Legende kluba

Teško je poverovati da će se i u sledećim decenijama ponoviti sportska karijera kakvu je imao Aleksandar Tirnanić, desno krilo predratnog BSK-a i državne reprezentacije i posleratni selektor "plavih".Popularni Tirke je pedeset sedam godina bio neprekidno u našem fudbalu!
Doživeo je mnogo radosti i gorčina: u životu, i u fudbalu. Prvi svetski rat mu je odneo oca, radnika metalca, koji je 1914. bio vojnik hrabre srpske vojske. U Drugom svetskom ratu izgubio je majku u ruševinama bombardovanja Beograda 1944. godine.
Tirke je bio jedan od onih beogradskih mališana koji je zaljubljeno jurio za loptom po nekim terenima Bare Venecije, koja se nalazila između današnjeg Beogradskog sajma i Železničke stanice.
Tu ga je zapazio Radenko Mitrović i odveo u slavni klub "Jugoslavija", gde Tirke ostaje samo godinu dana. Odatle prelazi u BSK i u izuzetnoj generaciji igra za treći tim podmlatka zajedno sa Vujadinovićem, pokojnim Krčevincem i ostalima.
Pre rata BSK je teško izlazio na kraj sa zagrebačkim "purgerima", kako su navijači popularno nazvali igrače "Građanskog". Sa "Hajdukom" i "Jugoslavijom" je išlo mnogo lakše, mada je ponekad na tim utakmicama dolazilo do usijanja. Posebno je bilo teško u Splitu.
Na jednoj od tih burnih utakmica došlo je do tuče između igrača. U teren su uleteli žandarmi da naprave red. Čak i njihov starešina - policijski pisar, kako su se oni tada zvali. I on je s leđa udarao beogradske fudbalere. Tirke je to primetio, kucnuo ga po ramenu i kad se ovaj okrenuo - snažno ga oŠamario.
- Gospodin pisar je bio zbunjen - priseća se Tirnanić tog nemilog događaja. - Od udarca mu je pala šapka, sagnuo se da je dohvati, tada je usledio volej udarac u njegovu zadnjicu. Bauljao je i ne okrećući se napustio igralište. Mislio sam da će me sačekati posle utakmice. Nije, valjda je shvatio svoje nedolično ponašanje. A ko zna, možda se i uplašio.
Tirke je kao mlad bio prgav, kočoperan, brz na jeziku, ali i ratoboran. Imao je pravi fudbalski temperament. Van terena bio je blage naravi, vedar, duhovit, kozer koji je s malo reči uspevao da nasmeje društvo.
Sa sedamnaest godina Tirnanić debituje za prvi tim BSK-a. Ubrzo potom oblači dres s državnim grbom. Slučaj je hteo da debi ovog fudbalskog asa, a i poslednja, pedeseta utakmica u dresu reprezentacije, bude sa istim protivnikom -najboljim timom Rumunije.
U tom razdoblju od jedanaest godina (1929-1940) ispisane su najlepše stranice Tirketove igračke karijere. Bio je učesnik Prvog svetskog prvenstva u Montevideu 1930, da bi zatim gotovo neprekidno igrao na svim terenima na kojima je igrala jugoslovenska reprezentacija.
Aleksandar Tirnanić je rođen 1908. u Krnjcvu, selu pored Smedcreva. Kao beba, sa roditeljima prelazi u Beograd, gde je kao penzioner živeo do smrti.
Fudbalsku karijeru počeo je kao trinaestogodišnji dečak. Brzo je krčio put do afirmacije. Za BSK je odigrao 500 utakmica, a 50 puta oblačio je dres sa državnim grbom.
Bio je sjajno desno krilo, sa Mošom nezaboravna desna strana "plavih", tandem asova kojem su navijači pevali pesme.
Posle rata, trideset sedam godina radio je u Fudbalskom savezu Jugoslavije, kao profesionalac, kao savezni kapiten ili stručni savetnik.
Sastavio je 102 državne reprezentacije, bio je selektor na Svetskim prvenstvima u Švajcarskoj 1954. i Švedskoj 1958. i na Olimpijskim igrama u Londonu 1948, Helsinkiju 1952. i Rimu 1960.
Tirnanić je bio potpuno predan fudbalu, čak je i školu zapustio. Rano je osetio slast velike fudbalske zvezde i nije mogao da se vrati u skamije i uči dosadna gimnazijska štiva. Voleo je fudbal i život. Kao i svi mladi ljudi, nije mislio šta će sutra biti. Leteo je na krilima slave sve do početka Drugog svetskog rata.
U deceniji između 1930. i 1940. Tirnanić je proživeo veoma bogat i buran život. Putovao po svetu, igrao fudbal, davao golove, driblovao, uznosio gledaoce svojom veštinom i majstorstvom.
Tirke i Moša bili su tandem i van fudbalskog terena. Drugovali su, danima i noćima sedeli kod "Sablje dimiskije", tada poznate beogradske kafane kod Botaničke bašte, igrali bilijar, karte, šetali korzoom... Bili su naši prvi profesionalci u fudbalu. Nisu radili, igranje im je bilo sve - radost i egzistencija.
Aleksandar Tirnanić je bio čovek velikog šarma, duhovit na terenu i van njega. Voleo je sva zadovoljstva života, imao je ukus za sve što je lepo. Voleo je ljude, muziku, društvo, kafanu...
- Pre rata je malo ko vodio računa o tome šta igrači rade u slobodnim časovima - objašnjava Tirke. - Moša i ja smo svake večeri izlazili, sedeli po kafanama, zabavljali se. Nikome nije padalo na pamet da nas kritikuje, još manje da smatra kako nesportski živimo. Takvo je bilo vreme. I shvatanje. Mi smo, kao i ostali, trenirali redovno, trčali na utakmicama, borili se, Često odlučivali i pobednika, pa je bilo čak i simpatično živeti javni život. Moša je bio popularniji od mene.

Bilo gde da sednemo, odmah bi za naš sto stiglo piće ili bi nas kelner upitao šta želimo, jer to naručuje navijač za drugim stolom. Najčešće nismo stizali da platimo ono što bismo jeli i pili.
U tom već zaboravljenom vremenu Tirke je proživeo najlepšu deceniju svoje mladosti. Bio je noćnik, igrao boemski fudbal, navijači su ga obožavali... Njemu je svaki dan bio svečanost.
Pre rata Tirnanić se rado družio sa naprednim studentima. Poznavao je Koču Popovića, drugovao sa Veselinom Maslešom, viđao Lolu Ribara... Nije bio organizovan, ali se znalo daje simpatizer komunista. Nosio je poverljiva pisma Partije u Pariz. Bio je diskretan: nikad nije pitao šta je, ali je znao da je to važno i poverljivo.
Bio je jedan od najpopularnijih sportista koji je podržao akciju naprednih ljudi da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. u Hitlerovom Berlinu.
Posle rata, Tirnanić postaje jedan od ustrojitelja fiskulturnog pokreta u novoj Jugoslaviji, prvi (opet!) profesionalac u tadašnjem FISAJ-u, radi u fudbalu.
Prvu posleratnu utakmicu naša reprezentacija igra u Pragu 1946. Taj tim, koji je pobedio Čehoslovačku (2:0), sastavio je Aleksandar Tirnanić. Tada još nije bio promovisan u saveznog kapitena, već je u svojstvu činovnika u tek osnovanom Fudbalskom odboru pri FISAJ-u. Kasnije, posle povlačenja Mikice Arsenijevića sa dužnosti amaterskog selektora, Tirke postaje savezni kapiten, jedini stručnjak koji će preko sto puta sastaviti najbolji tim Jugoslavije.
Tirke je bio staro vremenski selektor: nije od fudbala stvarao nauku, niti je igračima davao taktičke zadatke. Tražio je od njih samo jedno: da imaju stvaralački odnos prema fudbalu! Dao im je slobodu, insistirao na zalaganju, trčanju i hrabrosti.
Kako je on vršio selekciju, ostaće tajna koju nikad niko neće odgonetnuti. Često mu je bilo dovoljno da nekog igrača vidi samo na jednoj utakmici i da u njemu, pre svih drugih, zapazi ne samo talenat, već i krajnji domašaj. Sve se kod njega zasnivalo na intuiciji, čulu koje je bolje od fudbalske teorije i svih "logika" stvaralo homogenu kompoziciju.
Aleksandar Tirnanić je bio selektor velikog senzibiliteta. Umeo je da oseti ne samo fudbalsko razumevanje, već i duhovno dopunjavanje igrača, da spoji sve te karike u čvrst, neraskidiv lanac. Igrači su ga voleii, opštio je s njima na jednostavan, fudbalski način. Dobro ih je oscćao, a oni su njega razumeli. Bio je autoritet na veoma originalan način-jednostavnim prilazom igri i verom u izabranika.
Na dužnosti selektora - tom usijanom prestolu - bio je godinama. Dok su se drugi lako topili, on je odolevao, bilo kao član selektorske komisije ili kao savezni kapiten. I to je jedna od misterija vezanih za ovog "Čoveka od fudbala". Maliciozni kažu da je bio toliko "elastičan" daje dozvoljavao da mu tim "sastavljaju" ili na njega utiču visoki funkcioneri FSJ. Dobronamerni tvrde daje njegov uspeh lako objasniti: bio je čovek intuicije i prave fudbalske krvi.
Kad su ga kritikovali, branio se osmehom, duhovitošću, ponekad i na sarkastičan način. Sa novinarima se nije svađao, još manje dokazivao svoje ideje i namere. Bio je superioran u svojoj doslednosli - da poverenje uvek poklanja najboljim igračima, nezavisno od njihove trenutne forme.
Posle sjajne pobede naše reprezenatacije nad Italijom u Torinu (4:0), kada su Bobek i Mitić sedeli na klupi, a Čajkovski ustupio mesto mladom Dobroslavu Krstiću iz Vojvodine, "plavi" su igrali u Beogradu sa Englezima.
Zlatko Čajkovski se teško mirio s tim da ne igra za državni tim. Došao je u kancelariju FSJ i preklinjao Tirnanića da ga postavi u izabrani lim. Toj dirljivoj sceni prisustvovao je i autor knjige.
- Pane - tako su igrači od milošte zvali Tirketa - molim Vas da mi verujete: biću u nedclju najbolji igrač na terenu - rekao je Čik u jednom dahu. - Trenutno igram slabo za "Partizan", nisam koncentrisan, hteo bih u inostranstvo, moram da mislim i na dane posle fudbala, imam porodicu, na velikim sam mukama.
Čik je otišao, Tirke mu nije ništa obećao, ali mi je odmah rekao: "Srećom, dobro ga poznajem. Igraće u nedelju, svi će me napadati pre utakmice, ali sam siguran da će Čik biti sjajan. On je fanatik, borac, nije zaboravio da igra".
Čajkovski je bio u pravu. Tirke nije pogrešio što mu je verovao. U meču protiv Engleza (Mitić je dao gol, pobedili smo - 1:0). Čika su svi novinari ocenili "desetkom", bio je junak utakmice! Takav je selektor bio Tirnanić.

Javnost je dugo verovala da Timanić, kao kakav ljubomorni paša, čuva svoj fudbalski "harem" (reprezentaciju) za sebe, kao da je bogomdani selektor. Želeli su novu ličnost, promenu, nekog mlađeg čoveka.
Tirke je odolevao svim pritiscima, umeo je, kad treba, da bude i "igrač na žici", i zato je istrajavao kao savezni kapiten. Kad je došlo vreme da se povuče, ostao je u FSJ, kao stručni savetnik.
Njegov miljenik bio je Miljan Miljanić. Čudno? Jer, Miljanić je stručnjak koji ima potpuno suprotan stil rada, drugačije shvatanje igre, opredeljenje, način selekcije...
Teško je reći da li je u tom odnosu bilo obostrane iskrenosti ili su, kao uglađeni ljudi, bili pod neprozirnom maskom. Ipak, Tirke je davao savete Miljaniću. Naročito je insistirao na tome da se mladi stručnjak ne povodi za modom, da ne presađuje na naš fudbal ono što su trenutno posedovali Mađari, Nemci, Englezi ili Holanđani.
- Talenat je u nogama, fudbalska inteligencija u glavi -govorio je Tirke. - Mi moramo sačuvati igračima slobodu duha, taj naš smisao za improvizaciju i igru, dati im slobodu da samostalno rešavaju situacije na terenu. Moramo negovati agresivnu igru, nismo za defanzivno loptanje, to nije u našem mentalitetu.
To je bilo Tirnanićevo gledanje na fudbalsku igru i igrače. Njegov najdarovitiji naslednik Miljanić nije htco da ide putem svoga učitelja. Verovao je u svoje "svetske poglede" na fudbal.
Tirnanić je sav bio na ovom tlu, tumačio je i objašnjavao naš mentalitet, igrače koji su bili kao i on: strastveni, borbeni, hrabri, razigrani...

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Franjo Glazer

Rođen 1914-2003
Mesto u timu Golman
Utakmica za reprezentaciju 35
Golova za reprezentaciju 0
Debitovao 03/04/1933
Igrao u klubovima FK Hajduk(Sarajevo), BSK(Beograd), HŠK Građanski(Zagreb), FK Partizan(Beograd), NK Mornar(Split)

Rođen 7. januara 1914. u Osijeku.
Jedan od najboljih jugoslovenskih golmana svih vremena, za mnoge čak prvi među najboljim. Uz ovo je jedini jugoslovenski fudbaler koji je osvajao titule prvaka Jugoslavije (i pre i posle rata) u sva tri kluba čije je mreže čuvao: Beogradski sport klub (BSK) - dvaput, zagrebački Građanski - jedanput i beogradski Partizan - jedanput. Prema ličnoj evidenciji, odigrao je između 1933. i 1949. ukupno 1.225 utakmica!
Karijeru je počeo u sarajevskom Hajduku za čiji je prvi tim branio sa 15 godina. U jesen 1933. došao je u Beogradski sport klub (BSK) i do januara 1937. odigrao 269 utakmica, osvojivši dve titule prvaka Jugoslavije - 1935. i 1936. godine. U ovom periodu 13 puta je branio gol reprezentacije Beograda.
Od januara 1937. do maja 1945. za boje zagrebačkog HŠK Gradanski odigrao je ukupno 623 utakmice i osvojio titulu prvaka Jugpslavije 1940. godine. Boje reprezentacije Zagreba branio je 41 put.
Od osnivanja beogradskog Partizana 1945. pa do avgusta 1947, kao član "crno-belih" branio je 91 put i osvojio titulu prvaka Jugoslavije 1947, posle čega se preselio u Split gde je kao trener i golman Mornara ostao u ovom klubu (odigrao je 84 utakmice) sve do rasformiranja 1949, kad je prestao s aktivnim igranjem.
Uz jednu utakmicu za ,,B" tim (1940), odigrao je 35 utakmica (uz još šest nezvaničnih) za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 30. aprila 1933. u susretu protiv Španije (1:1) u Beogradu, kad se na zelenom polju prvi put sreo s legendarnim španskim golmanom Zamorom, a od dresa sa nacionalnim grbom oprostio se 3. novembra 1940. protiv Nemačke (2:0) u Zagrebu. Najbolju odbranu u reprezentaciji pružio je 9. maja 1937. u susretu protiv Mađarske (1:1) u Budimpešti, u kome je uža odbrana naše reprezentacije igrala u sastavu: Glazer, Higl, J. Matošić . Za nepune tri godine (1936-1939) branio je u neprekinutom nizu na 17 utakmica reprezentacije Jugoslavije.
Od 1949. bavio se trenerskim pozivom i radio u Splitu, Mostaru, Osijeku, Rijeci, Smederevu i Zagrebu.
Atletski građen, visok, snazan. neustrašiv u intervencijama, elastičan, sa odličnim refleksima, ostao je u uspomeni kao golman najvišeg dometa, zaista legenda među stativama u jugoslovenskom fudbalu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Svetislav Glišović

Rođen 06/03/1913 - † 10/03/1988
Mesto u timu Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 21
Golova za reprezentaciju 9
Debitovao 05/06/1932
Igrao u klubovima  BSK(Beograd)


Rođen 17. septembra 1913. u Beogradu, umro 10.marta 1988. u Oisselu, kraj Pariza (Francuska).
Bio je standardni igrač najbolje navale koju je Beogradski sport klub (BSK) ikad imao: Tirnanić, Vujadinović, B. Marjanović, Božović, Glišović.
U prvoj ekipi beogradskih "plavih" pojavio se u prvenstvu 1931/32. godine, a u sezoni 1939/40. bio je najbolji ligaški strelac sa 10 pogodaka (na 10 utakmica). U dresu BSK-a osvajao je četiri titule prvaka Jugoslavije: 1933, 1935, 1936. i 1939. godine. Igrao je na mestu oba krila, a isticao se hitrinom i jakim udarcem na gol.
Uz 15 utakmica za selekciju Beograda i tri susreta za ,,B" ekipu (1934-1937), odigrao je 21 utakmicu i postigao devet golova za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 5. juna 1932. protiv Francuske (2:1) u Beogradu, postigavši oba gpla za Jugoslaviju, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 14. aprila 1940. u susretu sa Nemačkom (2:1) u Beču, u kome je postigao vodeći gol za Jugoslaviju.
Na prvom posleratnom državnom prvenstvu, 1945, bio je rukovodilac pobedničke ekipe SR Srbije, a dve sezone bio je trener beogradske Crvene zvezde (1946-1948). Kao trener radio je i u Grčkoj i Švajcarskoj. Kad se rastao od fudbala, preselio se u SAD.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime Dragoslav Mihajlović - "Vampir"
Rođen 13/12/1906 † 18/06/1978
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 4
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 15/06/1930
Igrao u klubovima BSK (Beograd)

Rođen 13. decembra 1906. u Aleksnicu, umro 18. juna 1978. u Saleu, Australija.

Noseći nadimak "Vampir", u karijeri je imao kratak bljesak prerano završivši karijeru. Igrao je levog beka, uvek vrlo borbeno, požrtvovano i oštro, ali je 23. novembra 1930. kao član BSK-a na utakmici protiv SK Slavija (1:3) u Pragu zadobio težak prelom noge i bio prinuđen da se u 24. godini povuče sa zelenog polja.

Učestvujući na Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu, odigrao je sve tri utakmice (Brazil 2:1, Bolivija 4:0 i u polufinalu Urugvaj 1:6), a pre toga je debitovao 13. juna 1930. na prijateljskoj utakmici protiv Bugarske (2:2) u Sofiji, kad su reprezentaciju sačinjavali isključivo igrači beogradskih klubova. Ukupno je odigrao četiri utakmice za nacionalni tim (uz šest za selekciju Beograda) - sve četiri juna i jula 1930.

Još dok je igrao, bio je policijski službenik i ostao na dužnosti sve do 1944. kad je napustio zemlju (u koju se nikad nije vratio) i otputovao za Australiju, gde je u gradu Sale (Viktorija) živeo i umro od oboljenja bubrega. U Australiji je bio trener SC Sale City i ekipe jugoslovenskih doseljenika JUST (1950-1960).

Gustav Lehner

Ime i prezime Gustav Lehner
Rođen 17/02/1913 † 05/02/1987
Mesto u timu Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 44
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 02/08/1931
Igrao u klubovima Slavija (Osijek),
BSK (Beograd),
1.HŠK Građanski (Zagreb),
NK Proleter (Osijek)

Rođen 17. februara 1913. u Osijeku, umro 5. februara 1987. u Zagrebu.

Jedan od najboljih krilnih halfova u jugoslovenkom fudbalu, primeran po disciplini i požrtvovanju u igri, odličan tehničar i vrlo izdržljiv i neumoran igrač, sjajan u igri glavom. Pre rata je odigrao 44 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije! Nadimak Lembika.

Počeo je da igra 1930. u podmlatku osiječke Slavije i brzo postao standardni prvotimac, a krajem 1934. preselio se u Beograd i obukao dres Beogradskog sportkluba (BSK) u kome je do leta 1941. odigrao 216 utakmica i osvojio tri titule prvaka Jugoslavije 1935, 1936. i 1939. godine.

Najčešće je igrao levog halfa, povremeno desnog halfa i centarhalfa. Prilikom gostovanja u ekipi zagrebačkog Građanskog teže je povredio kolena 1936. u Švajcarskoj i zbog ove povrede pauzirao skoro pola godine.

Tokom igranja za BSK diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Deset puta je nosio dres reprezentacije Beograda. Od leta 1941, zajedno sa klupskim drugom bekom Dupcem, prešao je u zagreački HŠK Građanski za koji je igrao tokom rata, a od 1945. do 1949. bio je igrač i trener Proletera iz Osijeka.

Uz jedan susret za "B" ekipu (1934), odigrao je za devet godina 44 utakmice za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 2. avgusta 1931. u susretu protiv Čehoslovačke (2:1) u Beogradu sa svega 18 godina, a poslednju utakmicu u dresu sa državnim grbom odigrao je 3. novembra 1940 protiv Nemačke (2:0) u Zagrebu. Za vreme II svetskog rata odigrao i 12 susreta za reprezentaciju Hrvatske (1941–44).

Kad je prestao s aktivnim igranjem, posvetio se trenerskom pozivu i vodio ekipe Metalca (Osijek), Dinama (Pančevo), novosadske Vojvodine (1954-1957), zagrebačkog Dinama, mostarskog Veleža, Slavonije i NK Zagreb, a na kraju zagrebačkog Metalca. Ostao je u uspomenama kao igrač i čovek primernog ponašanja.

Ernest Dubac

Ime i prezime Ernest Dubac
Rođen 15/02/1914 † 27/02/1985
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 14
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 03/04/1938
Igrao u klubovima Slavija (Osijek),
BSK (Beograd),
Građanski (Zagreb)

Rođen 15. februara 1914. u Osijeku, umro 27. februara 1985. u Osijeku.

Počeo je da igra kao centarhalf u osječkoj Slaviji, a kad je 1937. prešao u Beogradski sport klub (BSK), razvio se u jednog od najboljih bekova u jugoslovenskom fudbalu.

U dresu BSK-a pojavio se na ligaškoj sceni u sezoni 1937/38, kad su "plavi" zauzeli drugo mesto, a vrhunac karijere dostigao je naredne sezone, kad je BSK osvojio titulu državnog prvaka. Tokom drugog svetskog rata (1941-1944) igrao je za zagrebački Građanski.

Uz sedam utakmica za reprezentaciju Beograda i dva susreta za "B" ekipu (1938-1940), odigrao je i 14 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 3. aprila 1938. protiv Poljske (1:0) u Beogradu i na ovoj utakmici prvi put je zaigrala jedna od najboljih užih odbrana koju smo imali: Glazer, Higl, Dubac. Tada je slavni Glazer igrao 22, a Higl 18. utakmicu za državni tim.

Dubac je učestvovao na onoj nezaboravnoj utakmici 18. maja 1939. protiv Engleske (2:1) u Beogradu, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 23. marta 1941. u susretu protiv Mađarske (1:1) u Beogradu, na poslednjoj utakmici našeg državnog tima pre drugog svetskog rata.

Kad je prestao da igra, odmah posle rata bio je trener Proletera (Osijek), Čelika (Zenica) i Trešnjevke (Zagreb). Kao zubar i zubni tehničar penzionisan je 1978.

Patar Manola

Ime i prezime Petar Manola
Rođen 28/02/1918
Mesto u timu Levo krilo
Utakmica za reprezentaciju 9
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 07/05/1939
Igrao u klubovima JSK Slavija (Sarajevo),
BSK (Beograd), Lazio (Ita),
Lyon Olympique (Fra), Red Star (Fra),
Stade Frangais Paris (Fra),
SS Napoli (Ita), Cavese (Ita),
Benevento (Ita), Turris (Ita)

Rođen 28. februara 1918. u Jajcu, Bosna i Hercegovina.

Zablistao je poslednjih godina pred drugi svetski rat, kad je iz sarajevske JSK Slavije (1931-1936), u kojoj je igrao levo krilo i 1933. postao prvotimac, prešao u BSK -Beograd (1936-1942), u kome se proslavio (nezaboravna hal-filinija: Manola - Dragićević -Lehner) i 1939. osvojio titulu državnog prvaka. Uz fudbal bio je uspešan atletičar i dobar košarkaš.

Posle susreta BSK - BASK septembra 1942, napustio je Jugoslaviju i prvo igrao za SS Lazio Roma (1942-1943), zatim u Francuskoj za Lyon Olympique, Red Star Paris i Stade Frangais Paris, da bi se ponovo vratio u SS Lazio (1945-1947). Na kraju karijere igrao je i za SSC Napoli (1948-1949) i trećeligaša Benevento (1950-1951). Kao diplomirani lekar - stomatolog ostao je da živi u Napulju.

Uz devet utakmica za gradsku selekciju Beograda, odigrao je i devet utakmica za reprezentaciju Jugoslavije (1939-1941). Debitovao je 7. tnaja 1939. protiv Rumunije (0:1) u Bukureštu za Kup prijateljskih zemalja, a od nacionalnog tima oprostio se 23. marta 1941. na prijateljskoj utakmici protiv Mačarske (1:1) u Beogradu - poslednjoj pred drugi svetski rat 1941.

Ivica Bek

Rođen 29/10/1909 † 02/06/1963
Mesto u timu: Napadač
Utakmica za reprezentaciju 7
Golova za reprezentaciju 4
Debitovao 15/05/1927
Igrao u klubovima: BSK Beograd, SK Mačva(Šabac),
FC de Sete(Fra), Urania GS(Sui),
SA Saint-Etienne(Fra),
FC Nimes Olympique(Fra)

Dragutin Najdanović

Ime i prezime Dragutin Najdanović
Rođen 15/04/1908 † 03/11/1981
Mesto u timu Levo krilo
Utakmica za reprezentaciju 4
Golova za reprezentaciju 1
Debitovao 06/05/1928
Igrao u klubovima BSK (Beograd)

Rođen 15. aprila 1908. u Beogradu, umro 3. novembra 1981. u Beogradu.

Vitak i prodoran, efektan dribler i sa dobrim centaršutevima, igrao je levo krilo u "plavom" dresu BSK - Beograd (1924-1931), u koji je došao 1924. Na prvenstvenoj sceni pojavio se 1927, kad se prvi put igralo po liga - sistemu (šest klubova). Nažalost, igrački vek mu je bio vrlo kratak: na prvenstvenoj utakmici protiv JSK Slavije (0:0) u Sarajevu 19. oktobra 1930. zadobio je težak prelom noge, praktično završivši karijeru. Igrao je još kraće vreme, a onda su ga nasledili Dragoslav Virić i Svetislav Glišović.

Uz 12 utakmica za gradsku selekciju Beograda, odigrao je i četiri za reprezentaciju Jugoslavije (1928-1930) i postigao jedan gol (protiv Bugarske - 2:2, u Sofiji 1930). Debitovao je 6. maja 1928. protiv Rumunije (3:1) u Beogradu za Kup prijateljskih zemalja (još su debitovali T. Spasojević, Marinković, Đorđević i Sotirović), a od nacionalnog tima oprostio se 17. juna 1930. protiv Bolivije (4:0) na Svetskom prvenstvu u Montevideu, na jedinoj utakmici koju je odigrao na ovom takmičenju.

Umro je ujesen 1981. u 73. godini od tuberkuloze pluća.

Milorad Mikica Arsenijević

Rođen 06/06/1906 † 18/03/1987
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 52
Golova za reprezentaciju 1 autogol
Debitovao 10/04/1927
Igrao u klubovima FK Mačva (Šabac), BSK (Beograd)

Mikica Arsenijević je rođen u Smederevu, ali pamti samo Šabac, kao grad svog detinjstva. Otac mu je bio knjigovođa i zbog posla obreo se u Mačvi.
- Sećam se, bio sam dečak, kad je granica bila Sava, a inostranstvo Sremska Mitrovica i Ruma - priseća se Arsenijević dana pre Prvog svetskog rata. Fudbal sam počeo da igram u četrnaestoj godini. Kratko vreme sam nosio dres podmlatka, brzo sam poslao prvotimac. Posle mature trebalo je ići u Beograd na studije. Bio sam sjajan matematičar, gotovo predodređen za tehničke nauke. Želeo sam da i dalje igram fudbal. Nekada sam kao sokolac bio odličan gimnastičar ,ali sam zbog lopte ostavio sprave. Ipak, fudbala nisam mogao da se lišim. Jedan navijač iz Šapca, inače veliki BSK-ovac, preporučio je mene i mog klupskog druga Mikančeta Jovanovića - Srbinovca da igramo za "plave".
U to vreme treneri nisu bili ono što su danas. U BSK-u su tada dva sjajna mađarska igrača - Laki i Večer - bili treneri i igrači. Dva momka iz provincije igrala su na dva gola.
Arsenijević im se svideo, Srbinovac nije. (,,A bio je bolji ud mene, čak i golgeter").
- Odmah sam ušao u prvi tim. Igrao sam desnu polutku samo dve-tri utakmice, pa sam vraćen na halfa. Na tom mestu ostao sam do kraja karijere. Za moju afirmaciju bila je presudnai prva internacionalna utakmica. BSK je igrao protiv "Slovana" iz Bratislave. Slovaci su, kao i Česi, bili naši profesori. Uopšte, srednja Evropa je tada bila fudbalski dominantna - mađarska, čehoslovačka i bečka škola fudbala bile su najčuvenije. Halfovi su čuvali protivnička krila. Igrao sam protiv čuvenog Ekla. On je bio slavan kao naš Džajić. Prvi put sam se uoči jedne utakmice zamislio, da ne kažem uplašio odgovornosti. Igrao sam sjajno, što bi se fudbalskim žargonom reklo "stavio sam ga u džep". Sećam se, sutradan je "Politika" donela moju sliku, a Bora Jovanović je napisao: "Mladi Arsenijević je pravo fudbalsko otkrovenje". To mi je bio najdraži kompliment. Nekoliko puta sam očima prelazio preko tih redova, srce mije udaralo, tu rečenicu sam zapamtio, sećam je se i danas.
Iskušenje publiciteta nisu dodirivala Arsenijevića. Ostao je čvrsto na zemlji, studije su mu bile važnije od fudbala. Istina, tada se treniralo dva puta nedeljno, imao je vremena i za školu i za sport. Bio je amater, od kluba nije dobijao ništa, osim limunade ili čaja. Takvo je bilo vreme.
Pored talenta za matematiku i fudbal, Mikica Arsenijević je imao dar za jezike. Nemački, uz srpskohrvatski, bio mu je takoreći matemji jezik. To mu je jednom prilikom čak i zasmetalo. U osmom razredu gimnazije, baš pred maturu, ispravio je profesorku nemačkog, rekavši joj da je jednu reč pogrešno izgovorila. Sujetna profesorka mu to nije zaboravila: dala mu je četvorku. Ta ocena narušavala je harmoniju petica. Odlično je govorio francuski, služio se mađarskim, ruskim i rumunskim. Pravi poliglot. Znanjem stranih jezika nije paradirao pred svojim drugovima iz tima. Bio je skroman, mada veoma prkosan.
Dok je još sumnjao u sebe, odnosno u istinu da mu je sudbina dodelila trijumfe u sportu, stigao je poziv za državni tim. Jugoslavija je igrala u Budimpešti protiv sjajne reprezentacije Mađarske. I to prve selekcije, do tada smo uvek igrali protiv ,,B" timova ne samo ove zemlje, već i Austrije i Čehoslovačke.
To je već značilo da sam sebi prokrčio put kao fudbaler, objasnio mi je Mikica. - Za mladog igrača iz provincije, dres s državnim grbom bio je ostvarenje svih snova, najviša tačka. To za mene nije bila samo fudbalska utakmica, osećaosam se kao vojnik na frontu, branio sam čast otadžbine. Da sve bude još teže, moj direktni rival, bio je slavni Ort, levo krilo koje su tada svi stručnjaci stavljali u "tim sveta". Izuzetan tehničar, brz kao vetar, odličan dribler, lukav, duhovit... O njemu su se pričale legende. Imao sam tremu, ali sam rekao sebi: Mikice, sad ili nikad! Zaustavio sam najboljeg igrača. Sećam se kako se Ort u toku utakmice žalio saigračima: "Ovaj mali je dosadan kao zubna bolest, prilepio se uz mene, ne mogu da dišem". I počeo je da se dogovara sa svojim centarhalfom, koji je tada bio kreator igre u tom sistemu, kako da me izigraju. Nisu ni slutili da ih razumem. Nisam naseo.Mikica priznaje da ga je tokom igre posebno motivisalo to što ga je čuveni Ort gledao sa visine, odozgo, gotovo potcenjivački.
- Moj trenutak trijumfa došao je posle utakmice. Bio sam srećan zbog dobre igre, Ort mrzovoljan i pored pobede.
Kada smo napuštali teren, jedan mališan mi je prišao s blokom i zatražio autogram. Tada je iz Orta pokuljao bes: "Kad bi on znao da piše, ti bi dobio autogram".
Odgovorio sam mu cinično, mada veoma učtivo: "Ne samo da znam da pišem, nego i mađarski odlično govorim". Zastao je skamenjen i sočno opsovao, prostrelivši me pogledom.
Ostavljajući igračke dane, poveli smo razgovor o vremenu kada je profesor Arsenijević bio selektor naše reprezentacije, i član trojne selektorske komisije.
- Da, to je bilo krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina - kaže moj sagovomik. - Imali smo tada sjajne igrače. Ti momci su bili divni i kao ljudi. Tada novac još nije bio dominantan, oni su voleli fudbal, svoje klubove i reprezentaciju... Meni je tih pet godina, koliko sam bio selektor, prošlo u velikom zadovoljstvu. Jedino ne mogu da prežalim što se Tirnanić kiti mojim perjem. Već godinama on i štampa uporno ponavljaju kako je olimpijski tim iz 1952. njegovo delo. A ja sam izvršio tu selekciju. Bio sam sprečen na fakultetu i nisam mogao da putujem u Finsku. Taj tim je tamo igrao sjajno, one dve nezaboravne utakmice u Tampereu sa Sovjetskim Savezom učinile su da ova ekipa ude u istoriju našeg fudbala kao "tim nad timovima''. Boli me što se ne zna istina. Ja sam ponosan na tu generaciju. Da se razumemo: nisam nikog od njih naučio da igraju fudbal, oni su to znanje sobom doneli u reprezentaciju, ali za to je najmanje zaslužan Tirke. Njegova jedina srećna okolnost je bila što je bio s ekipom, figurirao kao sekretar, odnosno, zamenjivao mene. To je velika nepravda. Na žalost, nije jedina u mom životu.
Arsenijević je veoma strog sudija kada je u pitanju fudbal. Teško daje visoke ocene igračima. Iz svog vremena najviše ceni Đorda Vujadinovića, Mošu, Hitreca i Ivicu Beka. Od posleratnih igrača izdvaja Vukasa, Čika, Stankovića, Bobeka i Miloša Milutinovića.
- Rajko Mitić je bio zahvalan igrač, ali mnogo svojeglav, nije hteo da menja način igre - završio je karijeru kao što je i počeo. Uvek na isti način, bez iznenađenja u igri. Nisam cenio Šekularca. On je za mene bio neozbiljan, šegačio se na terenu, hteo je uvek da bude centralna ličnost utakmice. Volim racionalne fudbalere, one koji rade za tim, a ne za lično isticanje. Soliste nikad nisam podnosio.
Inženjer Mikica Arsenijević rođen je 1906. u Smederevu. Gimnaziju je završio u Šapcu, gde je i počeo fudbalsku karijeru. Bio je igrač podmlatka i prvog tima "Mačve". Dolaskom u Beograd na studije, postaje član BSK-a za koji je odigrao preko 500 utakmica. Plavi dres reprezentacije nosio je 52 puta. Učesnik je Svetskog prvenstva u Monlevideu 1930. godine.
Kao profesor Elektromašinskog i potom Saobraćajnog fakulteta napisao je dve knjige i više naučnih radova. Bio je pet godina selektor fudbalske reprezentacije. Tvorac je slavnog olimpijskog tima iz 1952. godine.
U prvim poratnim godinama članovi Fudbalskog saveza Jugoslavije bili su uglavnom političari saveznog ili republičkog ranga, revolucionari koji su u mladosti igrali fudbal. Naravno, kao i ostali naši ljudi, i oni su voleli da ulaze u sfere stručnosti, da daju sugestije saveznom kapitenu, čak i da se bave "sastavljanjem" reprezentacije.
Na jednoj sednici Upravnog odbora FSJ, uoči neke važne međunarodne utakmice, upitaše me članovi tog najvišeg foruma u kakvom će sastavu igrati naš državni tim - seća se Arsenijević tog događaja.
- Rekao sam im da se tim uglavnom zna, imamo dve dileme, odnosno sporna mesla. U jednom trenutku do mene je došla ceduljica, stavio mi je u ruku neko ko je sedeo do mene. Pročitao sam i zbunio se. Visoki savezni funkcioner, nije više medu živima pa neću da spominjem njegovo ime, nije me savetovao nego mi je izdiktirao "svoj" tim uz napomenu da "on garantuje da ćemo u tom sastavu pobediti". Uz pozdrav i "srećno" potpisao se.
Pogledao sam ga preko stola, nasmešio sam se. Ne znam kako je on to protumačio, ali posle sednice prišao sam mu i rekao: "Nemamo isti ukus, ali kad bi ovaj forum ili bilo koji njegov član trebalo da mi određuje tim ili savetuje, dao bih ostavku, ne bih se osećao stručnim da radim taj posao".
Naravno, čovek mi se odmah izvinio, rekao je da nije mislio da se meša u moju nadležnost, ali je to dao kao ,,ideju za razmišljanje". Odgovorio sam da savesno radim svoj posao, ne primam novac za to, vodi me samo ljubav prema sportu i želja da napredujemo u fudbalu. Moji se principi kose s tim da mi se neko meša u ono o čemu odlučujem i za to odgovaram. Razumeli smo se.
Malo je znano da je Mikica Arsenijević dugo godina amaterski trenirao nižerazredni beogradski klub "Željezničar". I taj je posao radio u zanosu i s ljubavlju, kao što je sve u životu činio. Igralište "Željezničara" bilo je pokriveno šljakom, kad ne bi bilo kiše, prašina je bila nesnosna. Vetar je kovitlao oblake sitne šljake, udisali su je igrači i trener. Momčilo Lopičić, danas mašinski inženjer, inače tada Željezničara, zadivljeno priča kako je Mikica Arsenijević posle treninga bio napuderisan od prašine, ne samo dres i gaćice, nego i na celom licu:
"Često sam se pitao šta nagoni nekadašnjeg fudbalskog čoveka koji je bio savezni kapiten, profesor univerziteta. da nas trenira i da pri tome narušava svoje zdravlje. To nije radio ni za slavu ni za novac. Shvatio sam da je on zazidan u sport svoje mladosti, zarobljenik fudbala, i da bez njega ne može ni u tako poznim godinama. Cenili smo to njegovo pripadništvo, ali nas nije "zarazio". Voleli smo fudbal umerenije od Mikice, valjda smo zato i manje postigli...

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Kuzman Sotirović

Ime i prezime Kuzman Sotirović - ´Čokalija´
Rođen 16/10/1908 † 25/07/1990
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 5
Golova za reprezentaciju 2
Debitovao 06/05/1928
Igrao u klubovima BSK (Beograd),
FC Sète (Fra),
SC Montpellier (Fra)

Rođen 16. oktobra 1908. u Mavrovu (Južna Srbija), umro 25. jula 1990. u Parizu.

Niskog rasta i osrednjih fizičkih mogućnosti, kao igrač navalnog trija (najčešće vođa navale), igrao je pretežno iz "druge linije", gde je kao dobar tehničar vešto izbegavao sudare sa protivnicima i lukavo pronalazio najbolja rešenja. Vedrina i vragolasta narav, odražavali su se i u njegovoj igri i sportskom ponašanju na terenu.

Ponikao je u podmlatku BSK - Beograd i u prvenstvu 1927/28, postavši brzo standardni prvotimac, bio najbolji ligaški strelac (šest golova iz pet utakmica). Kad je otišao u Francusku, igrao je za FC Sète (1928-1932), a zatim i za SC Montpellier.

Na 19 utakmica branio je boje gradske selekcije Beograda i pet puta igrao za reprezentaciju Jugoslavije (1928-1931), postigavši dva gola. Debitovao je 6. maja 1928. protiv Rumunije (3:1) u Beogradu za Kup prijateljskih zemalja, zajedno sa još četvoricom debitanata (T. Spasojević, S. Marinković, Lj. Đorđevića i "Lala" Najdanović), a od nacionalnog tima oprostio se 4. oktobra 1931. protiv Bugarske (2:3) u Sofiji, za Balkanski kup.

Kad je prestao s aktivnim igranjem, ostao je da živi u Parizu, a kad je uleto 1990. umro u 82. godini, njegovi posmrtni ostaci, po izričitoj želji, sahranjeni su na Novom groblju u Beogradu.

Ljubiša Đorđević

Ime i prezime Ljubiša Đorđević
Rođen 19/06/1906 † 02/11/1944
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 5
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 06/05/1928
Igrao u klubovima BSK (Beograd)

Rođen 19. juna 1906. u selu Dubrava (Mladenovac), streljan 2. novembra 1944. u Beogradu.

Godinama je nosio "plavi" dres BSK - Beograd (1925-1935) i bio član odlične half-inije Arsenijević - Marinković -Đorđević (sva trojica su bili reprezentativci) koja je bila oslonac i najvažniji "šraf u ondašnjoj "plavoj mašini". Svojim individualnim vrednostima "Lola" je dao veliki doprinos dominaciji "plavih", posebno se ističući velikom upornosti, stalnoj dobroj igračkoj formi i kondiciji, a posebno izuzetnoj borbenosti. Kad je sa BSK-om osvojio 1930/31. nacionalno prvenstvo, "plavi" su na 10 utakmica (liga od šest klubova) zabeležili 10 pobeda! Osvojio je i prvenstvo 1932/33.

Dres selekcije Beograda nosio je 22 puta, a u nacionalnom timu odigrao je pet utakmica (1928-1931), debitujući kao levi half 6. maja 1928. na utakmici za Kup prijateljskih zemalja protiv Rumunije (3:1) u Beogradu. Poslednji put se pojavio u reprezentaciji 2. oktobra 1931. protiv Turske (0:2) u Sofiji, za Balkanski kup.

Kao inženjer šumarstva, radio je u Beogradu i učestvovao u izgradnji skloništa za građane da bi se tokom drugog svetskog rata zaštitili od bombardovanja. Ovo je, kako su neki savremenici tvrdili, ocenjeno kao "saradnja s okupatorom", tako da je streljan u jesen 1944. posle oslobođenja Beograda.

Sava Marinković

Ime i prezime Sava Marinković
Rođen 10/01/1905 † 04/07/1991
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 3
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 06/05/1928
Igrao u klubovima BSK (Beograd),
SC Montpellier (Fra),
SK Jugoslavija (Beograd)

Rođen 10. januara 1905. u Beogradu, poginuo 4. jula 1991. u Beogradu.

Igrao je centarhalfa i spada među najbolje odbrambene igrače koji su viđeni na našim terenima do drugog svetskog rata 1941. Počeo je da igra u podmlatku BSK - Beograd (1921-1931), postavši prvotimac 1927. u onda nezaboravnoj halfiliniji beogradskih "plavih": Arsenijević - Marinković - Đorđević (sva trojica su kasnije postali inženjeri). Jednu sezonu je igrao u Francuskoj za SC Montpellier (1931 -1932), a kad se vratio obukao je "crveni" dres SK Jugoslavija - Beograd (1932-1933). Igrajući fudbal i kao vojnik u Kotoru, teže se povredio i bio prinuđen da napusti fudbal.

Igrao je na 18 utakmica za gradsku selekciju Beograda i triput za nacionalni tim Jugoslavije: 6. maja 1928. protiv Rumunije (3:1) u Beogradu, 27. oktobra 1928. protiv Čehoslovačke (1:7) u Pragu i, poslednji put, 15. juna 1930. protiv Bugarske (2:2) u Sofiji, kad je naša reprezentacija bila sastavljena isključivo od igrača beogradskih klubova.

Uz fudbal je završio studije i igrao kao građevinski inženjer, a posle 1945. bio je funkcioner i jedan od osnivača i predsednik FK Metalac -Beograd.

Završio je tragično: nastradao je zajedno sa suprugom - pregažen u automobilskoj nesreći na Novom Beogradu.

Milorad Nikolić - Popac

Ime i prezime Milorad Nikolić - "Popac"
Rođen 23/07/1920 † 12/09/2006
Mesto u timu Levo krilo
Utakmica za reprezentaciju 3
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 31/03/1940
Igrao u klubovima SK Sloga (Beograd),
BSK (Beograd),
Lausanne Sports (Sui)

Rođen 23. jula 1920. u Beogradu, umro 12. septembra 2006. u SAD.

Jedan od najtalentovanijih mlađih fudbalera koji su se pojavili na našim terenima pred drugi svetski rat 1941. Kao izraziti levak i veoma brzo i prodorno levo krilo, posebno se isticao snažnim udarcima.

Počeo je da igra za beogradsku SK Slogu, 1935. postao je član podmlatka BSK-a, a već u sezoni 1938/39. kad su "plavi" osvojili državno prvenstvo, povremeno je kao 18-godišnjak ulazio u tim. Već naredne sezone, poslednje pred drugi svetski rat, bio je standardni prvotimac najboljeg tima u istoriji najboljeg beogradskog kluba do 1941: Mrkušić, Stoiljković, Dubac, Manola, Dragićević, Lehner, Glišović, Valjarević, Božović, Vujadinović, Nikolić.

U kratkom uzletu karijere, odigrao je osam utakmica za gradsku selekciju Beograda i tri za reprezentaciju Jugoslavije (1940-1941). Debitovao je 31. marta 1940. protiv Rumunije (3:3) u Bukureštu za Dunavski kup, zatim je iste godine igrao protiv Nemačke (2:1) u Beču, a poslednji put je obukao nacionalni dres 23. marta 1941. protiv Mađarske (1:1) u Beogradu - istovremeno i poslednju koju je reprezentacija Jugoslavije odigrala pred drugi svetski rat 1941.

Juna 1944. emigrirao je u Austriju i Italiju, a 1945. došao u Švajcarsku i uspešno nosio dres ekipe Lausanne Sports. U Švajcarskoj se i oženio i preselio u SAD, gde je i umro, ne vraćajući se u domovinu.

Milorad Mitrović

Ime i prezime Milorad Mitrović
Rođen 12/04/1908 † 09/08/1993
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 3
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 29/05/1928
Igrao u klubovima BSK (Beograd),
SC Montpellier (Fra),
FC de Sete (Fra),
BASK (Beograd)

Rođen 12. aprila 1908. u Velikom Gradištu, umro 9. avgusta 1993. u Splitu.

Ponikao je u podmlatku BSK-Beograd (1922-1937), u kome je 24. januara 1924. zaigrao za prvi tim i demonstrirao, kao levi bek, vrlo visoku igračku klasu (spada među naše najbolje bekove između dva svetska rata).

Osrednjeg rasta, snažne i skladne telesne građe, bio je majstor u dobrom postavljanju i u igri glavom. Po sportskoj fernesi bio je najveći "džentlmen" beogradskog fudbala svoga vremena.

Posle olimpijskog turnira u Amsterdamu, igrao je 1928. u Francuskoj za SC Montpellier (1928-1932) i FC de Sete 5/0 (1933-1934), zajedno sa Ivicom Bekom. Kad se vratio u BSK, osvojio je dve titule nacionalnog prvaka (1935. i 1936), a odigravši poslednju utakmicu za "plave" 3. oktobra 1937. karijeru je završio kao član BASK - Beograd (1937-1941).

Uz 10 utakmica za gradsku selekciju Beograda, odigrao je i tri za nacionalni tim Jugoslavije (1928-1935). Debitovao je 29. maja 1928. protiv Portugalije (1:2) u Amsterdamu na olimpijskom turniru (igrao je "u paru" sa Ivkovićem - "Milutincem"), a poslednju 1. januara 1935. protiv Rumunije (4:0) u Atini za Balkanski kup ("u paru" sa Jozom Matošićem). Tada je naša reprezentacija osvojila jedini pobednički trofej u ovom takmičenju.

Bio je trener reprezentacije Burme (1955-1959), a iz porodičnih razloga od 1958. živeo je u Splitu, gde je i umro u 85. godini zbog problema sa krvnim sudovima. 

Ivan Stevović

Ime i prezime Ivan Stevović
Rođen 06/09/1910 † 04/02/1999
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 5
Golova za reprezentaciju 1
Debitovao 10/09/1933
Igrao u klubovima BUSK (Beograd),
BSK (Beograd),
SK Jedinstvo (Beograd)

Rođen 6. septembra 1910. u Beogradu, umro 4. februara 1999. u Beogradu.

Jedan od naših najboljih centarhalfova klasičnog stila igre, visokih tehničkih sposobnosti, izvanredan u igri glavom i dobar "razbijač" protivničkih akcija. Sjajno je prenosio igru dugim loptama, ali zbog ćudljivosti i ponekad nekontrolisanog ponašanja, više je bio cenjen u inostranstvu nego u zemlji. Bio je poslednji veliki centarhalf klasičnog stila igre u Beogradu.

Počeo je da igra u podmlatku beogradskog BUSK-a, a proslavio se u "plavom" dresu BSK-Beograd (1931 -1938) u kome je triput osvajao prvenstvo (1933, 1935. i 1936). Kraće vreme je igrao u Francuskoj, ali se brzo vratio i karijeru završio u dresu SK Jedinstvo - Beograd (1939-1944) - kao desni bek, jer je odbijao da prema WM - sistemu igra centarhalfa - "policajca".

Čak je 24 puta oblačio dres gradske selekcije Beograda, a pet puta je branio boje reprezentacije Jugoslavije (1933-1939) i postigao jedan gol (1934. u Beogradu protiv Brazila - 8:4). Debitovao je 10. septembra 1933. protiv Poljske (3:4) u Varšavi (zamenio Lehnera), a od nacionalnog tima oprostio se šest godina kasnije (konkurencija je bila vrlo velika: Gajer, Jazbec, Jazbinšek) - 2. februara 1939. u prijateljskom susretu protiv Nemačke (2:3) u Berlinu.

Bio je i vrlo uspešan trener kako u zemlji, tako i u inostranstvu (Egipat, Kuvajt i Grčka).

Predrag Radovanović

Ime i prezime Predrag Radovanović - ´Pegi´
Rođen 27/03/1911 † 01/08/1964
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 1
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 19/04/1931
Igrao u klubovima BSK (Beograd)

Rođen 27. marta 1911. u Beogradu, umro 1. avgusta 1964. u Melburnu, Australija.

Visokog rasta (oko 190 sm) i dugih nogu, ali brz i vrlo pokretljiv bek, igrao je jednostavno i racionalno, često se služeći dugim odbojnim udarcima. Ostao je u sećanjima kao član nezaboravne uže odbrane beogradskih "plavih": Glazer -Radovanović - Tošić (Mitrović).

Ponikao je u podmlatku BSK- Beograd (1928-1937), prvotimac je postao 1930. i sa znatnim ličnim doprinosom učestvovao u osvajanju četiri titule nacionalnog prvaka (1931, 1933,1935. i 1936).

Devet puta je nosio dres gradske selekcije Beograda i jedanput reprezentacije Jugoslavije: 19. aprila 1931. protiv Bugarske (1:0) u Beogradu za Balkanski kup, na kojoj je bio jedini debitant u našoj reprezentaciji (jedini gol postigao "Moša" Marjanović).

Posle završetka aktivnog igranja bio je trener u Etiopiji i Australiji, a poginuo je u saobraćajnoj nesreći u "Deer Parku", u predgrađu Melburna (Australija).

Dragomir Tošić

Ime i prezime Dragomir ´Dragan´ Tošić
Rođen 08/11/1909 † 20/06/1985
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 11
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 03/08/1930
Igrao u klubovima BSK (Beograd)

Rođen 8. novembra 1909. u Beogradu. umro 20. juna 1985. u Beogradu.

Kao levi bek igrao je u ekipi Beogradskog sport kluba (BSK) koja je osvojila prva dva (od ukupno pet) prvenstava Jugoslavije - 1930/31. i 1932/33. godine. Igrao je u užoj odbrani sa Predragom - "Pegijem" Radovanovićem na desnom beku.

Pristupio je BSK-u 1925, a prvotimac je postao 1929. i bio zapažen po oštroj, tehnički dobroj i posebno odličnoj pozicionoj igri. Igrajući fudbal, uspeo je da diplomira 1934. na Tehničkom odseku Građevinskog fakulteta u Beogradu.
Karijeru je završio 1935, odigravši oko 300 utakmica za BSK. Uz 11 utakmica za reprezentaciju Beograda, odigrao je i 11 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije.

Bio je član naše delegacije koja je učestvovala na Svetskom prvenstvu 1930. u Urugvaju, ali je za reprezentaciju debitovao 3. avgusta protiv Argentine (1:3) u Buenos Airesu, kad je igrao umesto dr Ivkovića. Od dresa s državnim grbom oprostio se 24. septembra 1933. protiv Švajcarske (2:2) u Beogradu.

Uz redovan posao, bio je i trener čačanskog Borca (1935-1941), a položio je i ispit za saveznog fudbalskog sudiju. Od 1949. do 1959. bio je vrlo aktivan u FSJ i vršio dužnost selektora omladinske reprezentacije i sekretara Stručnog odbora FSJ. Kao zaslužni fudbalski radnik FS Srbije, dobio je i zlatnu plaketu FSJ.

Kao inženjer u beogradskom "Hidroprojektu" penzionisan je 1974. i do smrti živeo u Beogradu.

 Slavko Šurdonja

Ime i prezime Slavko Šurdonja
Rođen 1912 † 08/01/1943
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 1
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 10/09/1933
Igrao u klubovima NK Orijent (Sušak),
1. HŠK Građanski (Zagreb),
BSK (Beograd), SK Bata (Borovo),
BASK (Beograd),
SK Jedinstvo (Beograd)

Rođen 1912. u Sušaku, Hrvatska, umro 8. januara 1943. u Beogradu.

Stasit i veoma snažan napadač, prodoran, sa jakim udarcem i odličan u igri glavom.

Počeo je da igra u rodnom Sušaku za NK Orijent na mestu desne polutke, jedno vreme je igrao u Zagrebu za 1 .HŠK Građanski, a zenit karijere dostigao je u "plavom" dresu BSK - Beograd (1932-1940), u kome je osvojio tri titule državnog prvaka (1933, 1935. i 1936). Jednu sezonu je igrao za SK Bata - Borovo (1940), a karijeru je, već narušenog zdravlja, završio igrajući za beogradske klubove BASK i SK Jedinstvo (1941-1943).

Tri puta je branio boje gradske selekcije Beograda i jedanput reprezentacije Jugoslavije - 10. septembra 1933. protiv Poljske (3:4) u Varšavi, igrajući desnu polutku (debitovao je i Ivan Stevović).

Umro je mlad, u 29. godini, od onda neizlečive tuberkuloze, u velikoj bedi, izgladneo i od svih napušten. 

Prvoslav Dragićević

Ime i prezime Prvoslav Dragićević - "Prva"
Rođen 04/03/1914 † 27/12/1973
Mesto u timu Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 6
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 18/05/1939
Igrao u klubovima BSK (Beograd), SK Jedinstvo (Beograd),
Radnički (Beograd), Dinamo (Pančevo)

Rođen 4. marta 1914. u Kragujevcu, umro 27. decembra 1973. u Beogradu.

Jedan od prvih i najboljih centarhalfova u WM - sistemu, odličan razarač, vrlo borben i požrtvovan, kao i veoma uporan u ostvarenju dobijenog zadatka. Posebno se istakao prilikom debitovanja za reprezentaciju (1939. protiv Engleske - 2:1), kada se predstavio kao prvi i vrlo uspešni "policajac" u dvobojima sa slavnim engleskim vođom navale Lautonom (Lawton).

Karijeru je počeo u omladinskoj ekipi BSK - Beograd, dve sezone se "kalio" u SK Jedinstvu - Beograd (1934-1936), a proslavio se u "plavom" dresu BSK - Beograd (1936-1941), u kome je postao reprezentativac i 1939. osvojio za "plave" poslednje nacionalno prvenstvo.

Posle drugog svetskog rata jedno vreme je igrao za Radnički - Beograd i FK Dinamo - Pančevo, u kome je 1948. završio igračku karijeru.

Pored dva susreta u dresu gradske selekcije Beograda, za nacionalni tim je tokom jedne godine, kad se nalazio u punoj formi, odigrao čak šest utakmica (1939-1940), debitujući 18. maja 1939. na onoj nezaboravnoj utakmici "beogradske reprezentacije" (svi igrači su bili iz beogradskih klubova) protiv Engleske (2:1) u Beogradu, što je "biser" u bilansu našeg nacionalnog tima do 1941.

Od reprezentacije se oprostio 22. septembra 1940. protiv Rumunije (1:2) u Beogradu u takmičenju za Dunavski kup, kada je srednju liniju sačinjavala nezaboravna "trojka" BSK-a: Manola Dragićević - Lehner.

Posle završetka igračke karijere dugo godina se bavio trenerskim pozivom, radeći u više gradova.

Vojin Božović