim trofejom kupa, a četiri godine kasnije, u nezaboravnom finalu koje se i dan danas prepričava, šaljemo zagrebački Dinamo kući sa šest golova u njegovoj mreži, te osvajamo, do sada, poslednji, četvrti kup u našoj istoriji.

Još jednom smo bili nadomak osvajanja naše nove titule, ali generaciji iz sezone 1963/64, na našu žalost, to ipak nije pošlo za nogom, no treba reći da po mnogima našem klubu nije bilo dozvoljeno da uzme šampionat i tako razbije tradiciju isključivog osvajanja titula tadašnje velike četvorke.

Takođe, mreže protivničkih golmana u tom periodu, pored ostalih saigrača, redovno buši Slobodan Santrač, koji postaje apsolutni rekorder po broju postignutih golova u našim prvenstvima i taj rekord do dan danas nije nadmašen, a takođe, noseći naš dres osvaja i bronzanu kopačku Evrope.

Šezdesete i sedamdesete su godine kada je za naš tim čula cela fudbalska Evropa, a u evro takmičenjima pred nama su padali i takvi velikani kao što su minhenski Bajern, torinski Juventus, roterdamski Fejenord, napuljski Napoli, atinski Panatinaikos i mnogi drugi klubovi koji su i dan danas krem svetskog fudbala.

OFK Beograd je u tom periodu dvanaest puta ucestvovao u međunarodnim kupovima i to dva puta u Kupu pobednika kupova, po 3 puta u Kupu sajamskih gradova i Kupu UEFA, kao i po dva puta u Intertoto i Mitropa kupu.

Tada beležimo i naš najveći internacionalni uspeh u periodu posle II sv. rata – polufinale KPK, gde je u dvomeču bolji bio londonski Totenhem, kasnije osvajač tog kupa, a izdvajamo i ¼ finale UEFA kupa 1973. kada nas je eliminisao Tvente.

Pogledajte video zapis sa revanš utakmice polufinala KPK u Londonu protiv Totenhema!
izvor: britishpathe.com

Za nas tim tada su izmedju ostalih nastupali velikani naseg fudbala, od kojih su mnogi od njih bili standardni reprezentativci poput Josipa Skoblara, Dragana Guglete, Spasoja Samardzića, Blagomira Krivokuće, Sretena Banovića, a nešto kasnije Ilije Petkovića, Slobodana Santrača, Dragoslava Stepanovića, Ninoslava Zeca, Bogdana Turudije, Petra Borote, Dušana Lukića…

Tada je OFK-a imao veliku armiju navijača širom cele Jugoslavije, kao i van granica SFRJ, a podatak koji najbolje govori o tome jeste da se u nemačkom gradu Štutgartu 1971. godine osnovao OFK Beograd – Študgart, koji se i dan danas takmiči u nemačkim regionalnim ligama.

 

Osamdesete godine XX veka, pamtiće se po lošem, jer smo konstantno bili između prve i druge lige, da bi posle ispadanja iz elitne lige SFRJ 1986. godine, ostali u drugoligaškom rangu takmičenja sve do raspada države, kada smo se vratili u ligu koju su činili klubovi iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. Te 1991/92. je napravljen odličan rezultat i tada smo pod dirigentskom palicom Ilije Petkovića, koji je te godine sa mesta tehničkog direktora preuzeo trenersko mesto, u jakoj konkurenciji, izborili izlazak u kup UEFA, no sankcije su nas sprečile da Beograd vratimo na evropsku fudbalsku mapu posle dugog niza godina.

U drugoj ligi, u kojoj smo ukupno bili 10 puta, odigrali smo 300 utakmica sa sledecim bilansom : 300 utakmica, 152 pobede, 70 remija, 78 poraza, 499 postignuta gola, a 274 puta su naši čuvari mreže morali da kapituliraju.

Treba reći da su naši omladinci 1985. postali prvaci Srbije i vicešampioni Jugoslavije u odgovarajućoj kategoriji, a kao drugoligaši u sezoni 1989/90 igramo polufinale nacionalnog kupa.

Takođe, bogatiji klubovi su mahom odvodili naše odlične mlade igrače, te nije bilo vremena i mogućnosti da se tim održi i napravi neki veći rezultat.

 

Ni devedesete nisu bile srećnije za Beograd, osim ranije pomenutog uspeha iz sezone 1991/92, kao uostalom ni za ostatak Srbije, koja je opet pogođena ratnim dešavanjima, a najvažnije je to da je klub po teškim uslovima opstao!

Godine 2002. menja se ime kluba u F.K. OFK Beograd što nailazi na dosta podeljena mišljenja među pristalicama plavih i uopšte u fudbalskoj javnosti Srbije, te navijačka grupa Plava Unija Beograd traži da se vrati pravo ime OFK Beograd bez iseljeno dodatog i gramatički neispravnog FK. Takođe, postoje i inicijative za vraćanje prvobitnog imena kluba – Beogradski Sport Klub!

U poslednjoj dekadi beležimo promenljive rezultate. Od uspeha 2003, kada smo se posle dvadeset devet godina plasirali u jedno evro takmičenje (ovog puta Intertoto kup) i učešća u polufinalu IK-a, kada je od nas bio bolji madridski Atletiko gde se Ofkovcima povratio davno izgubljeni ponos, do loših rezultata koje beležimo poslednjih godina, kada smo tek u poslednjim kolima sačuvali superligaški status.

Petar Divić je nastavio putem svojih slavnih prethodnika, te postaje prvi strelac lige sa postignutih 27 golova.

Takođe, vredan uspeh zabeležili su omladinci, koji su osvojili prvenstvo Srbije 2008 i 2009. godine, a 2006. godine smo posle četrdeset godina bili nadomak osvajanja domaćeg kupa, kada smo poklekli tek u produžecima!

Sezona 2009/10 je opet vratila osmehe na lica svima onima koji žive za plavo – bele, kada smo se ponovo vratili u vrhu tabele, a izboren je i izlazak u Evropu.

2011. godine se svaki Ofkovac osećaо ponosnoi ne samo oni nego i svi pravi ljubitelji i poštovaoci našeg fudbala, jer se проslaviо vek postojanja kluba, koji je među prvima stvarao fudbalsku kulturu na ovim prostorima!

Moja krv je plava!

OFK Beograd est. 1911.