Важне утакмице

Као прва од важних утакмица БСК-а мора се издвојити она премијерна која је одиграна 26. октобра 1911. године, када је савладана крагујевачка Шумадија са чак 8-1! Наш тим је наступио у следећем саставу: Бота Станковић Пуфта; Миша Обућина Лаф, Јосиф Папо Јожи; Ђока Поповић Кера, Божа Тодоровић Буџа, Душан Милошевић Цуцко; Брана Вељковић Цига, Јосиф Бенер Јајо, Милета Недић, Никола Стефановић, М. Фурјановић Фурка.

Од осталих предратних мечева треба поменути оне које смо одиграли са тадашњим аустроугарским тимовима – САК-ом, САНД-ом, Мункачем, ПАК-ом. Ти клубови из Суботице, Новог Сада и Панчева су играли у земљи која је једна од оних од којих смо и учили фудбал преко наших студената који су били одушевљени фудбалом и који су у Србији даље преносили своје фудбалско знање.

Након Првог великог рата Бсковци су имали велику улогу у дипломатији, па су се тако зближавале земље када су се организовале утакмице Београђана и неког од тамошњих тимова. Тако су се на пример обновили односи са Бугарском (1925.), гостовало се у Румунији 1922. године у част женидбе Краља Александра са Принцезом Маријом, или се поновно успостављали односи са Грчком.

До 1927. нисмо имали званичне европске утакмице, али као највећи успех тих година издваја се тада изненађујућа победа над Ференцварошем од 3-1. Тада је мађарска важила за фудбалску велесилу.

Тадашњи вечети дерби између плавих и црвених такође добија важно место у развоју фудбала код нас. Први пут дерби је одржан 8. септембра 1913. године (2-0 за БСК), а последњи септембра 1944. Укупно је одигран 143 пута, а БСК је славио на 75 утакмица, на 26 било је нерешено, а 42 пута је победила Југославија. Нашу највећу победу славили смо 07.04.1929. године, у педесетом међусобном окршају и то резултатом од 7-1. Са друге стране и црвени су нам наносили катастрофалне поразе, те тако остају уписани неуспеси од 1-9 и 2-8!

У памћењу остају и утакмице које су одигране за време окупације. На неким утакмицама се окупљало између 15 и 20 хиљада људи.

Морамо подсетити и на тријумф над скопском Победом од чак 17-2 1929. године!

Наша два полуфинала Митропа купа остају у аналима међународног фудбала. Против Ујпешта 1939. смо имали скор од 4-2;1-7 укупно 5-9, да би наредне године били много ближи финалу када смо у двомечу против Ференцвароша били лошији за само један гол. Ипак остаје горак укус баш због тог једног гола јер је судија Бажант из Загреба на првој утакмици у Београду, коју је БСК добио са 1-0, тешко оштетио Плаве када није досудио очигледан једанаестерац. Било како било, Београђанима у реваншу није помогло ни 1000 својих навијача који су допутовали у Будимпешту јер је Фради славио са 2-0.

На тренинг утакмици, априла 1937. године, БСК је савладао државни тим Краљевине Југославије са 2-1, а на том мечу за репрезентацију су играли и чланови БСК-а Божовић, Лехнер и Стевовић. БСК је наступио у следећем саставу: Ђ. Поповић, Радовановић, Петковић, Л. Поповић, Шурдоња, Кнежевић, Глишовић, Вујадиновић, Марјановић, Поповић, Подхрадски. Стрелци за БСК су били Вујадиновић и Марјановић. Занимљиво је то да је и тим БСК-а 1951. године исто као и пре рата, на тренинг утакмици, савладао државни тим ФНР Југославије са 3-1! Наш тим на тој утакмици био је следећи: Цветковић, Беговац, Филиповић, Станковић, Цокић, Тасић, Рацић, Панић, Калоперовић, Антић и Давидовић.

Након рата морају се издвојити утакмице финала купа. Прва два купа, које се тада традиционално играло на стадиону ЈНА, на месту где је некада био стадион БСК-а, играла су се против сплитског Хајдука и оба пута славили са 2-0. Тада нас је са клупе предводио Благоје Моша Марјановић, а асистенти су му били још два легендарна играча БСК-а Војин Божовић и Ђорђе Вујадиновић који је водио омладински погон!
Недуго затим освојена су још два трофеја националног купа на истом месту. Овог пута противници су били суботички Спартак, који је савладан са 4-1 и загребачки Динамо побеђен у једном од најлепших финала које је икада виђено. Офковци су славили са чак 6-2, а наслов у сутрашњим новинама гласио је – Офковци као експрес, Динамо као ћира!

Тих година су одигране бројне интернационалне утакмице против фудбалских великана. Највећи успех је забележен 1963. године када је Београд ушао у полуфинале КПК. Тада је у финале отишао Тотенхем, касније и освајач пехара те године. Прва утакмица одиграна је у Београду на стадиону ЈНА где су Лондонци славили са 2-1, а куриозитет је да је тада можда први пут показан црвени картон једном енглеском играчу у неком евро купу до те године! У реваншу, пред 63 хиљада гледалаца, Енглези славе са 3-1, али њихова штампа ипак пише хвалоспеве о игри Београђана. Пре полуфиналне утакмице треба рећи да смо између осталих елиминисали и италијански Наполи и то тек у мајсторици, када смо у Марсеју славили са 3-1.

Плави су подигли рејтинг нашем фудбалу у то време победивши Бајерн из Минхена 1962 године – 4-1, Јувентус 1963. – 2-1, када је Јуве прошао даље тек после треће утакмице која је одиграна у Трсту. Побеђени су и Фејенорд 1962. и 1972 (две сезоне пре тога били прваци Европе), Панатинаикос 1973,  Болоња 1968, Оксер 2006. године и многи други…

Као клуб који је „лежао“ Офковцима намеће се Хајдук из Сплита, не само због два освојена купа из 1953. и 1955. године када је слављено против њих у финалу. Романтичари са Сплићанима имају најбољи скор поредећи са осталим екипама из тадашње „велике четворке“, а остаје упамћена победа Плавих на Пољуду 1981. године са чак 4-1 када су голове постигли Томић, Марковић, Мајсторовић и Кркић па су после меча заслужено побрали аплаузе Далматинаца.

Као друголигаш, ОФК је 1983. године победом од 1-0 из купа избацио фаворизовани Партизан, а 1990. у полуфиналу купа, са екипом Црвене Звезде, која ће убрзо потом постати првак Европе, на Карабурми игра нерешено 3-3. Такође, 1991. године Зоран Лончар са два постигнута гола доводи до победе свој тим на нашем највећем стадиону, а две сезоне након тога Офковци прекидају несавладивост Црвене звезде на свом стадиону дугу две године, идентичним резултатом од 2-0, овог пута головима Миловановића и Машића.

Од утакмица из новијег времена треба издвојити победе над Партизаном на гостујућем терену две године заредом и полуфинале Интертото купа против мадридског Атлетика, но Торес и његови саиграчи су у том моменту ипак били превелики залогај за младе Романтичаре. Гостовање у Цариграду лета 2010. године ће остати у памћењу када је Београд одиграо 2-2 са Галатасарајем, после чега се на старом и узаврелом Али Сами Јену једино чула песма Плаве Уније.